1.17. Hari Poter i Kamen mudrosti - Čovek sa dva lica (audio knjiga) (2)

Verujem da su tvoji prijatelji, gospoda Fred i Džordž, bili ti koji su smatrali da je dobra ideja da ti pošalju dasku od klozetske šolje. Bez sumnje su mislili da će te to zabaviti. Madam Pomfri je, međutim, zaključila da to baš i nije higijenski, pa ju je zaplenila. – Koliko sam već ovde? – Tri dana. Gospodinu Ronaldu Vizliju i gospođici Grejndžer će laknuti što si došao k sebi, bili su krajnje zabrinuti. – Ali, gospodine, Kamen... – Vidim da ti ne mogu odvratiti misli. Pa dobro, Kamen. Profesor Kvirel nije uspeo da ti ga uzme. Stigao sam na vreme da ga u tome sprečim, mada si se ti i sam vrlo dobro nosio s njim, moram priznati. – Stigli ste tamo? Dobili ste Hermioninu sovu? – Mora da smo se mimoišli nasred puta. Čim sam stigao u London shvatio sam da treba da budem baš na mestu koje sam upravo napustio. Stigao sam na vreme da zbacim Kvirela s tebe... – To ste bili vi. – Bojao sam se da ću možda stići prekasno. – Skoro da jeste. Ne bih mogao dugo da ga držim dalje od Kamena... – Ne od Kamena, dečače, već od tebe – napor koji si ispoljio samo što te nije ubio. U jednom užasnom trenutku uplašio sam se da je i uspeo. Što se tiče Kamena, on je uništen. – Uništen? – reče Hari tupo. – Ali vaš prijatelj... Nikolas Flamel... – Oh, ti znaš za Nikolasa? – reče Dambldor, zvučeći krajnje zadovoljno. – Baš si temeljno sve proučio, je li? Pa, Nikolas i ja smo malo proćaskali, i složili se da je tako najbolje za sve. – Ali to znači da će on i njegova žena umreti, zar ne? – Oni imaju dovoljno zaliha Eliksira da sve svoje poslove dovedu u red... a onda, da, oni će umreti. Dambldor se nasmeja videvši čuđenje na Harijevom licu. – Nekome ko je mlad kao ti, to sigurno izgleda neverovatno, ali Nikolasu i Pereneli to liči na odlazak u krevet posle vrlo, vrlo dugog dana. Uostalom, za dobro usklađen um smrt je samo sledeća velika pustolovina. Znaš, Kamen i nije baš tako sjajna stvar. Onoliko para i života koliko poželiš! Te dve stvari bi većina ljudi izabrala pre svih drugih – ali nevolja je u tome što ljudi umeju da izaberu upravo one stvari koje su za njih najgore. Hari je ležao bez reči. Dambldor stade da pevuši i nasmeši se pogledavši u tavanicu. – Gospodine? – reče Hari. – Nešto sam razmišljao... gospodine... čak iako Kamena više nema, Vol... ovaj, Znate-Već-Ko... – Zovi ga Voldemor, Hari. Uvek zovi stvari njihovim pravim imenom. Strah od imena povećava strah od same stvari. – Da, gospodine. Pa, Voldemor će pokušati da pronađe neki drugi način da se vrati, zar ne? Mislim, on nije mrtav, zar ne? – Ne, Hari, nije. Još uvek je tamo negde, možda traži neko drugo telo u kom će se nastaniti... pošto nije potpuno živ, ne može biti ni ubijen. Pustio je Kvirela da umre; on ima podjednako malo milosti prema svojim sledbenicima kao i prema svojim neprijateljima. Uostalom, iako si ti možda samo odložio njegov povratak u punu snagu i moć, možda će neko drugi biti spreman da sledeći put povede odlučnu bitku s njim – i ako se njegov povratak bude stalno odlagao, pa, možda on nikada neće ni uspeti da se dokopa moći. Hari klimnu glavom, ali se odmah zaustavi jer je pokret glavom izazivao bol. Onda reče: – Gospodine, ima još stvari koje bih želeo da znam, ako mi možete reći... stvari o kojima bih želeo da saznam istinu... – Istinu – uzdahnu Dambldor. – To je divna i strašna stvar, i zato s njom treba biti oprezan. Ipak, odgovoriću na tvoja pitanja, osim ako nemam dobar razlog da to ne učinim, a u tom slučaju te molim da mi oprostiš. Naravno, neću te lagati. – Pa... Voldemor je rekao da je ubio moju majku samo zato što je pokušala da ga spreči da ubije mene. Ali, zašto je on uopšte želeo mene da ubije? Dambldor ovoga puta vrlo duboko uzdahnu. – Avaj, ne mogu ti odgovoriti na prvu stvar koju me pitaš. Ne