×

We use cookies to help make LingQ better. By visiting the site, you agree to our cookie policy.

Start learning this lesson now
image

Hari Poter i Dvorana tajni, 2.1. Hari Poter i Dvorana tajni - Najgori rođendan

2.1. Hari Poter i Dvorana tajni - Najgori rođendan

1. Najgori rođendan Za doručkom je, ne prvi put, izbila svađa u Šimširovoj ulici broj 4. Naime, u sitnim jutarnjim satima, gospodina Vernona Darslija probudilo je glasno hučanje, koje je dopiralo iz sobe njegovog nećaka Harija. – To je treći put ove nedelje – zaurla on preko stola. – Ako ne možeš da obuzdaš tu sovu, moraće da ode! Hari je, po ko zna koji put, pokušavao da objasni. – Dosadno joj je – reče. – Navikla je da leti naokolo. Kad bih mogao da je pustim napolje, makar noću... – Je l' ti ja ličim na nekog glupaka? – zareža teča Vernon, dok mu je komadić kajgane visio s gustog brka. – Znam ja šta će se desiti ako pustimo tu sovu. On i njegova žena Petunija mrko se pogledaše. Hari pokuša da se raspravlja s njima, ali njegove reči zagluši otegnuto, glasno podrigivanje Dadlija, sina Darslijevih. – Hoću još slanine. – Ima još u tiganju, zlato – reče tetka Petunija, okrećući svoj zamagljen pogled ka pozamašnom sinčiću. – Moramo dobro da te kljukamo dok možemo... Ne sviđa mi se ni pomisao na tu vašu školsku hranu... – Koješta, Petunija, ja nikad nisam bio gladan u Smeltingsu – reče teča Vernon žustro. – Dadli ne oskudeva u hrani, je l' tako? Dadli, koji je bio toliko debeo da mu je zadnjica kipela s obe strane kuhinjske stolice, iskezi se i okrenu ka Hariju. – Dodaj mi tiganj. – Zaboravio si da kažeš magičnu reč – reče Hari razdraženo. Dejstvo ove proste rečenice na ostale članove porodice bilo je neverovatno: Dadli se prenerazi i pade sa stolice uz tresak koji zatrese celu kuhinju; gospođa Darsli podvrisnu i prisloni šaku na usta; gospodin Darsli skoči na noge, dok su mu vene na slepoočnicama pulsirale. – Mislio sam na: 'molim te'! – reče Hari brzo. – Nisam mislio... – ŠTA SAM JA TEBI REKAO – zagrme teča, prskajući pljuvačkom preko stola – O IZGOVARANJU REČI NA 'M' U NAŠOJ KUĆI? – Ali ja... – KAKO SE USUĐUJEŠ DA PRETIŠ DADLIJU! – urlao je teča Vernon udarajući pesnicom po stolu. – Samo sam... – UPOZORIO SAM TE! NEĆU VIŠE DA ČUJEM NI SLOVA O TOJ TVOJOJ NASTRANOSTI POD MOJIM KROVOM! Hari je zurio čas u svog teču purpurnog lica, čas u prebledelu tetku, koja je pokušavala da pridigne Dadlija na noge. – U redu – reče Hari – u redu. Teča Vernon ponovo sede, dahćući poput zadihanog nosoroga i pomno motreći Harija krajičkom svojih sitnih, prodornih očiju. Otkako se Hari vratio kući za letnji raspust, teča Vernon se prema njemu ophodio kao prema bombi koja svakog časa može da eksplodira, jer Hari nije bio običan dečak. U stvari, bio je krajnje neobičan. Hari Poter je bio čarobnjak – čarobnjak koji je upravo završio prvi razred u Hogvortsu, školi za veštičarenje i čarobnjaštvo. Ma koliko Darslijevi bili nesrećni što on provodi svoj raspust s njima, to nije bilo ništa prema onome kako se Hari osećao. Hogvorts mu je toliko nedostajao da se osećao kao da neprestano ima grčeve u stomaku. Nedostajao mu je zamak, sa svojim tajnim prolazima i duhovima, nedostajala su mu predavanja (mada ne baš i Snejp, nastavnik Napitaka), pošta koju donose sove, svetkovine u Velikoj sali, njegov krevet s baldahinom u spavaonici u tornju, posete Hagridu, čuvaru imanja, u njegovoj kolibi na školskom zemljištu, odmah pored Zabranjene šume, a naročito mu je nedostajao kvidič, najpopularniji sport u čarobnjačkom svetu (šest visokih stativa, četiri leteće lopte i četrnaest igrača na metlama). Čim je Hari došao kući, teča Vernon je odmah zaključao u ostavu ispod stepenica sve njegove knjige čini, čarobni štapić, odore, kotlić i vrhunsku leteću metlu marke Nimbus 2000. Darslijeve ni najmanje nije brinulo to što Hari može da izgubi mesto u kvidičkom timu svoje kuće ukoliko celo leto ne bude vežbao. Nije ih bilo briga ni šta će se desiti ukoliko se Hari vrati u školu bez ijednog urađenog domaćeg zadatka. Darslijevi su bili ono što čarobnjaci zovu Normalci (bez ijedne kapi čarobnjačke krvi u sebi), a imati čarobnjaka u porodici, bar za Darslijeve, bilo je najveća sramota. Teča Vernon je čak Harijevu sovu, Hedvigu, zakatančio u kavezu kako bi je sprečio da bilo kome u čarobnjačkom svetu raznosi poruke. Hari nije nimalo ličio ni na koga iz svoje porodice. Teča Vernon je bio krupan, gotovo bez vrata s ogromnim crnim brkovima. Tetka Petunija je bila koščata, konjaste glave. Dadli je bio plavokos, ružičaste kože i ličio je na prase. Hari je, pak, bio sitan i mršav, sa sjajnim zelenim očima i ziftcrnom kosom koja je uvek bila neuredna. Nosio je okrugle naočare, a na čelu imao tanak ožiljak u obliku munje. Taj ožiljak činio je Harija krajnje neobičnim, čak i za čarobnjaka. Bio je to jedini nagoveštaj njegove misteriozne prošlosti i razloga zbog kog je pre jedanaest godina ostavljen na pragu doma Darslijevih. Kada mu je bilo samo godinu dana, Hari je nekako preživeo kletvu koju je na njega bacio najveći mračni čarobnjak svih vremena, Lord Voldemor, čije su ime veštice i čarobnjaci još uvek strahovali da izgovore. Harijevi roditelji izgubili su život tokom Voldemorovog napada, ali se Hari izvukao samo s ožiljkom u obliku munje i, iz nekog razloga – niko nije razumeo zašto – Voldemorove moći iščezle su istog trena kad je omanuo u pokušaju da ubije Harija. I tako su Harija odgojili sestra njegove pokojne majke i njen muž. Proveo je čitavih deset godina s Darslijevima, nikako ne shvatajući zašto mu se, mimo njegove volje, stalno dešavaju čudne stvari. Poverovao je u priču gospodina Darslija da je svoj ožiljak zadobio u saobraćajnoj nesreći u kojoj su njegovi roditelji poginuli. A onda, pre tačno godinu dana, Hari je dobio pismo iz Hogvortsa i cela priča je izašla na videlo. Hari je zauzeo svoje mesto u školi za čarobnjake, gde je već bio čuven po svom ožiljku... ali sad kad je školska godina završena, on se preko leta ponovo obreo kod Darslijevih, gde