1.12. Hari Poter i Kamen mudrosti - Ogledalo žudnje (audio knjiga) (1)
12. Ogledalo Ejnduž Približavao se Božić. Jednog jutra sredinom decembra Hogvorts je osvanuo pod nekoliko stopa debelim snežnim pokrivačem. Površina jezera se baš dobro zamrzla, a Vizlijevi blizanci bili su kažnjeni zbog toga što su začarali nekoliko grudvi da prate Kvirela i odbijaju se o zadnji deo njegovog turbana. Onih nekoliko sova koje su uspele da se probiju kroz olujno nebo da dostave poštu morale su na oporavak kod Hagrida da bi mogle ponovo da polete. Svi su jedva čekali početak prazničnog raspusta. Dok je u grifindorskom dnevnom boravku i u Velikoj sali pucketala vatrica, promajni hodnici postali su ledeni, a oštar vetar je tresao prozore u učionicama. Najgore je bilo na Snejpovim časovima u podrumskim tamnicama, gde im se, pred vlastitim očima, dah pretvarao u maglu i svi se, što su više mogli, pribijali uz svoje tople kotlove. – Baš mi je žao – reče Drako Melfoj na jednom od časova Napitaka – žao mi je svih tih ljudi koji moraju da ostanu na Hogvortsu za Božić jer ih kod kuće ne žele. Gledao je u Harija dok je to govorio. Kreb i Gojl se zakikotaše. Hari, koji je upravo merio prah od peraja lavlje ribice, nije obraćao pažnju na njih. Nakon utakmice kvidiča Melfoj je bio neprijatniji nego inače. Razočaran što su sliterinci izgubili, pokušavao je da sve zasmeje dosetkom o tome kako će, umesto Harija, sledeći put Tragač biti žaba širom razjapljenih usta. A onda je shvatio da to nikom nije smešno jer su svi bili impresionirani time što je Hari uspeo da se održi na svojoj pobesneloj metli. Zato je Melfoj, ljubomoran i ljut, ponovo počeo da zadirkuje Harija zbog toga što nema pravu porodicu. Istina je da Hari nije ni nameravao da ode u Šimširovu ulicu za vreme božićnih praznika. Profesorka Mek Gonagal je prethodne nedelje obišla učenike, napravila spisak svih koji će ostati u školi tokom praznika i Hari se odmah upisao. Nije mu uopšte bilo žao; biće to možda najlepši Božić u njegovom životu. Ron i njegova braća takođe će ostati, pošto gospodin i gospođa Vizli putuju u Rumuniju da posete Čarlija. Kada su napustili tamnice na kraju časa Napitaka, nađoše se u hodniku zakrčenom ogromnim komadom četinarskog debla. Dva ogromna stopala na dnu i glasno frktanje rekoše im da se iza njega nalazi Hagrid. – Ćao, Hagride, treba li ti pomoć? – upita ga Ron, promolivši glavu kroz grančice. – Ne, u redu je, hvala ti, Rone. – Hoćeš li mi se skloniti s puta? – začu se Melfojev hladan i razvučen glas otpozadi. – Pokušavaš da zaradiš nešto para sa strane, Vizli? Verovatno se nadaš se da ćeš i sâm jednog dana postati čuvar imanja kada napustiš Hogvorts... Hagridova koliba mora da je prava palata u poređenju s onim na šta je tvoja porodica navikla. Ron nasrnu na Melfoja upravo u trenutku kad se Snejp pojavi na stepeništu. – VIZLI! Ron ispusti krajičak Melfojeve odore. – Isprovocirali su ga, profesore Snejp – reče Hagrid, pomaljajući svoje ogromno lice iza drveta. – Melfoj mu je vređ'o porodicu. – Bilo kako bilo, tuča je protivna hogvortskim pravilima, Hagride – reče Snejp svilenim glasom. – Pet poena manje za Grifindor, Vizli, i budi srećan da nije više. Gubite se, svi. Melfoj, Kreb i Gojl grubo se probiše pored stabla, rasturajući iglice na sve strane i podrugljivo se smejuljeći. – Srediću ga ja – reče Ron, škrgućući zubima ka Melfojevim leđima – kad-tad će mi pasti šaka... – Mrzim ih obojicu – reče Hari – i Melfoja i Snejpa. – Ma ajde, razvedri se, već je skoro Božić – reče Hagrid. – Znaš šta, ajde sa mnom da vidite Veliku salu, izgleda bogovski. I tako Hari, Ron i Hermiona pođoše za Hagridom i njegovim drvetom ka Velikoj sali, u kojoj su profesorka Mek Gonagal i profesor Flitvik pripremali božićne ukrase. – Ah, Hagride, to poslednje