danas. Ne sada. Saznaćeš, jednoga dana... zasad izbij to sebi iz glave, Hari. Kada budeš stariji... Znam da ti je mrsko to da čuješ... ali, kad budeš spreman, saznaćeš. Hari je znao da nema svrhe da se raspravlja. – A zašto Kvirel nije smeo da me takne? – Tvoja majka je umrla da bi te spasila. Ako ima nešto što Voldemor ne može da shvati, to je ljubav. Nije shvatio da ljubav, tako silna poput majčinske, ostavlja sopstveni beleg na osobi. Ne ožiljak, ne vidljiv znak... biti voljen, čak i kada osoba koja nas voli nestane, pruža zauvek neku zaštitu. To je nešto što ti uđe pod kožu. Zato Kvirel, pun mržnje, pohlepe i ambicije, deleći svoju dušu s Voldemorom nije mogao da te dodirne. Dodirnuti osobu obeleženu nečim toliko dobrim za njega je predstavljalo agoniju. Dambldor se iznenada zainteresova za ptičicu koja je stajala na prozoru, što je Hariju dalo vremena da čaršavom obriše oči. Kada je ponovo bio u stanju da govori, Hari reče: – A Nevidljivi ogrtač... znate li ko mi ga je poslao? – Ah, da... tvoj otac ga je igrom slučaja ostavio u mom posedu, i mislio sam da bi ti se svideo. Dambldoru se zacakliše oči. – Korisne stvarčice... dok je bio ovde, tvoj otac ga je uglavnom oblačio da bi se šunjao po kuhinji da ukrade još hrane. – Ima još nešto... – Reci slobodno. – Kvirel je rekao da je Snejp... – Profesor Snejp, Hari. – Da, on... Kvirel je rekao da me Snejp mrzi jer je mrzeo mog oca. Da li je to istina? – Pa, pre bi se reklo da su jedan drugog prezirali. Slično kao ti i gospodin Melfoj. A onda je tvoj otac učinio nešto što Snejp nikada nije mogao da mu oprosti. – Šta? – Spasao mu je život. – Molim? – Da... – reče Dambldor sneno. – Čudno je to kako ljudski um funkcioniše, zar ne? Profesor Snejp nije mogao da podnese da bude dužnik tvoga oca... Verujem da je cele godine činio sve da te zaštiti jer je mislio da će s time on i tvoj otac biti kvit. Onda bi ponovo mogao na miru da mrzi uspomenu na tvog oca... Hari pokuša malo da razmisli o tome, ali poče da mu biva tako teško u glavi da odustade. – Samo još jedna stvar, gospodine... – Samo jedna? – Kako sam izvukao Kamen iz Ogledala? – A, da, drago mi je što si me to pitao. To je bila jedna od mojih sjajnijih ideja, a među nama govoreći, to i te kako znači. Vidiš, samo onaj ko je želeo da nađe kamen – nađe, ali ne i da ga iskoristi – mogao je da ga dobije, inače bi samo video sebe kako pravi zlato ili ispija Eliksir života. Moj mozak ponekad ume i mene samog da iznenadi... A sad, dosta s pitanjima. Predlažem da se poslužiš ovim slatkišima. O! Berti Botove bombone svih aroma! Imao sam tu nesreću, kada sam bio mali, da naletim na jednu s ukusom povraćke, i od tada nisam u stanju da u njima uživam – ali, mislim da nema takve opasnosti ako uzmem ovu finu karamelu, zar ne? Nasmeja se i ubaci u usta zlatnobraon dražeju. Zatim se zagrcnu i reče: – Avaj! Vosak iz ušiju! * * * Madam Pomfri, bolničarka, bila je fina žena, ali vrlo stroga. – Samo pet minuta – preklinjao je Hari. – Apsolutno ne može. – Pustili ste profesora Dambldora... – Pa naravno, on je direktor, to je nešto drugo. Potreban ti je odmor. – Odmaram se, vidite, ležim mirno i sve tako. O, molim vas, Madam Pomfri... – Pa, dobro onda – reče ona. – Ali, samo pet minuta. I ona pusti Hermionu i Rona da uđu. – Hari! Hermiona je bila spremna da mu se ponovo obesi oko vrata, ali je Hariju bilo drago što se obuzdala pošto ga je glava još uvek bolela. – O, Hari, mislili smo da ćeš... Dambldor se baš zabrinuo... – Cela škola priča o tome – reče Ron. – Šta se zapravo desilo? To je bila jedna od retkih prilika u kojima je istinita priča čudnija i uzbudljivija od najneverovatnijih glasina. Hari im sve ispriča: o Kvirelu, o Ogledalu, o Kamenu i Voldemoru. Ron i Hermiona bili su zahvalni slušaoci: uvek bi se zaprepastili na pravom mestu, a kada im Hari reče