se s njim postupalo kao s psom koji se uvaljao u nešto smrdljivo. Darslijevi se uopšte nisu setili da je danas Harijev dvanaesti rođendan. On to, naravno, nije ni očekivao. Nikad mu nisu kupili pravi poklon, a kamoli tortu – ali da sasvim zaborave na to... U tom trenutku teča Vernon važno pročisti grlo i reče: – Kao što svi znamo, danas je veoma važan dan. Hari podiže pogled, još uvek se ne usuđujući da poveruje. – Danas bih mogao da ugovorim najveći posao u karijeri – reče teča Vernon. Hari se vrati svom tostu. Naravno, pomisli on ogorčeno, teča Vernon govori o glupoj večeri. Dve nedelje ne priča ni o čemu drugom. Neki bogati preduzimač i njegova žena dolaze na večeru, a teča Vernon se nada da može od njega da dobije veliku porudžbinu (firma teče Vernona proizvodi bušilice). – Mislim da bismo mogli još jednom da se preslišamo – reče teča Vernon. – Tačno u osam, svi treba da budemo na svojim mestima. Petunija, ti ćeš biti...? – U salonu – brzo reče tetka Petunija – sačekaću ih da im ljubazno poželim dobrodošlicu u naš dom. – Dobro, dobro. A Dadli? – Ja ću čekati da otvorim vrata. – Dadli nabaci odvratno usiljen osmeh: – 'Mogu li da uzmem vaše kapute, gospodine i gospođo Mejson?' – Oduševiće ih! – viknu tetka Petunija ushićeno. – Odlično, Dadli – reče teča Vernon. Onda se okrenu ka Hariju: – A ti? – Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče Hari gotovo nečujno. – Baš tako – reče teča Vernon zlobno. – Ja ću ih povesti u salon, predstaviću tebe, Petunija, i nasuti im piće. U osam i petnaest... – Ja najavljujem večeru – reče tetka Petunija. – A ti, Dadli, kažeš... – 'Mogu li da vas povedem do trpezarije, gospođo Mejson' – dopuni ga Dadli, nudeći svoju debelu ruku nevidljivoj ženi. – Pravi mali džentlmen! – reče tetka Petunija suzno. – A ti? – teča Vernon pakosno upita Harija. – Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče Hari tupo. – Tačno tako. E sad, za večerom bi trebalo da im uputimo par komplimenata. Petunija, imaš li neku ideju? – 'Vernon mi kaže da odlično igrate golf, gospodine Mejson'... 'Recite mi, molim vas, gde ste kupili tu haljinu, gospođo Mejson...' – Savršeno... Dadli? – Šta kažete na ovo: 'Trebalo je da napišemo sastav za školu o svom idolu, gospodine Mejson, a ja sam pisao o vama.' Ovo je bilo previše i za tetka Petuniju i za Harija. Tetka Petunija briznu u plač i zagrli sina, dok se Hari sagnu pod sto da ne bi videli kako se smeje. – A ti, dečače? Dok je dizao glavu, Hari se iz petnih žila trudio da mu lice ostane ozbiljno. – Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče. – Bićeš tamo, nego šta – reče teča Vernon silovito. – Mejsonovi ne znaju ništa o tebi a tako će i ostati. Kada se večera završi, ti, Petunija, povedi gospođu Mejson na kafu u salon, a ja ću skrenuti razgovor na bušilice. Uz malo sreće ugovor će biti potpisan i zaključen pre Vesti u deset. Sutra u ovo doba kupovaćemo letnjikovac na Majorki. Hari se nije previše radovao tome. Nije verovao da bi se Darslijevi prema njemu ponašali imalo bolje na Majorki nego u Šimširovoj ulici. – Dobro – idem u grad da podignem večernja odela za Dadlija i mene. A ti – zareža on na Harija – ne smetaj tetki dok čisti. Hari izađe na zadnja vrata. Bio je svetao, sunčan dan. Prešao je preko travnjaka, spustio se na baštensku klupu i šapatom pevušio: – Danas mi je divan dan... divan dan... divan dan... Nema čestitki, nema poklona, a on će provesti veče pretvarajući se da i ne postoji. Sav snužden, piljio je u živu ogradu. Nikada se nije osećao ovoliko usamljeno. Više od ičega s Hogvortsa, više čak i od kvidiča, nedostajali su mu njegovi najbolji prijatelji, Ron Vizli i Hermiona Grejndžer. Međutim, činilo se da on njima nije nimalo nedostajao. Čitavog leta nijedno od njih dvoje nije mu poslalo ni pisamce, iako je Ron rekao da će pozvati Harija da ga poseti. Hari je bezbroj puta hteo da pomoću magije otključa Hedvigin kavez i pošalje je Ronu i Hermioni s pismom, ali nije smeo da rizikuje. Maloletni čarobnjaci nisu smeli da koriste čarolije izvan škole. Hari to nije rekao Darslijevima; znao je da ih samo strah od toga da bi mogao da ih pretvori u bube-balegare sprečava da i njega ne zatvore u ostavu ispod stepeništa, zajedno s njegovim čarobnim štapićem i metlom. Prvih nekoliko nedelja Hari je uživao da mrmlja besmislene reči i gleda Dadlija kako beži iz sobe, brzo koliko ga njegove debele noge nose. Ali pošto vesti od Rona i Hermione nikako nisu stizale, Hari je počeo da se oseća odsečenim od magijskog sveta, pa mu više nije bilo zanimljivo ni da zadirkuje Dadlija – a sada su Ron i Hermiona zaboravili na njegov rođendan. Šta sve ne bi dao za poruku iz Hogvortsa. Od bilo koje veštice ili čarobnjaka! Bilo bi mu maltene drago da vidi i svog zakletog neprijatelja, Draka Melfoja, tek da se uveri kako sve to nije bio samo san... Ipak, nije baš cele godine na Hogvortsu bilo veselo. Na samom kraju drugog polugodišta, Hari se susreo licem u lice s Lordom Voldemorom. Moguće je da je Voldemor odista postao senka onog nekadašnjeg, ali je i dalje bio strašan, lukav, i još uvek odlučan da povrati svoje moći. Hari je po drugi put izbegao da dopadne Voldemorovih šaka, ali samo za dlaku, te se čak i sada, nedeljama posle toga, budio noću sav obliven hladnim znojem, pitajući se gde je sada Voldemor, prisećajući se njegovog bledog lica, njegovih razrogačenih, ludačkih očiju... Hari se naglo ispravi na baštenskoj klupi. Odsutno je zurio u živu ogradu – a ograda mu je uzvraćala pogled. Dva ogromna zelena oka pojaviše se u lišću. Hari skoči na noge baš kada se preko travnjaka začu podrugljiv glas. – Znam koji je danas dan – pevao je Dadli, gegajući se ka njemu. Krupne oči zatreptaše i iščezoše. – Šta? – reče Hari, ne skidajući pogled s mesta gde su se oči do maločas nalazile. – Znam koji je danas dan – ponovi Dadli, dolazeći pravo ka njemu. – Bravo – reče Hari. – Dakle, konačno si naučio dane u nedelji. – Danas je tvoj rođendan – iskezi se Dadli. – Kako to da ti niko nije poslao čestitku? Zar nemaš