1.9. Hari Poter i Kamen mudrosti - Ponoćni dvoboj (audio knjiga) (2)
Jesi li danas prvi put seo na metlu, Poteru? Hari ćutke klimnu. Pojma nije imao šta se dešava, ali se činilo da ga ipak neće izbaciti iz škole, i uto mu se donekle ponovo vrati osećaj u nogama. – Uhvatio je tu stvar što je drži u ruci posle poniranja od pedeset stopa – reče profesorka Mek Gonagal Drvcetu. – Nije se ni ogrebao. Ni Čarli Vizli ne bi uspeo to da izvede. Drvce je sada izgledao kao da su mu se svi snovi iznenada ostvarili. – Jesi li ikada gledao utakmicu kvidiča, Poteru? – upita ga on ushićeno. – Drvce je kapiten grifindorskog tima – objasni profesorka Mek Gonagal. – Baš je savršeno građen za Tragača – reče Drvce, šetajući oko Harija i zagledajući ga. – Lagan... brz... moraćemo da mu nabavimo pristojnu metlu, profesorka... Nimbus 2000 ili Čistačicu 7, rekao bih. – Razgovaraću s profesorom Dambldorom da vidim možemo li da napravimo izuzetak od pravila za prvake. Tako mi nebesa, potreban nam je tim bolji od prošlogodišnjeg. Posle onakvog poraza u poslednjem meču protiv sliterinaca, nedeljama nisam smela da pogledam Severusa Snejpa u oči... Profesorka Mek Gonagal strogo pogleda u Harija preko svojih naočara. – Hoću da čujem da marljivo treniraš, Poteru, ili ću se predomisliti u vezi s kaznom. A onda se iznenada nasmeši. – Tvoj otac bi bio ponosan – reče. – I sâm je bio sjajan igrač kvidiča. * * * – Mora da se šališ. Bili su za večerom. Hari je upravo ispričao Ronu šta se sve desilo kad je napustio teren s profesorkom Mek Gonagal. Ron je krenuo da prinese ustima komad pite bubrežnjače, ali posle ovoga sasvim zaboravi na nju. – Tragač? – reče on. – Ali prvaci nikada... ti mora da si najmlađi igrač ove kuće u čitavom... – ... veku – dopuni ga Hari, halapljivo trpajući pitu u usta. Strašno je ogladneo posle svih uzbuđenja tokom popodneva. – Tako mi je Drvce rekao. Ron je bio toliko zadivljen i impresioniran da je samo sedeo i buljio u Harija. – Počinjem da treniram iduće nedelje – objasni Hari. – Samo nemoj nikome da pričaš. Drvce želi da to ostane tajna. U tom trenutku Fred i Džordž Vizli uđoše u Salu, opaziše Harija i žurno se zaputiše ka njemu. – Svaka čast – reče Džordž tiho. – Drvce nam je rekao. Mi smo takođe u timu, kao Jurišnici. – Kažem vam, ove godine ćemo sigurno osvojiti prvenstvo u kvidiču. Nismo pobedili od kada je Čarli otišao iz škole, ali ove godine ćemo imati sjajan tim. Mora da si veoma dobar, Hari, Drvce je takoreći skakao od sreće kad nam je to rekao. – Nego, moramo da idemo, Li Džordan misli da je pronašao novi tajni izlaz iz škole. – Kladim se da je to onaj iza kipa Gregorija Uobraženog, koji smo otkrili još prve nedelje. Vidimo se. Fred i Džordž samo što su odmaglili kad se pojavi neko daleko manje dobrodošao: Melfoj, u pratnji Kreba i Gojla. – Je li ti to poslednji obrok, Hari? Kada hvataš voz za povratak među Normalce? – Mnogo si hrabriji sada kada si ponovo na čvrstom tlu i kada si okružen svojim malim prijateljima – reče Hari hladno. Na Krebu i Gojlu nije bilo ničeg malog, ali pošto je Visoki sto bio pun nastavnika, nisu mogli učiniti ništa drugo nego da krckaju zglobovima prstiju i mršte se. – Sâm ću da te sredim, u bilo koje doba – reče Melfoj. – Noćas, ako želiš. Čarobnjački dvoboj. Samo štapići... bez dodira. Šta je? Nikada nisi čuo za čarobnjački dvoboj, pretpostavljam? – Naravno da jeste – reče Ron, okrenuvši se ka njima. – Ja sam njegov sekundant, a ko je tvoj? Melfoj pogleda u Kreba i Gojla, odmeravajući ih. – Kreb – reče on. – U ponoć, dakle? Srešćemo se u sobi s trofejima, ona se nikad ne zaključava. Kada je Melfoj otišao, Ron i Hari se pogledaše. – Šta je to čarobnjački dvoboj? – upita Hari. – I šta to znači da si mi ti sekundant? – Pa, sekundanti služe da preuzmu dvoboj ako pogineš – reče Ron bezbrižno, napokon navalivši na svoju hladnu pitu. Videvši izraz na Harijevom licu, brže-bolje dodade: – Ali ljudi umiru samo u