1.12. Hari Poter i Kamen mudrosti - Ogledalo žudnje (audio knjiga) (2)
Nije bilo nikakavog potpisa. Hari je zurio u poruku. Ron se divio ogrtaču. – Sve bih dao da imam nešto ovakvo – reče on. – Sve. Šta je bilo? – Ništa – reče Hari. Osećao se čudno. Ko mu je poslao ogrtač? Da li je on zbilja nekada pripadao njegovom ocu? Pre nego što je mogao bilo šta da kaže ili pomisli, vrata spavaonice se širom otvoriše, i Fred i Džordž Vizli banuše unutra. Hari brzo skloni ogrtač. Nije još želeo da tu tajnu podeli s bilo kim. – Srećan Božić! – Hej, pogledaj – i Hari ima vizlijevski džemper! Fred i Džordž su nosili plave džempere, jedan je imao veliko žuto F, a drugi veliko Dž. – Harijev je bolji od naših, dabome – reče Fred, podigavši Harijev džemper. – Ona se očigledno mnogo više trudi ako nisi član porodice. – Zašto ne obučeš svoj, Rone? – upita ga Džordž. – Hajde, obuci ga, baš su lepi i topli. – Mrzim bordo – promrmlja Ron mrzovoljno, dok ga je navlačio na glavu. – Tebi nije ispisala inicijal – primeti Džordž. – Valjda misli da ti nećeš zaboraviti svoje ime. Ali ni mi nismo glupi, znamo da se zovemo Džred i Fordž. – Kakva je to buka? Persi Vizli promoli glavu kroz vrata, gledajući s neodobravanjem. Očigledno je i on bio usred otvaranja svojih poklona, jer je i sâm preko ruke nosio vrećast džemper, koji mu Fred odmah istrgnu. – 'A' kao asistent! Obuci ga, Persi, hajde, svi mi već nosimo svoje, čak je i Hari dobio jedan. – Ja... ne bih... – reče Persi tupo, dok su mu blizanci silom navlačili džemper preko glave, smaknuvši mu pri tom naočare. – A ti danas nećeš sedeti s asistentima – reče Džordž. – Božić je dan za porodično okupljanje. I oni odvukoše Persija iz sobe, ruku džemperom pripojenih uz telo. * * * Hari nikad u životu nije uživao u tako bogatoj božićnoj trpezi. Stotine debelih, pečenih ćurki, brda pečenog i kuvanog krompira, poslužavnici puni tanko sečene goveđe pršute, duboke zdele pune graška spremljenog na maslacu, srebrne sosijere s gustim sosom i sosom od brusnice, gomila čarobnjačkih praskalica na svakih metar stola, koje nisu ličile ni na jedne koje su Normalci i Darslijevi kupovali, a koje su u sebi imale male plastične igračke i klimave papirne šeširiće. Hari povuče jednu čarobnjačku praskalicu zajedno s Fredom, ali ona nije zapucketala, već se oglasila bučnim praskom nalik na topovsku eksploziju, i sve ih obavila oblakom plavog dima, dok su iznutra, iz dima, izleteli pravi pravcati admiralski šešir i nekoliko živih, belih miševa. Za Visokim stolom, Dambldor je svoj šiljati čarobnjački šešir već bio trampio za ženski šešir s cvećem i veselo se smejuljio šali koju mu je profesor Flitvik upravo pročitao. Posle ćurke poslužili su flambirane božićne pudinge. Persi umalo nije polomio zub o srebrni sikl koji je bio sakriven u njegovom parčetu pite. Hari je gledao Hagrida koji je postajao sve rumeniji i rumeniji u licu kako je naručivao sve više vina, da bi na kraju poljubio profesorku Mek Gonagal u obraz, a ona se, na Harijevo iznenađenje, samo zakikotala i pocrvenela, dok se vrh njenog šiljatog šešira naherio i srozao. Kada je konačno napustio sto, Hari je bio sav natovaren stvarčicama koje je izvukao iz praskavih bombona, uključujući i paket svetlucavih nepucajućih balona, pribor za uzgajanje vlastitih veštičjih mladeža i bradavica, a dobio je i svoj vlastiti komplet figura za čarobnjački šah. Beli miševi su već bili nestali, i Hari je imao gadan predosećaj da će svi završiti na božićnoj trpezi Gospođe Noris. Hari i Vizlijevi proveli su bezbrižno popodne grudvajući se oko zamka. Zatim su se mokri, promrzli i gotovo bez daha vratili do kamina u grifindorskom dnevnom boravku, gde je Hari isprobao svoj novi komplet za šah i spektakularno izgubio partiju od Rona. Imao je utisak da ne bi bio tako strašno potučen da se Persi nije toliko trudio da mu pomogne. Posle čaja sa