prijatelje čak ni na tom nakaznom mestu? – Bolje pazi da te mama ne čuje da govoriš o mojoj školi – reče Hari mirno. Dadli podiže pantalone, koje su mu spadale niz debelu zadnjicu. – Zašto zuriš u živu ogradu? – upita sumnjičavo. – Pokušavam da smislim koje čini su najprikladnije da je zapalim – odgovori Hari. Dadli se odmah spotače unazad, s paničnim izrazom na svom bucmastom licu. – N-ne možeš... tata ti je rekao da ne smeš da koristiš čarolije... rekao je da će te izbaciti iz kuće, a ti nemaš kuda da ideš... nemaš nijednog prijatelja kod kog možeš da odeš... – Džigeri pokeri! – reče Hari žustrim glasom. – Hokus pokus... cile-mile... – MAAAMAAA! – jauknu Dadli, saplićući se o vlastita stopala, trčeći nazad prema kući. – MAAAMAAA! Eno ga, radi znaš već šta! Hari je skupo platio taj trenutak zabave. Pošto ni Dadliju ni živoj ogradi nije ništa falilo, tetka Petunija je znala da Hari nije stvarno bacao čini, ali je Hari ipak bio prinuđen da se hitro povija ne bi li izbegao njene pokušaje da ga udari sapunjavim tiganjem po glavi. Onda mu je zadala šta sve mora da učini, uz pretnju da neće dobiti da jede dok sve ne završi. Dok je Dadli opušteno lenčario, posmatrao ga i jeo sladoled, Hari je oprao prozore, oribao kola, pokosio travnjak, potkresao cveće, zalio ruže i ofarbao baštensku klupu. Sunce je bleštalo iznad njegove glave, i peklo mu u potiljak. Hari je znao da nije smeo da nasedne na Dadlijevo izazivanje, ali je Dadli rekao baš ono što je Harija tištalo... Možda on i nema prijatelje na Hogvortsu... – Da sada mogu da vide čuvenog Harija Potera – pomisli besno, đubreći leje, dok su ga leđa bolela a znoj mu se slivao niz lice. Već je bilo pola osam uveče kada je napokon, iznuren, čuo kako ga tetka Petunija doziva. – Dolazi ovamo! I hodaj po novinama! Hari se rado sklonio u senku blistave kuhinje. Na frižideru je stajao puding za večeru: veliki sloj šlaga i ljubičice od marcipana. U rerni je cvrčalo praseće pečenje. – Brzo jedi! Mejsonovi samo što nisu stigli! – obrecnu se tetka Petunija, pokazujući mu dva parčeta hleba i krišku sira na kuhinjskom stolu. Već je bila u svojoj losos-ružičastoj večernjoj haljini. Hari je oprao ruke i pojeo svoju bednu večeru. Čim je završio, tetka Petunija mu ote tanjir: – Gore! Brzo! Dok je prolazio pored vrata dnevne sobe, Hari letimice spazi teču Vernona i Dadlija u večernjim odelima s leptir-mašnama. Samo što je stigao na vrh stepenica, odjeknu zvonce na ulaznim vratima. Teča Vernon se pojavi u dnu stepenica, besnog lica. – Zapamti, dečko – pisneš li samo... Hari na prstima dođe do svoje sobe, skliznu unutra, zatvori vrata i okrenu se kako bi se strovalio na krevet. Problem je bio u tome što je neko već sedeo na njemu.

2.1. Hari Poter i Dvorana tajni - Najgori rođendan 2.1. Harry Potter und die Kammer des Schreckens – der schlimmste Geburtstag aller Zeiten 2.1. Harry Potter and the Chamber of Secrets - Worst Birthday Ever

1\\. Najgori rođendan Za doručkom je, ne prvi put, izbila svađa u Šimširovoj ulici broj 4. Der schlimmste Geburtstag Zum ersten Mal brach beim Frühstück in der Šimširova-Straße Nr. 4 ein Streit aus. The worst birthday At breakfast, not for the first time, a fight broke out in Šimshirova street number 4. De slechtste verjaardag Bij het ontbijt brak, niet voor het eerst, een gevecht uit in Šimshirova-straat nummer 4. Naime, u sitnim jutarnjim satima, gospodina Vernona Darslija probudilo je glasno hučanje, koje je dopiralo iz sobe njegovog nećaka Harija. In den frühen Morgenstunden wurde Mr. Vernon Darsley nämlich von einem lauten Gebrüll aus dem Zimmer seines Neffen Harry geweckt. Namely, in the wee hours of the morning, Mr. Vernon Dursley was woken up by loud roaring coming from his nephew Harry's room. Namelijk, in de kleine uurtjes van de ochtend werd meneer Herman Duffeling gewekt door luid gebrul dat uit de kamer van zijn neefje Harry kwam. – To je treći put ove nedelje – zaurla on preko stola. - That's the third time this week - he roared across the table. – Ako ne možeš da obuzdaš tu sovu, moraće da ode! – If you can't control that owl, it will have to go! - Als je die uil niet kunt beheersen, moet hij weg! Hari je, po ko zna koji put, pokušavao da objasni. Harry, for the umpteenth time, tried to explain. Harry probeerde het voor de zoveelste keer uit te leggen. – Dosadno joj je – reče. - She is bored - he said. - Ze verveelt zich - zei hij. – Navikla je da leti naokolo. - She is used to flying around. Kad bih mogao da je pustim napolje, makar noću... – Je l' ti ja ličim na nekog glupaka? If I could let her out, even at night... - Do I look like some idiot to you? Als ik haar eruit zou kunnen laten, zelfs 's nachts... Zie ik er uit als een dwaas? – zareža teča Vernon, dok mu je komadić kajgane visio s gustog brka. - snarled old Vernon, while a piece of scrambled eggs was hanging from his thick moustache. – snauwde de oude Vernon, terwijl een stuk roerei aan zijn dikke snor hing. – Znam ja šta će se desiti ako pustimo tu sovu. - Ich weiß, was passieren wird, wenn wir diese Eule freilassen. - I know what will happen if we release that owl. On i njegova žena Petunija mrko se pogledaše. He and his wife Petunia scowled at each other. Hij en zijn vrouw Petunia keken elkaar boos aan. Hari pokuša da se raspravlja s njima, ali njegove reči zagluši otegnuto, glasno podrigivanje Dadlija, sina Darslijevih. Harry versuchte, mit ihnen zu streiten, aber seine Worte wurden von dem langen, lauten Rülpsen von Dudley, dem Sohn von Darsley, übertönt. Harry tried to argue with them, but his words were drowned out by the drawn-out, loud burp of Dudley, son of the Dursleys. Harry probeerde met hen in discussie te gaan, maar zijn woorden werden overstemd door de langgerekte, luide boer van Dirk, de zoon van de Duffelingen. – Hoću još slanine. - I want more bacon. - Ik wil meer spek. – Ima još u tiganju, zlato – reče tetka Petunija, okrećući svoj zamagljen pogled ka pozamašnom sinčiću. „Da ist noch mehr in der Pfanne, Schatz“, sagte Tante Petunia und richtete ihren verschwommenen Blick auf ihren großen Sohn. "There's more in the pan, honey," said Aunt Petunia, turning her hazy gaze to her sizable son. 