drvo stavi u onaj najudaljeniji kutak, hoćeš li? Sala je izgledala raskošno. Ukrasne niske grančica imele visile su svuda po zidovima, a okolo je bilo postavljeno barem dvanaestak visokih jelki; na nekima su svetlucale majušne ledenice, a neke su bleštale sjajem stotina svećica. – Kol'ko još dana ima do raspusta? – upita Hagrid. – Samo jedan – reče Hermiona. – A to me je podsetilo... Hari, Rone, imamo još pola sata do ručka, treba da smo u biblioteci. – Da, u pravu si – reče Ron, odvajajući pogled od profesora Flitvika, koji je svojim čarobnim štapićem izbacivao zlatne balončiće i kačio ih po granama nove jelke. – Biblioteka? – reče Hagrid, prateći ih iz Sale. – Baš uoči praznika? Al'ste željni znanja, je l' te? – Ma ne, mi ne učimo – reče mu Hari. – Još otkako si spomenuo Nikolasa Flamela pokušavamo da otkrijemo ko je on. – Šta radite? – Hagrid je bio preneražen. – Čujte 'vamo... rek'o sam vam: okan'te se toga. Ne tiče vas se šta to pašče čuva. – Samo hoćemo da saznamo ko je Nikolas Flamel, to je sve – reče Hermiona. – Sem ukoliko nećeš sam da nam kažeš i uštediš nam trud – dodade Hari. – Već smo prelistali na stotine knjiga i nigde ne možemo da ga nađemo... daj nam neki trag... znam da sam negde pročitao njegovo ime... – Neću niš' da vam kažem – reče Hagrid odsečno. – Onda ćemo morati sami da otkrijemo – reče Ron, i oni pojuriše prema biblioteci ostavljajući Hagrida neraspoloženog. I zaista, prelistavali su knjige tražeći Flamelovo ime još otkako se ono slučajno otelo iz usta Hagridu, jer kako inače da otkriju šta to Snejp hoće da ukrade? Problem je bio u tome što nisu znali odakle da počnu, jer nisu znali po čemu se Flamel proslavio da bi ušao u knjigu. Nije ga bilo u Velikim čarobnjacima XX veka , niti u Značajnim čarobnjačkim imenima našeg doba; izostavljen je i iz Važnih modernih magičnih otkrića i Studije o najnovijim dostignućima u čarobnjaštvu. A i biblioteka je bila ogromna; desetine hiljada knjiga, hiljade polica, stotine uskih redova. Hermiona je izvadila spisak oblasti i naslova koje je htela da istraži, dok se Ron šetkao između redova i nasumično ih vadio s polica. Hari je odlutao u Zabranjeni odeljak. Odavno se pitao da li se Flamel možda nalazi tu negde. Na nesreću, za pregledanje zabranjenih knjiga bila je potrebna pismena dozvola nekog od nastavnika, a Hari je znao da je nikada ne bi dobio. U tim knjigama sadržane su moćne crne magije koje se na Hogvortsu nikad nisu predavale, a čitali su ih samo stariji učenici koji su izučavali naprednu Odbranu od Mračnih veština. – Šta to tražiš, dečače? – Ništa – reče Hari. Madam Pins, bibliotekarka, pripreti mu svojom pajalicom. – Onda izađi. Hajde – briši! Žaleći što nije bio brži i smislio nekakav izgovor, Hari napusti biblioteku. On, Ron i Hermiona već su se dogovorili da je bolje da ne pitaju Madam Pins gde mogu da nađu nešto o Flamelu. Bili su sigurni da bi mogla da im to kaže, ali nisu smeli da rizikuju da Snejp sazna šta traže. Hari je sačekao u hodniku da vidi da li su ono dvoje otkrili nešto, ali nije gajio previše nade. Već nekoliko nedelja su tragali, ali pošto su koristili samo retke trenutke predaha između časova, nije bilo čudno što ništa nisu našli. Zaista im je nedostajalo da jednom mogu lepo natenane da pretražuju knjige, a da im Madam Pins ne stoji za vratom. Ron i Hermiona mu se pridružiše pet minuta kasnije, odmahujući glavama. Svi zajedno odoše na ručak. – Nastavićete da tragate dok budem odsutna, zar ne? – reče Hermiona. – I pošaljite mi sovu ako nešto otkrijete. – A ti bi mogla da pitaš svoje roditelje da li znaju ko je Flamel – reče Ron. – Sasvim je bezbedno da njih pitaš, bez brige. – Naravno, pogotovu pošto su oboje zubari – reče Hermiona. * * * Kada je počeo raspust, Ron i Hari su se previše dobro provodili da