sendvičima od ćuretine, čajnim kolačima, krem-štanglicama i božićnom tortom, svi su bili i suviše siti i pospani da bi se bavili nečim ozbiljnijim dok ne dođe vreme za spavanje. Zato su sedeli i posmatrali kako Persi juri Freda i Džordža kroz grifindorsku kulu zato što su mu ukrali njegovu asistentsku značku. Za Harija je to bio najlepši božićni dan u životu. A ipak, jedna sitnica mu čitavog dana nije davala mira. Tek kada je legao mogao je slobodno da misli na nju: na Nevidljivi ogrtač i onoga ko mu ga je poslao. Ron, koji se prejeo ćurke i kolača, nije imao takvih briga, te je zaspao čim je navukao zavese svog baldahina. Hari je ležao na samoj ivici kreveta i neprestano izvlačio Ogrtač koji je ležao pod krevetom. Očevo... ovo je pripadalo njegovom ocu. Pustio je da mu materijal pada preko ruku, mekši od svile, lak kao vazduh. Iskoristi ga na pravi način, pisalo je u poruci. Morao je da ga isproba, i to odmah. Zato se polako iskrade iz kreveta i obmota ogrtač oko sebe. Pogledavši nadole, umesto svojih nogu video je samo mesečinu i senke. Bio je to veoma smešan osećaj. Iskoristi ga na pravi način. Iznenada, Hari se sasvim razbudi. U ovom Ogrtaču, ceo Hogvorts mu je bio dostupan. Obuze ga čudno uzbuđenje dok je tako stajao u mraku i tišini. Mogao je da ide svuda naokolo u tom ogrtaču a da Filč to nikada ne sazna. Ron je nešto brundao u snu. Da li da ga probudi? Nešto ga zadrža... bio je to Ogrtač njegovog oca... shvatio je da ovoga puta... prvi put... želi da ga isproba nasamo. Iskrao se iz spavaonice, sišao niza stepenice, preko dnevnog boravka i uspentrao se kroz rupu u portretu. – Ko je to tamo? – zakrešta Debela Dama. Hari ne reče ništa. Hitro krenu dalje niz hodnik. Kuda da ide? Zastade, dok mu je srce brzo udaralo, i razmisli. A onda se seti. Zabranjeni odeljak u biblioteci. Mogao bi da čita do mile volje, sve dok ne otkrije ko je Flamel. On krenu ka biblioteci, čvrsto pripijajući Nevidljivi ogrtač uza sebe u hodu. Biblioteka je bila u mrklom mraku, i delovala je veoma jezivo. Hari upali lampu da bi osvetlio sebi put između rafova knjiga. Izgledalo je kao da lampa lebdi u vazduhu i, mada je Hari mogao da oseti ruku kojom je držao lampu, od tog prizora su ga podilazili žmarci. Zabranjeni odeljak bio je na samom kraju biblioteke. Pažljivo prekoračivši konopac koji je odvajao te knjige od ostatka biblioteke, on pridiže lampu kako bi pročitao naslove. Oni mu nisu bili od pomoći. Oljuštena, izbledela zlatna slova sačinjavala su reči na jezicima koje Hari nije mogao da razume. Neke su čak bile bez naslova. Jedna knjiga imala je na sebi tamnu mrlju koja je užasavajuće ličila na krv. Hariju se kosa diže na glavi. Možda je umišljao, a možda je zaista čuo tihi šapat iz tih knjiga, koje kao da su znale da je on neko ko ne bi smeo tu da bude. Morao je odnekud da počne. On pažljivo spusti lampu na pod i poče da pretura po najnižoj polici u potrazi za nekom knjigom zanimljivog izgleda. Pažnju mu privuče jedan veliki crno-srebrni tom. Jedva ga izvuče jer je bio vrlo težak i, balansirajući ga na kolenima, otvori. Istog trenutka prodoran krik od kojeg se ledi krv zapara tišinu – knjiga je vrištala! Hari je brzo zatvori, ali se vrisak i dalje čuo, visok, neprekidan ton koji je parao uši. On se zatetura unazad i obori svoju lampu, koja se istog trena ugasi. Uspaničen, začu korake kako se približavaju iz hodnika van biblioteke – uteravši knjigu koja je vrištala natrag na policu, on stade da beži. Mimoišao se sa Filčom kod samih vrata; njegove svetle, divlje oči gledale su pravo kroz Harija; on se provuče ispod Filčove isturene ruke i pojuri kroz hodnik dok mu je vrištanje knjige i dalje odzvanjalo u ušima. Iznenada zastade pred jednim visokim oklopom. Bežeći glavom bez obzira iz biblioteke, nije obratio pažnju kuda ide. Možda je to bilo zbog tame, tek, nije uopšte mogao da prepozna