'Er zit meer in de pan, schat,' zei tante Petunia, terwijl ze haar wazige blik naar haar forse zoon wendde. – Moramo dobro da te kljukamo dok možemo... Ne sviđa mi se ni pomisao na tu vašu školsku hranu... – Koješta, Petunija, ja nikad nisam bio gladan u Smeltingsu – reče teča Vernon žustro. „Wir müssen dich kitzeln, solange wir können … Mir gefällt der Gedanke an dein Schulessen nicht …“ - We have to peck you well while we can... I don't even like the thought of that school food of yours... - What, Petunia, I've never been hungry at Smeltings - said Aunt Vernon briskly. - We moeten je goed pikken zolang het nog kan... Ik vind dat schooleten van je niet eens lekker... - Wat, Petunia, ik heb nog nooit honger gehad in Smeltings - zei tante Herman kordaat. – Dadli ne oskudeva u hrani, je l' tako? - Dudley fehlt es nicht an Nahrung, oder? - Dudley doesn't lack for food, does he? Dudley heeft toch geen gebrek aan eten? Dadli, koji je bio toliko debeo da mu je zadnjica kipela s obe strane kuhinjske stolice, iskezi se i okrenu ka Hariju. Dudley, who was so fat his bottom was boiling on either side of the kitchen chair, grimaced and turned to Harry. Dirk, die zo dik was dat zijn billen kookten aan weerszijden van de keukenstoel, trok een grimas en draaide zich om naar Harry. – Dodaj mi tiganj. - Gib mir die Pfanne. - Pass me the pan. - Geef me de pan. – Zaboravio si da kažeš magičnu reč – reče Hari razdraženo. 'Je vergat het toverwoord te zeggen,' zei Harry geïrriteerd. Dejstvo ove proste rečenice na ostale članove porodice bilo je neverovatno: Dadli se prenerazi i pade sa stolice uz tresak koji zatrese celu kuhinju; gospođa Darsli podvrisnu i prisloni šaku na usta; gospodin Darsli skoči na noge, dok su mu vene na slepoočnicama pulsirale. Die Wirkung dieses einfachen Satzes auf die anderen Familienmitglieder war unglaublich: Dudley war geschockt und fiel mit einem Krach von seinem Stuhl, der die ganze Küche erschütterte; Mrs. Darcy leckte und presste die Faust an den Mund; Mr. Darcy sprang auf, als die Venen in seinen Schläfen pochten. Het effect van deze simpele zin op de rest van het gezin was ongelooflijk: Dudley schrok en viel van zijn stoel met een klap die de hele keuken deed schudden; Mevrouw Duffeling gilde en sloeg haar vuist voor haar mond; Meneer Duffeling sprong overeind, de aderen in zijn slapen klopten. – Mislio sam na: 'molim te'! – I meant: 'please'! – Ik bedoelde: 'alsjeblieft'! – reče Hari brzo. – Nisam mislio... – ŠTA SAM JA TEBI REKAO – zagrme teča, prskajući pljuvačkom preko stola – O IZGOVARANJU REČI NA 'M' U NAŠOJ KUĆI? - I didn't think... - WHAT DID I TELL YOU - roared the girl, splashing her saliva across the table - ABOUT PRONOUNCING THE 'M' WORD IN OUR HOUSE? - Ik dacht niet... - WAT HEB IK JE VERTELD - brulde het meisje terwijl ze haar speeksel over de tafel spetterde - OVER HET UITSPRAKEN VAN HET 'M'-WOORD IN ONS HUIS? – Ali ja... – KAKO SE USUĐUJEŠ DA PRETIŠ DADLIJU! – urlao je teča Vernon udarajući pesnicom po stolu. rief Onkel Vernon und schlug mit der Faust auf den Tisch. – Samo sam... – UPOZORIO SAM TE! - Ik heb gewoon... - IK HEB JE GEWAARSCHUWD! NEĆU VIŠE DA ČUJEM NI SLOVA O TOJ TVOJOJ NASTRANOSTI POD MOJIM KROVOM! ICH WERDE KEIN WENIG MEHR VON IHREM STRANGE UNTER MEINEM DACH HÖREN! Hari je zurio čas u svog teču purpurnog lica, čas u prebledelu tetku, koja je pokušavala da pridigne Dadlija na noge. Harry starrte eine Stunde lang auf sein lila Gesicht, jetzt auf seine blasse Tante, die versuchte, Dudley auf die Beine zu bekommen. Harry was staring now at his flushed purple face, now at his pale aunt, who was trying to get Dudley to his feet. Harry staarde nu eens naar zijn roodpaarse gezicht, dan weer naar zijn bleke tante, die Dirk overeind probeerde te krijgen. – U redu – reče Hari – u redu. Teča Vernon ponovo sede, dahćući poput zadihanog nosoroga i pomno motreći Harija krajičkom svojih sitnih, prodornih očiju. Onkel Vernon setzte sich wieder auf, keuchte wie ein keuchendes Nashorn und beobachtete Harry genau aus den Winkeln seiner winzigen, durchdringenden Augen. Aunt Vernon sat back down, panting like a panting rhinoceros and scrutinizing Harry out of the corners of her small, piercing eyes. Tante Herman ging weer zitten, hijgend als een hijgende neushoorn en bestudeerde Harry vanuit de hoeken van haar kleine, doordringende ogen. Otkako se Hari vratio kući za letnji raspust, teča Vernon se prema njemu ophodio kao prema bombi koja svakog časa može da eksplodira, jer Hari nije bio običan dečak. Seit Harry für die Sommerferien nach Hause zurückgekehrt ist, behandelt Onkel Vernon ihn wie eine Bombe, die jeden Moment explodieren könnte, denn Harry war kein gewöhnlicher Junge. Sinds Harry voor de zomervakantie thuiskwam, had tante Herman hem behandeld als een bom die elk moment kon afgaan, want Harry was geen gewone jongen. U stvari, bio je krajnje neobičan. Tatsächlich war er äußerst ungewöhnlich. Hari Poter je bio čarobnjak – čarobnjak koji je upravo završio prvi razred u Hogvortsu, školi za veštičarenje i čarobnjaštvo. Ma koliko Darslijevi bili nesrećni što on provodi svoj raspust s njima, to nije bilo ništa prema onome kako se Hari osećao. Egal wie unglücklich die Darsleys waren, dass er seinen Urlaub mit ihnen verbrachte, es war nichts im Vergleich zu Harrys Gefühlen. As unhappy as the Dursleys were that he was spending his vacation with them, it was nothing to how Harry felt. Hoe ongelukkig de Duffelingen ook waren dat hij zijn vakantie bij hen doorbracht, het deed niets af aan hoe Harry zich voelde. Hogvorts mu je toliko nedostajao da se osećao kao da neprestano ima grčeve u stomaku. Hij miste Zweinstein zo erg dat hij het gevoel had dat zijn maag voortdurend verkrampte. Nedostajao mu je zamak, sa svojim tajnim prolazima i duhovima, nedostajala su mu predavanja (mada ne baš i Snejp, nastavnik Napitaka), pošta koju donose sove, svetkovine u Velikoj sali, njegov krevet s baldahinom u spavaonici u tornju, posete Hagridu, čuvaru imanja, u njegovoj kolibi na školskom zemljištu, odmah pored Zabranjene šume, a naročito mu je nedostajao kvidič, najpopularniji sport u čarobnjačkom svetu (šest visokih stativa, četiri leteće lopte i četrnaest igrača na metlama). He missed the castle, with its secret passageways and ghosts, he missed the lectures (though not exactly Snape, the Potions teacher), the mail delivered by the owls, the festivities in the Great Hall, his four-poster bed in the tower dormitory, visits from Hagrid, the guardian estate, in his cabin on the school grounds, right next to the Forbidden Forest, and he especially missed Quidditch, the most popular sport in the wizarding world (six tall posts, four flying balls and fourteen players on broomsticks). Hij miste het kasteel, met zijn geheime gangen en geesten, hij miste de lezingen (hoewel niet bepaald Sneep, de toverdrankleraar), de postbezorging door de uilen, de festiviteiten in de Grote Zaal, zijn hemelbed in de torenslaapzaal , bezoeken van Hagrid, het landgoed van de voogd, in zijn hut op het schoolterrein, pal naast het Verboden Bos, en hij miste vooral Zwerkbal, de populairste sport in de tovenaarswereld (zes hoge palen, vier vliegende ballen en veertien spelers op bezemstelen). Čim je Hari došao kući, teča Vernon je odmah zaključao u ostavu ispod stepenica sve njegove knjige čini, čarobni štapić, odore, kotlić i vrhunsku leteću metlu marke Nimbus 2000. Zodra Harry thuiskwam, sloot oom Herman onmiddellijk al zijn spreukenboeken, toverstok, gewaden, ketel en Nimbus 2000 Nimbus 2000 high-end vliegende bezem in de kast onder de trap. Darslijeve ni najmanje nije brinulo to što Hari može da izgubi mesto u kvidičkom timu svoje kuće ukoliko celo leto ne bude vežbao. Nije ih bilo briga ni šta će se desiti ukoliko se Hari vrati u školu bez ijednog urađenog domaćeg zadatka. Darslijevi su bili ono što čarobnjaci zovu Normalci (bez ijedne kapi čarobnjačke krvi u sebi), a imati čarobnjaka u porodici, bar za Darslijeve, bilo je najveća sramota. The Dursleys were what wizards call Normals (without a single drop of wizarding blood in them), and having a wizard in the family, at least for the Dursleys, was the ultimate shame. Teča Vernon je čak Harijevu sovu, Hedvigu, zakatančio u kavezu kako bi je sprečio da bilo kome u čarobnjačkom svetu raznosi poruke. Onkel Vernon sperrte sogar Harrys Eule Hedwig in einen Käfig, um sie daran zu hindern, irgendjemandem in der Zaubererwelt Nachrichten zu überbringen. Aunt Vernon even caged Harry's owl, Hedwig, to prevent her from delivering messages to anyone in the wizarding world. Tante Herman heeft zelfs Harry's uil, Hedwig, in een kooi gestopt om te voorkomen dat ze berichten zou bezorgen aan iemand in de tovenaarswereld. Hari nije nimalo ličio ni na koga iz svoje porodice. Harry looked nothing like any of his family. Harry leek in niets op iemand van zijn familie. Teča Vernon je bio krupan, gotovo bez vrata s ogromnim crnim brkovima. Tetka Petunija je bila koščata, konjaste glave. Tante Petunia war knochig und hatte einen Pferdekopf. Aunt Petunia was bony, horse-headed. Tante Petunia was mager en had een paardenhoofd. Dadli je bio plavokos, ružičaste kože i ličio je na prase. Hari je, pak, bio sitan i mršav, sa sjajnim zelenim očima i ziftcrnom kosom koja je uvek bila neuredna. Harry hingegen war klein und dünn, mit hellgrünen Augen und schwarzen Haaren, die immer unordentlich waren. Nosio je okrugle naočare, a na čelu imao tanak ožiljak u obliku munje. Taj ožiljak činio je Harija krajnje neobičnim, čak i za čarobnjaka. Het litteken maakte Harry buitengewoon ongebruikelijk, zelfs voor een tovenaar. Bio je to jedini nagoveštaj njegove misteriozne prošlosti i razloga zbog kog je pre jedanaest godina ostavljen na pragu doma Darslijevih. It was the only hint of his mysterious past and the reason he was left on the doorstep of the Dursley home eleven years ago. Kada mu je bilo samo godinu dana, Hari je nekako preživeo kletvu koju je na njega bacio najveći mračni čarobnjak svih vremena, Lord Voldemor, čije su ime veštice i čarobnjaci još uvek strahovali da izgovore. When he was only a year old, Harry had somehow survived a curse cast upon him by the greatest dark wizard of all time, Lord Voldemort, whose name witches and wizards still feared to speak. Harijevi roditelji izgubili su život tokom Voldemorovog napada, ali se Hari izvukao samo s ožiljkom u obliku munje i, iz nekog razloga – niko nije razumeo zašto – Voldemorove moći iščezle su istog trena kad je omanuo u pokušaju da ubije Harija. Harrys Eltern kamen bei Voldemorts Angriff ums Leben, aber Harry entkam nur mit einer Blitznarbe und aus irgendeinem Grund – niemand verstand warum – verschwanden Voldemorts Kräfte in dem Moment, als er bei einem Versuch, Harry zu töten, scheiterte. Harry's parents lost their lives during Voldemort's attack, but Harry escaped with only a lightning bolt scar and, for some reason - no one understood why - Voldemort's powers disappeared the moment he failed to kill Harry. I tako su Harija odgojili sestra njegove pokojne majke i njen muž. Proveo je čitavih deset godina s Darslijevima, nikako ne shvatajući zašto mu se, mimo njegove volje, stalno dešavaju čudne stvari. He had spent ten whole years with the Dursleys, never understanding why strange things kept happening to him against his will. Hij bracht tien jaar door bij de Duffelingen en begreep nooit waarom er tegen zijn wil steeds vreemde dingen met hem gebeurden. Poverovao je u priču gospodina Darslija da je svoj ožiljak zadobio u saobraćajnoj nesreći u kojoj su njegovi roditelji poginuli. A onda, pre tačno godinu dana, Hari je dobio pismo iz Hogvortsa i cela priča je izašla na videlo. Und dann, vor genau einem Jahr, erhielt Harry einen Brief aus Hogwarts und die ganze Geschichte kam ans Licht. En toen, precies