šta se nalazilo ispod Kvirelovog turbana, Hermiona glasno kriknu. – Dakle, Kamena više nema? – upita Ron. – Flamel će prosto naprosto morati da umre? – To sam i ja rekao, ali Dambldor misli da – kako ono beše? – da je 'za dobro usklađen um smrt samo sledeća velika pustolovina'. – Uvek sam govorio da je on potpuno šenuo – reče Ron, očito impresioniran ludilom svog junaka. – A šta se desilo s vama dvoma? – upita Hari. – Pa, ja sam se vratila – reče Hermiona. – Osvestila sam Rona... to je malo duže potrajalo... I baš smo se bili uputili ka sovarniku da bismo stupili u kontakt s Dambldorom kad ga sretosmo u Ulaznoj dvorani. Već je sve znao... samo je rekao: „Hari je krenuo za njim, zar ne?“ I odjurio na treći sprat. – Misliš da je hteo da ti to izvedeš? – upita Ron. – Pošto ti je poslao očev Nevidljivi ogrtač i sve ostalo? – Stvarno! – prasnu Hermiona – Ako je to učinio... hoću da kažem... to je strašno... mogli su da te ubiju. – Ne, nije strašno – reče Hari zamišljeno. – On je čudan čovek, Dambldor, mislim da je on samo hteo da mi pruži šansu. Mislim da on manje-više zna sve što se ovde dešava, i pretpostavljam da je savršeno dobro znao da nešto pokušavamo. Ali umesto da nas zaustavi, naučio nas je dovoljno da možemo sami sebi da pomognemo. Mislim da me nije slučajno pustio da saznam kakvo dejstvo ima Ogledalo. Kao da je mislio da imam pravo da se suočim s Voldemorom, ako budem kadar... – Da, Dambldor je ćaknut, nego šta – reče Ron ponosno. – Čuj, moraš da se oporaviš do sutrašnje gozbe povodom završetka školske godine. Svi poeni su sabrani, Sliterin je pobedio, naravno... propustio si zadnji meč kvidiča, Rejvenklo nas je naprosto pregazio, pošto tebe nije bilo – ali hrana će biti izvrsna. U tom trenutku Madam Pomfri upade unutra. – Ostali ste skoro petnaest minuta, sad NAPOLJE! – reče odlučno. * * * Pošto se dobro naspavao, Hari se sledećeg jutra osećao gotovo normalno. – Hoću da idem na gozbu – reče on madam Pomfri, dok je slagala njegove silne kutije sa slatkišima. – Mogu li? – Profesor Dambldor kaže da treba da te pustimo da ideš – reče ona kiselo, kao da, po njenom mišljenju, profesor Dambldor ne shvata koliko su gozbe rizične. – A imaš još jednog posetioca. – O, dobro – reče Hari. – Ko je to? Nije još to ni izgovorio kad se Hagrid probi kroz vrata. Po običaju, kad god bi se našao unutra delovao je kao da je i suviše veliki da bi bio stvaran. Sede pored Harija, pogleda ga i briznu u plač. – Sve je – to – moja – prokleta – greška! – jecao je, s rukama na licu. – Rek'o sam tom zlom skotu kak' da prođe pored Pufnice! Ja sam mu rek'o! Samo to nije znao, a ja sam mu rek'o! Mog'o si da umreš! Sve zbog jednog zmajevog jajeta! Nikad više nećem da pijem! Trebalo bi da me izbace i nateraju da živim k'o Normalac! – Hagride! – reče Hari, zgranut što vidi Hagrida kako drhti od tuge i kajanja, dok su mu velike suze kapale po bradi. – Hagride, on bi to već nekako saznao, govorimo o Voldemoru, on bi to saznao i da mu ti nisi rekao. – Mog'o si da umreš! – jecao je Hagrid. – I nemo' da izgovaraš to ime! – VOLDEMOR! – razdra se Hari, a Hagrid je bio tako preneražen da odmah prestade da plače. – Sreo sam ga i zvaću ga njegovim pravim imenom. Molim te, Hagride, razvedri se, spasili smo Kamen, njega više nema, ne može da ga upotrebi. Hajde, uzmi čokoladnu žabicu, imam ih na tone... Hagrid obrisa nos rukom i reče: – Sad si me podsetijo. Imam poklonče za tebe. – Nadam se da nije sendvič od hermelina – reče Hari zabrinuto, a Hagrid se, najzad, blago zakikota. – Jok. Dambldor mi je juče dadnuo slobodan dan da gi napravim. Bolje bi mu bilo da me je otpustijo... al' ipak, eve ti ga na... Dade mu nešto što je ličilo na lepu knjigu u kožnom povezu. Hari je radoznalo otvori. Bila je puna čarobnjačkih fotografija. Sa svake stranice smešili su mu se i mahali mama i tata.