pravim dvobojima, znaš, s pravim čarobnjacima. Ti i Melfoj jedva da možete jedan na drugog da pošaljete malo varnica. Nijedan ne poznaje dovoljno magije da bi mogao ozbiljno da naudi drugome. Uostalom, kladim se da je očekivao da ćeš da odbiješ. – A šta ako mahnem štapićem i ništa se ne desi? – Baci ga i tresni Melfoja po nosu – predloži Ron. – Izvinite. Obojica podigoše pogled. Bila je to Hermiona Grejndžer. – Zar čovek ovde ne može više na miru ni da jede? – reče Ron. Hermiona se nije obazirala na njega već se obrati Hariju. – Nisam mogla a da ne čujem šta ste ti i Melfoj pričali... – Kladim se da nisi – promrmlja Ron. – ... a vi ne biste smeli noću da lutate po školi. Pomislite koliko će poena Grifindor izgubiti ako vas uhvate, a sigurno je da hoće. To je stvarno sebično od vas. – Ali to se tebe stvarno ne tiče – odbrusi joj Hari. – Doviđenja – dodade Ron. * * * Sve u svemu, to se ne bi baš moglo nazvati savršenim završetkom dana, pomisli Hari dok je mnogo kasnije ležao budan slušajući Dina i Šejmusa kako padaju u san (Nevil se još nije bio vratio iz bolničkog krila). Ron mu je čitavo veče davao savete u stilu: „Ako pokuša da baci na tebe kletvu, bolje da se sagneš jer ne mogu da se setim kako da ih zaustaviš.“ Postojala je velika šansa da ih uhvate Filč ili Gospođa Noris, i Hari je osećao da izaziva sudbinu kršeći još jedno školsko pravilo u istom danu. S druge strane, Melfojevo iskeženo lice stalno mu je igralo pred očima u mraku – ovo mu je bila velika šansa da potuče Melfoja u borbi licem u lice. To nije smeo da propusti. – Pola dvanaest – promrmlja Ron najzad. – Bolje da pođemo. Navukoše odore, pokupiše štapiće i iskradoše se iz sobe na vrhu tornja, spustiše se niza spiralne stepenice i nađoše se u grifindorskom dnevnom boravku. Nekoliko ugaraka još je tinjalo u kaminu, pretvarajući sve fotelje u utvarne pogurene crne senke. Već su skoro stigli do rupe pokrivene portretom, kada tik kraj sebe začuše glas: – Ne mogu da verujem da ćeš to da uradiš, Hari. Lampica zasvetle. Bila je to namrštena Hermiona Grejndžer, u ružičastoj spavaćici. – Ti! – reče Ron besno. – Vraćaj se u krevet! – Malo je falilo da kažem tvom bratu – obrecnu se Hermiona. – Persi je asistent, on bi vas zaustavio. Hari nije mogao da poveruje da postoji neko ko toliko voli da svuda zabada svoj nos. – Hajde – reče Ronu. On gurnu portret Debele Dame i uzvera se kroz rupu iza njega. Hermiona nije htela tek tako da odustane. Išla je za Ronom kroz rupu u portretu, sikćući za njima poput besne guske. – Zar vas nije briga za Grifindor, zar brinete samo o sebi?! Ja ne želim da Sliterin osvoji Školski pehar, ali vi ćete izgubiti sve poene koje sam dobila od profesorke Mek Gonagal zato što sam znala sve o Promenljivim činima. – Odlazi. – U redu, ali upozorila sam vas, sutra, kad budete seli u voz da se vratite kući, setićete se ovoga što sam vam rekla, baš ste... Ali nisu stigli da otkriju šta su to oni. Hermiona se vratila do portreta Debele Dame kako bi mogla da prođe natrag kroz njega, i našla se ispred prazne slike. Debela Dama otišla je u noćnu posetu i Hermiona se nađe zaključana ispred grifindorske kule. – Šta sada da radim? – upita piskavo. – To je tvoj problem – reče Ron. – Mi moramo da pođemo, inače ćemo zakasniti. Nisu još stigli ni do kraja hodnika kada ih Hermiona sustiže. – Idem s vama – reče ona. – E, nećeš. – Misliš da ću da stojim ovde i čekam da me Filč uhvati? A ako pronađe nas troje, reći ću mu istinu, da sam pokušavala da vas zaustavim, a vi ćete me podržati. – Baš imaš petlju... – reče Ron glasno. – Umuknite, oboje – reče Hari oštro. – Čuo sam nešto. Bilo je to nekakvo šmrktanje. – Gospođa Noris? – upita Ron teško dahćući, žmireći kroz mrak. To, međutim, nije bila Gospođa Noris, već Nevil. Bio je sklupčan na podu, usnuo, ali se naglo probudi kada se oni primakoše. – Hvala bogu da ste me našli! Ovde sam već satima. Nisam mogao da se setim nove lozinke