een jaar geleden, kreeg Harry een brief van Zweinstein en kwam het hele verhaal naar buiten. Hari je zauzeo svoje mesto u školi za čarobnjake, gde je već bio čuven po svom ožiljku... ali sad kad je školska godina završena, on se preko leta ponovo obreo kod Darslijevih, gde se s njim postupalo kao s psom koji se uvaljao u nešto smrdljivo. Harry nahm seinen Platz an der Schule für Zauberer ein, wo er bereits für seine Narbe berühmt war ... aber jetzt, da das Schuljahr vorbei war, kehrte er über den Sommer zu den Darsleys zurück, wo er behandelt wurde wie ein Hund, der hereinrollt stinkend. Harry had taken his place at the wizarding school, where he was already famous for his scar... but now that the school year was over, he was back at the Dursley's for the summer, where he was treated like a dog that got into a something smelly. Harry had zijn plaats ingenomen op de tovenaarsschool, waar hij al beroemd was om zijn litteken... iets stinkt. Darslijevi se uopšte nisu setili da je danas Harijev dvanaesti rođendan. On to, naravno, nije ni očekivao. Nikad mu nisu kupili pravi poklon, a kamoli tortu – ali da sasvim zaborave na to... U tom trenutku teča Vernon važno pročisti grlo i reče: – Kao što svi znamo, danas je veoma važan dan. They never bought him a real present, let alone a cake - but to completely forget about it... At that moment, Vernon cleared his throat seriously and said: - As we all know, today is a very important day. Hari podiže pogled, još uvek se ne usuđujući da poveruje. Harry blickte auf und wagte es immer noch nicht, es zu glauben. – Danas bih mogao da ugovorim najveći posao u karijeri – reče teča Vernon. - Today I could contract the biggest job of my career - said Aunt Vernon. Hari se vrati svom tostu. Naravno, pomisli on ogorčeno, teča Vernon govori o glupoj večeri. Natuurlijk, dacht hij bitter, tante Herman heeft het over een stom diner. Dve nedelje ne priča ni o čemu drugom. Twee weken lang praat hij nergens anders over. Neki bogati preduzimač i njegova žena dolaze na večeru, a teča Vernon se nada da može od njega da dobije veliku porudžbinu (firma teče Vernona proizvodi bušilice). – Mislim da bismo mogli još jednom da se preslišamo – reče teča Vernon. „Ich denke, wir könnten noch einmal mithören“, sagte Onkel Vernon. "I think we could talk one more time," said Aunt Vernon. 'Ik denk dat we nog een keer kunnen praten,' zei tante Herman. – Tačno u osam, svi treba da budemo na svojim mestima. Petunija, ti ćeš biti...? Petunia, ga je...? – U salonu – brzo reče tetka Petunija – sačekaću ih da im ljubazno poželim dobrodošlicu u naš dom. – Dobro, dobro. A Dadli? – Ja ću čekati da otvorim vrata. – Dadli nabaci odvratno usiljen osmeh: – 'Mogu li da uzmem vaše kapute, gospodine i gospođo Mejson?' – Oduševiće ih! - Ze zullen blij zijn! – viknu tetka Petunija ushićeno. – Odlično, Dadli – reče teča Vernon. Onda se okrenu ka Hariju: – A ti? – Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče Hari gotovo nečujno. "Ik zal in mijn kamer zijn, ik zal geen geluid maken en ik zal doen alsof ik er niet ben," zei Harry bijna stil. – Baš tako – reče teča Vernon zlobno. – Ja ću ih povesti u salon, predstaviću tebe, Petunija, i nasuti im piće. - I'll take them to the salon, introduce you, Petunia, and pour them a drink. – Ik breng ze naar de salon, stel je voor, Petunia, en schenk ze een drankje in. U osam i petnaest... – Ja najavljujem večeru – reče tetka Petunija. – A ti, Dadli, kažeš... – 'Mogu li da vas povedem do trpezarije, gospođo Mejson' – dopuni ga Dadli, nudeći svoju debelu ruku nevidljivoj ženi. „Und Sie, Dudley, sagen …“ „Darf ich Sie ins Esszimmer führen, Mrs. Mason“, fügte Dudley hinzu und bot der unsichtbaren Frau seine fette Hand an. - En u, Dudley, zeg... - 'Mag ik u naar de eetkamer brengen, mevrouw Mason' - voegde Dudley eraan toe terwijl hij zijn dikke hand uitstak naar de onzichtbare vrouw. – Pravi mali džentlmen! – A real little gentleman! – reče tetka Petunija suzno. – A ti? – teča Vernon pakosno upita Harija. – Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče Hari tupo. "I'll be in my room, I won't make any noise and I'll pretend I'm not there," said Harry bluntly. "Ik zal in mijn kamer zijn, ik zal geen geluid maken en ik zal doen alsof ik er niet ben," zei Harry bot. – Tačno tako. - Dat klopt. E sad, za večerom bi trebalo da im uputimo par komplimenata. Jetzt, zum Abendessen, sollten wir ihnen ein paar Komplimente machen. Now, at dinner, we should pay them a few compliments. Petunija, imaš li neku ideju? – 'Vernon mi kaže da odlično igrate golf, gospodine Mejson'... 'Recite mi, molim vas, gde ste kupili tu haljinu, gospođo Mejson...' – Savršeno... Dadli? – Šta kažete na ovo: 'Trebalo je da napišemo sastav za školu o svom idolu, gospodine Mejson, a ja sam pisao o vama.' – How about this: 'We were supposed to write a composition for school about our idol, Mr. Mason, and I wrote about you.' – Wat dacht je hiervan: 'We moesten voor school een compositie schrijven over ons idool, meneer Mason, en ik schreef over jou.' Ovo je bilo previše i za tetka Petuniju i za Harija. Das war zu viel für Tante Petunia und Harry. Tetka Petunija briznu u plač i zagrli sina, dok se Hari sagnu pod sto da ne bi videli kako se smeje. Tante Petunia brach in Tränen aus und umarmte ihren Sohn, während Harry sich unter den Tisch beugte, damit sie ihn nicht lachen sahen. Tante Petunia barstte in tranen uit en omhelsde haar zoon, terwijl Harry onder de tafel dook zodat ze hem niet zouden zien lachen. – A ti, dečače? Dok je dizao glavu, Hari se iz petnih žila trudio da mu lice ostane ozbiljno. Als er seinen Kopf hob, bemühte sich Harry, sein Gesicht ernst zu halten. Harry tried desperately to keep his face serious as he raised his head. Harry probeerde wanhopig zijn gezicht serieus te houden terwijl hij zijn hoofd ophief. – Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče. – Bićeš tamo, nego šta – reče teča Vernon silovito. „Du wirst da sein, aber was“, sagte