gde se nalazi. Znao je da postoji jedan oklop pored kuhinja, ali Hari mora da je bio bar pet spratova iznad kuhinja. – Rekli ste da dođem pravo do vas, profesore, ako neko noću luta naokolo, a neko je bio u biblioteci – u Zabranjenom odeljku. Hari oseti kako mu od užasa sva krv napušta lice. Gde god se on sad nalazio, Filč je očigledno znao prečicu, pošto je njegov mek, unjkav glas bio sve bliži i, na njegov užas, razgovarao je baš sa Snejpom. – Zabranjeni odeljak? Pa, nisu mogli da odmaknu daleko, uhvatićemo ih. Hari stade kao ukopan dok su se Filč i Snejp približavali iza ćoška njemu u susret. Nisu ga mogli videti, ali hodnik je bio tako uzan da će udariti u njega ako se još malo približe – Nevidljivi ogrtač nije ga činio manje čvrstim. On pođe unazad što je tiše mogao. Levo od njega bila su neznatno odškrinuta vrata. Ona su mu bila jedina nada. Hitro skliznu kroz njih, zadržavši dah, pokušavajući da ih ne pomeri i, na svoje veliko olakšanje, uspe da uđe unutra a da ga oni ne primete. Upravo su prolazili i Hari se nasloni uza zid, dišući duboko i osluškujući kako njihovi koraci zamiru. Baš je bilo gusto! Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je primetio u kakvu se to sobu sakrio. Izgledala je kao učionica koja se ne koristi. Video je tamne obrise klupa i stolica naslaganih duž zidova, a tu je bila i prevrnuta korpa za otpatke – ali preko puta, na zidu, bilo je nešto što nije tu pripadalo, već se činilo da ga je neko tu sklonio da ne smeta. Bilo je to veličanstveno ogledalo, visoko sve do tavanice, s ukrasnim zlatnim ramom, na dvonožnom stalku. Pri vrhu bio je izrezbaren natpis: Ejnduž acrs govt ćev ecil ejovt it mejuzakop en. Panika je popustila, sada kad Filča i Snejpa više nije bilo na vidiku, i Hari se približi ogledalu želeći ponovo da se ogleda a da ne vidi svoj odraz u njemu. A onda zakorači tačno ispred njega. Morao je da zapuši usta rukama da bi obuzdao krik. Okrenu se. Srce mu je lupalo jače nego kad je ona knjiga zavrištala – jer u ogledalu ne spazi samo sebe, već i gomilu ljudi koji su stajali tik uz njega. Ali soba je bila prazna. Ubrzano dišući, polako se okrete natrag ka ogledalu. U njemu je bio on, bled i zaplašen, a oko njega najmanje deset drugih ljudi. Hari pogleda preko ramena no, i dalje, nikoga ne beše pored njega. Ili su možda i oni takođe nevidljivi? Da nije možda u sobi punoj nevidljivih ljudi, a to čarobno ogledalo može da pokaže njihov odraz bili nevidljivi ili ne? Ponovo se pogleda u ogledalu. Žena koja je stajala baš iza njegovog odraza smešila se i mahala mu. Hari ispruži ruku i oseti prazan vazduh kraj sebe. Da je zaista tu, on bi je dotakao, jer su njihovi odrazi bili vrlo blizu jedan uz drugi, međutim oseti samo vazduh – i ona i svi ostali postojali su jedino u ogledalu. Žena je bila vrlo lepa. Imala je tamnocrvenu kosu, a njene oči – oči su joj baš kao moje, pomisli Hari, približivši se ogledalu još više. Svetlozelene – potpuno istog oblika, a onda primeti da ona plače; smeje se i plače istovremeno. Visok, mršav crnokos muškarac koji je stajao kraj nje obgrli je rukom. Nosio je naočari, a kosa mu je bila vrlo neuredna. Štrčala je pozadi, baš kao i Harijeva. Hari se toliko približi ogledalu da je gotovo dodirivao nosom svoj odraz. – Mama? – prošaputa on. – Tata? Oni su ga samo posmatrali sa smeškom. A Hari polako pogleda i ostala lica u ogledalu, i vide slične parove zelenih očiju kao što su njegove, noseve slične njegovom, čak i malog starca koji je imao Harijeva koščata kolena – Hari je zapravo, prvi put u životu, gledao svoju porodicu. Poterovi su se smešili i mahali mu, dok je Hari čežnjivo gledao u njih, ruku priljubljenih na staklo ogledala, kao da se nada da će propasti kroz njega i dohvatiti ih. Oseti snažan bol koji ga probada, ispunjen koliko radošću toliko i užasnom tugom. Nije znao koliko dugo je tako stajao.