da bih se vratio u krevet. – Tiše malo, Nevile. Lozinka je 'Praseća njuška', ali ti to sada ništa ne vredi pošto je Debela Dama nekud otišla. – Kako tvoja ruka? – upita ga Hari. – Fino – reče Nevil, pokazujući im je. – Madam Pomfri mi je namestila ruku za minut. – Dobro, pa, Nevile, mi moramo negde da idemo, vidimo se kasnije... – Ne ostavljajte me! – reče Nevil, skočivši na noge. – Ne bih da ostanem ovde sam... Krvavi Baron je već dvaput prošao ovuda. Ron pogleda na sat, a zatim baci besan pogled na Hermionu i Nevila. – Ako nas uhvate zbog jednog od vas dvoje, neću se smiriti dok ne naučim Slinavsku kletvu o kojoj nam je Kvirel pričao i ne primenim je na vama. Hermiona otvori usta, možda da kaže Ronu kako da primeni Slinavsku kletvu, ali Hari prosikta da ćuti i sve ih povuče napred. Šunjali su se hodnicima ispresecanim snopovima mesečine koja je ulazila kroz visoke prozore. Hari je na svakom ćošku očekivao da nalete na Filča ili Gospođu Noris, ali su imali sreće. Brzo se sjuriše niz stepenište do trećeg sprata i na vrhovima prstiju zaputiše ka sobi s trofejima. Melfoj i Kreb još nisu bili stigli. Kristalne vitrine s trofejima svetlucale su tamo gde bi ih potkačila mesečina. Pehari, štitovi, tanjiri i statue svetlucali su srebrnim i zlatnim sjajem u tami. Oni se pribiše uza zid, motreći na vrata s oba kraja sobe. Hari uze svoj čarobni štapić, za slučaj da Melfoj uleti i iznenada krene na njega. Minuti su sporo prolazili. – Kasni, možda se uplašio – prošapta Ron. A zatim ih iznenadna buka iz susedne sobe natera da poskoče. Hari je upravo bio podigao štapić kad začuše nekog kako govori – a to nije bio Melfoj. – Pronjuškaj malo, slatka moja, možda se kriju u ćošku. Bio je to Filč, koji se obraćao Gospođi Noris. Užasnut, Hari mahnu ostalima da smesta pođu za njim; tiho se stuštiše prema vratima, što dalje od pravca iz kojeg je dolazio Filčov glas. Taman što je Nevilova odora zamakla iza ćoška kad začuše kako Filč ulazi u sobu s trofejima. – Tu su negde – čuli su ga kako mrmlja – verovatno se kriju. – Ovuda! – pokaza Hari ostalima bezglasno, i svi, preplašeni, počeše da puze dugačkom galerijom punom oklopa. Mogli su da čuju kako se Filč približava. Nevil iznenada prestrašeno ciknu i dade se u trk – spotakao se, zgrabio Rona oko struka i obojica naleteše pravo na jedan oklop. Čangrljanje i tresak bili su dovoljni da probude ceo zamak. – TRČITE! – vrisnu Hari i sve četvoro se sjuriše niz galeriju, ne osvrćući se čak ni da vide prati li ih Filč – zamakoše kroz jedna vrata i spustiše se prvo jednim, pa drugim hodnikom, dok ih je Hari vodio, nemajući pojma gde su niti kuda idu. Projuriše kroz jednu tapiseriju i nađoše se u skrivenom prolazu, jurnuše kroz njega i stigoše nadomak učionica u kojima su se održavali časovi Čini, za koju su znali da je miljama daleko od sobe s trofejima. – Mislim da smo mu umakli – prodahta Hari, naslonivši se na hladan zid i brišući čelo. Nevil se presamitio, hropćući i krkljajući. – Rekla... sam... vam – promrmlja Hermiona bez daha, držeći se rukom za grudi u kojima je nešto probadalo. – Rekla... sam... vam.... – Moramo da se vratimo u grifindorsku kulu – reče Ron – i to što je moguće pre. – Melfoj te je prevario – reče Hermiona Hariju. – Shvataš to, zar ne? Nije ni imao nameru da se sretne s tobom – Filč je znao da će neko biti u sobi za trofeje, mora da te je Melfoj otkucao. Hari pomisli da je ona najverovatnije u pravu, ali nije hteo to da joj prizna. – Hajdemo. Ispostavilo se da to i neće biti baš tako jednostavno. Nisu prošli više od desetak koraka kad kvaka na obližnjim vratima zaškripa i nešto izlete iz učionice ispred njih. Bio je to Pivs. Čim ih je primetio, on ciknu od zadovoljstva. – Umukni, Pivse... molim te... izbaciće nas. Pivs se zakikota. – Šta je, mali prvačići, lutate naokolo u ponoć? C-c-c... Nevaljalci, nevaljalci, sad ste u zamci. – Nismo, osim ako nas ti ne odaš, Pivse, nemoj, molimo te!