Onkel Vernon energisch. - You'll be there, but what - Aunt Vernon said forcefully. – Mejsonovi ne znaju ništa o tebi a tako će i ostati. - De vrijmetselaars weten niets over jou en dat zal zo blijven. Kada se večera završi, ti, Petunija, povedi gospođu Mejson na kafu u salon, a ja ću skrenuti razgovor na bušilice. When dinner is over, you, Petunia, take Mrs. Mason to the parlor for coffee, and I'll turn the conversation to drills. Uz malo sreće ugovor će biti potpisan i zaključen pre Vesti u deset. Mit etwas Glück wird der Vertrag noch vor der News um zehn unterschrieben und abgeschlossen. Met een beetje geluk wordt het contract om tien uur voor Vesta getekend en gesloten. Sutra u ovo doba kupovaćemo letnjikovac na Majorki. Morgen um diese Zeit werden wir ein Sommerhaus auf Mallorca kaufen. Hari se nije previše radovao tome. Nije verovao da bi se Darslijevi prema njemu ponašali imalo bolje na Majorki nego u Šimširovoj ulici. Er glaubte nicht, dass die Darsleys ihn auf Mallorca besser behandeln würden als in der Boxwood Street. He didn't believe that the Dursleys would treat him any better in Majorca than in Boxwood Street. – Dobro – idem u grad da podignem večernja odela za Dadlija i mene. A ti – zareža on na Harija – ne smetaj tetki dok čisti. And you – he growled at Harry – don't bother your aunt while she's cleaning. Hari izađe na zadnja vrata. Bio je svetao, sunčan dan. Het was een heldere, zonnige dag. Prešao je preko travnjaka, spustio se na baštensku klupu i šapatom pevušio: – Danas mi je divan dan... divan dan... divan dan... Nema čestitki, nema poklona, a on će provesti veče pretvarajući se da i ne postoji. Sav snužden, piljio je u živu ogradu. Ganz mürrisch starrte er auf die Hecke. All sleepy, he peered into the hedge. Nikada se nije osećao ovoliko usamljeno. Noch nie hatte er sich so einsam gefühlt. Više od ičega s Hogvortsa, više čak i od kvidiča, nedostajali su mu njegovi najbolji prijatelji, Ron Vizli i Hermiona Grejndžer. Međutim, činilo se da on njima nije nimalo nedostajao. Čitavog leta nijedno od njih dvoje nije mu poslalo ni pisamce, iako je Ron rekao da će pozvati Harija da ga poseti. Hari je bezbroj puta hteo da pomoću magije otključa Hedvigin kavez i pošalje je Ronu i Hermioni s pismom, ali nije smeo da rizikuje. Maloletni čarobnjaci nisu smeli da koriste čarolije izvan škole. Hari to nije rekao Darslijevima; znao je da ih samo strah od toga da bi mogao da ih pretvori u bube-balegare sprečava da i njega ne zatvore u ostavu ispod stepeništa, zajedno s njegovim čarobnim štapićem i metlom. Harry didn't tell the Dursleys; he knew that only the fear that he might turn them into dung beetles kept them from locking him in the closet under the stairs, along with his magic wand and broom. Prvih nekoliko nedelja Hari je uživao da mrmlja besmislene reči i gleda Dadlija kako beži iz sobe, brzo koliko ga njegove debele noge nose. De eerste paar weken genoot Harry van het mompelen van onzinwoorden en het kijken naar Dirk die de kamer uit rende zo snel als zijn dikke benen hem konden dragen. Ali pošto vesti od Rona i Hermione nikako nisu stizale, Hari je počeo da se oseća odsečenim od magijskog sveta, pa mu više nije bilo zanimljivo ni da zadirkuje Dadlija – a sada su Ron i Hermiona zaboravili na njegov rođendan. Šta sve ne bi dao za poruku iz Hogvortsa. What he wouldn't give for a message from Hogwarts. Od bilo koje veštice ili čarobnjaka! Van elke heks of tovenaar! Bilo bi mu maltene drago da vidi i svog zakletog neprijatelja, Draka Melfoja, tek da se uveri kako sve to nije bio samo san... Ipak, nije baš cele godine na Hogvortsu bilo veselo. Hij zou blij zijn om zijn gezworen vijand, Draco Malfidus, te zien, om er zeker van te zijn dat het niet allemaal maar een droom was... Het hele jaar op Zweinstein was echter niet erg gelukkig. Na samom kraju drugog polugodišta, Hari se susreo licem u lice s Lordom Voldemorom. Helemaal aan het einde van het tweede semester kwam Harry oog in oog te staan met Heer Voldemort. Moguće je da je Voldemor odista postao senka onog nekadašnjeg, ali je i dalje bio strašan, lukav, i još uvek odlučan da povrati svoje moći. Het is mogelijk dat Voldemort inderdaad een schaduw van zijn vroegere zelf was geworden, maar hij was nog steeds angstaanjagend, sluw en nog steeds vastbesloten om zijn krachten terug te krijgen. Hari je po drugi put izbegao da dopadne Voldemorovih šaka, ali samo za dlaku, te se čak i sada, nedeljama posle toga, budio noću sav obliven hladnim znojem, pitajući se gde je sada Voldemor, prisećajući se njegovog bledog lica, njegovih razrogačenih, ludačkih očiju... Hari se naglo ispravi na baštenskoj klupi. Harry had narrowly escaped Voldemort's grasp for the second time, and even now, weeks after, he woke up at night in a cold sweat, wondering where Voldemort was now, remembering his pale face, his wide-eyed, maddened eyes. eyes... Harry straightened abruptly on the garden bench. Harry was voor de tweede keer ternauwernood aan Voldemorts greep ontsnapt, en zelfs nu, weken later, werd hij 's nachts wakker in het koude zweet, zich afvragend waar Voldemort nu was, denkend aan zijn bleke gezicht, zijn grote ogen, gek geworden ogen... Harry ging abrupt rechtop zitten op de tuinbank. Odsutno je zurio u živu ogradu – a ograda mu je uzvraćala pogled. Dva ogromna zelena oka pojaviše se u lišću. Hari skoči na noge baš kada se preko travnjaka začu podrugljiv glas. – Znam koji je danas dan – pevao je Dadli, gegajući se ka njemu. - Ik weet welke dag het is - zong Dirk terwijl hij naar hem toe waggelt. Krupne oči zatreptaše i iščezoše. – Šta? – reče Hari, ne skidajući pogled s mesta gde su se oči do maločas nalazile. – Znam koji je danas dan – ponovi Dadli, dolazeći pravo ka njemu. 'Ik weet welke dag het vandaag is,' herhaalde Dudley terwijl hij recht op hem af liep. – Bravo – reče Hari. – Dakle, konačno si naučio dane u nedelji. - Dus je hebt eindelijk de dagen van de week geleerd. – Danas je tvoj rođendan – iskezi se Dadli. – Kako to da ti niko nije poslao čestitku? - Waarom heeft niemand je een kaart gestuurd? Zar nemaš prijatelje čak ni na tom nakaznom mestu? Heb je zelfs geen vrienden op die gekke plek? – Bolje pazi da te mama ne čuje da govoriš o mojoj školi – reče Hari mirno. "Je kunt maar beter zorgen dat mama je niet over mijn school hoort praten," zei Harry kalm. Dadli podiže pantalone, koje su mu spadale niz debelu zadnjicu. Dudley pulled up his pants, which were falling down his fat bottom. – Zašto zuriš u živu ogradu? – upita sumnjičavo. – Pokušavam da smislim koje čini su najprikladnije da je zapalim – odgovori Hari. Dadli se odmah spotače unazad, s paničnim izrazom na svom bucmastom licu. Dudley strompelde onmiddellijk achteruit, een paniekerige uitdrukking op zijn mollige gezicht. – N-ne možeš... tata ti je rekao da ne smeš da koristiš čarolije... rekao je da će te izbaciti iz kuće, a ti nemaš kuda da ideš... nemaš nijednog prijatelja kod kog možeš da odeš... – Džigeri pokeri! – Y-you can't... dad told you that you can't use spells... he said he'll kick you out of the house and you have nowhere to go... you don't have any friends to go to... - Jiggers pokers! – Y-je kunt niet... vader vertelde je dat je geen spreuken mag gebruiken... hij zei dat hij je het huis uit zou schoppen en je kunt nergens heen... je hebt geen vrienden om naar... - Jiggers pokers! – reče Hari žustrim glasom. – Hokus pokus... cile-mile... – MAAAMAAA! – jauknu Dadli, saplićući se o vlastita stopala, trčeći nazad prema kući. – MAAAMAAA! Eno ga, radi znaš već šta! Daar is hij, weet je wat aan het doen! Hari je skupo platio taj trenutak zabave. Harry heeft een hoge prijs betaald voor dat moment van plezier. Pošto ni Dadliju ni živoj ogradi nije ništa falilo, tetka Petunija je znala da Hari nije stvarno bacao čini, ali je Hari ipak bio prinuđen da se hitro povija ne bi li izbegao njene pokušaje da ga udari sapunjavim tiganjem po glavi. Onda mu je zadala šta sve mora da učini, uz pretnju da neće dobiti da jede dok sve ne završi. Then she asked him what he had to do, with the threat that he would not be allowed to eat until he was done. Toen vertelde ze hem wat hij moest doen, met de dreiging dat hij pas mocht eten als hij klaar was. Dok je Dadli opušteno lenčario, posmatrao ga i jeo sladoled, Hari je oprao prozore, oribao kola, pokosio travnjak, potkresao cveće, zalio ruže i ofarbao baštensku klupu. While Dudley lazed around, watching him and eating ice cream, Harry washed the windows, scrubbed the car, mowed the lawn, trimmed the flowers, watered the roses and painted the garden bench. Terwijl Dirk luierde, naar hem keek en ijs at, waste Harry de ramen, schrobde de auto, maaide het gras, snoeide de bloemen, gaf de rozen water en schilderde de tuinbank. Sunce je bleštalo iznad njegove glave, i peklo mu u potiljak. De zon scheen boven zijn hoofd en brandde op zijn achterhoofd. Hari je znao da nije smeo da nasedne na Dadlijevo izazivanje, ali je Dadli rekao baš ono što je Harija tištalo... Možda on i nema prijatelje na Hogvortsu... – Da sada mogu da vide čuvenog Harija Potera – pomisli besno, đubreći leje, dok su ga leđa bolela a znoj mu se slivao niz lice. Harry knew that he shouldn't have fallen for Dudley's challenge, but Dudley said exactly what Harry wanted... Maybe he doesn't have any friends at Hogwarts... - Now they can see the famous Harry Potter - he thought furiously, fertilizing the bed. , while his back ached and sweat poured down his face. Harry wist dat hij niet voor Dirk's uitdaging had moeten trappen, maar Dirk zei precies wat Harry wilde... Misschien heeft hij geen vrienden op Zweinstein... - Nu kunnen ze de beroemde Harry Potter zien - dacht hij woedend, het bed bemesten, terwijl zijn rug pijn deed en het zweet over zijn gezicht stroomde. Već je bilo pola osam uveče kada je napokon, iznuren, čuo kako ga tetka Petunija doziva. It was already half past eight in the evening when he finally, exhausted, heard Aunt Petunia calling him. Het was al half negen 's avonds toen hij eindelijk, uitgeput, tante Petunia hem hoorde roepen. – Dolazi ovamo! - Kom hier! I hodaj po novinama! And walk on the newspaper! En loop op de krant! Hari se rado sklonio u senku blistave kuhinje. Harry zocht graag zijn toevlucht in de schaduw van de lichte keuken. Na frižideru je stajao puding za večeru: veliki sloj šlaga i ljubičice od marcipana. U rerni je cvrčalo praseće pečenje. A roast pig was sizzling in the oven. – Brzo jedi! Mejsonovi samo što nisu stigli! The Masons are almost there! De vrijmetselaars zijn er bijna! – obrecnu se tetka Petunija, pokazujući mu dva parčeta hleba i krišku sira na kuhinjskom stolu. - said Aunt Petunia, showing him two pieces of bread and a slice of cheese on the kitchen table. Već je bila u svojoj losos-ružičastoj večernjoj haljini. Ze had haar zalmroze avondjurk al aan. Hari je oprao ruke i pojeo svoju bednu večeru. Čim je završio, tetka Petunija mu ote tanjir: – Gore! Zodra hij klaar was, pakte tante Petunia zijn bord: - Op! Brzo! Dok je prolazio pored vrata dnevne sobe, Hari letimice spazi teču Vernona i Dadlija u večernjim odelima s leptir-mašnama. Toen hij de deur van de woonkamer passeerde, ving Harry een glimp op van Vernon en Dirk in avondkostuums met strikjes. Samo što je stigao na vrh stepenica, odjeknu zvonce na ulaznim vratima. Teča Vernon se pojavi u dnu stepenica, besnog lica. – Zapamti, dečko – pisneš li samo... Hari na prstima dođe do svoje sobe, skliznu unutra, zatvori vrata i okrenu se kako bi se strovalio na krevet. "Remember, boy - do you just pee..." Harry tiptoed to his room, slipped inside, closed the door and turned to collapse on the bed. "Vergeet niet, jongen - plas je gewoon..." Harry liep op zijn tenen naar zijn kamer, glipte naar binnen, deed de deur dicht en draaide zich om om op het bed te ploffen. Problem je bio u tome što je neko već sedeo na njemu. The problem was that someone was already sitting on it. Het probleem was dat er al iemand op zat.