bi mnogo razmišljali o Flamelu. Ostali su sami u spavaonici, a dnevni boravak je bio daleko prazniji nego obično, pa su mogli da izaberu najbolje fotelje kraj kamina. Sedeli su satima i jeli sve što su mogli da nabodu na viljušku – hleb, lepinje, slatkiše od belog sleza – kujući planove kako da srede da Melfoja izbace iz škole, što je bila zabavna tema za razgovor, čak i da im to ne pođe za rukom. Ron je, takođe, počeo da podučava Harija čarobnjačkom šahu. Igrao se na isti način na koji ga igraju Normalci, samo što su figure bile žive, pa je igra umnogome ličila na usmeravanje trupa tokom bitke. Ronov komplet za šah bio je veoma star i izlizan. Kao i sve ostalo što je posedovao, i taj komplet je pripadao najpre nekom drugom u njegovoj porodici – u ovom slučaju njegovom dedi. Međutim, stare figure nisu im nimalo smetale. Ron ih je tako dobro poznavao da mu nije bilo teško da ih natera da rade ono što on hoće. Hari je igrao s figurama koje mu je pozajmio Šejmus Finigan, i one mu nisu nimalo verovale. Nije bio baš dobar igrač, a one su mu stalno dobacivale različite savete, što ga je zbunjivalo: – Ne šalji me tamo, zar ne vidiš njegovog konja? Pošalji njega, on je potrošna roba, topovsko meso. Na Badnje veče Hari je otišao u krevet unapred se radujući sledećem danu, zbog sjajne hrane i zabave, ali nije ni od koga očekivao poklon. Međutim, kada se sledećeg jutra probudio, prvo što je ugledao bila je mala hrpa paketića u podnožju njegovog kreveta. – Srećan Božić – reče Ron pospano kad se Hari iskobelja iz kreveta i prebaci oko sebe kućni ogrtač. – I tebi – reče Hari. – Pogledaj ovo! Dobio sam neke poklone! – A šta si očekivao, rotkve? – upita Ron, okrenuvši se svojoj, znatno većoj gomili poklona. Hari podiže paket na vrhu. Bio je uvijen u debelu smeđu hartiju, a preko nje je bilo naškrabano: Hariju, od Hagrida. Unutra je bila grubo izrezbarena drvena frula. Hagrid ju je očigledno sam izdeljao. Hari dunu u nju – zvučala je pomalo kao huktanje sove. U drugom, vrlo malom paketiću nalazila se beleška. Primili smo tvoju poruku i šaljemo ti božićni poklon. Od teče Vernona i tetke Petunije. Za pisamce je selotejpom bio prikačen novčić od pedeset penija. – Baš srdačno – reče Hari. Ron je bio fasciniran metalnim novčićem. – Uvrnuto! – reče on. – Kakav oblik! To je novac? – Možeš da ga zadržiš – reče Hari, smejući se Ronovoj sreći. – Ovi su od Hagrida i moje tetke i teče – a od koga su ovi? – Mislim da znam od koga je taj – reče Ron, malo pocrvenevši, pokazujući na veoma džombast paket. – Od moje mame. Rekao sam joj da ne očekuješ nikakav poklon i... o, ne – zahropta Ron – napravila ti je vizlijevski džemper! Hari brzo otvori paket, i nađe u njemu debeo, rukom ispleten džemper smaragdnozelene boje, i veliku kutiju domaćih karamela. – Svake godine nam isplete džempere – reče Ron, odmotavajući svoj paket – a moj je uvek tamnocrven. – Baš lepo od nje – reče Hari, uzevši jednu karamelu, koja je bila vrlo ukusna. Sledeći poklon za Harija takođe je sadržao slatkiše – bila je to velika kutija puna čokoladnih žabica, od Hermione. Ostao je još samo jedan paket. Hari ga podiže i odmeri u ruci. Bio je vrlo lagan. On ga odmota. Nešto tečno i srebrnastosivo skliznu na pod, i ostade da leži u sjajnim naborima. Ron uskliknu. – Čuo sam za njih – reče tihim glasom, ispustivši kutiju Berti Botovih bombona svih aroma koju je dobio od Hermione. – Ako je to ono što mislim da je... oni su veoma retki i izuzetno dragoceni. – Šta je to? Hari podiže svetlucavu, srebrnastu tkaninu s poda. Delovala je čudno na dodir, kao voda koja je ispletena u tkaninu. – To je Nevidljivi ogrtač – reče Ron, sa strahopoštovanjem na licu. – Siguran sam da jeste... probaj ga. Hari prebaci Ogrtač preko ramena i Ron vrisnu. – Jeste! Pogledaj dole! Hari pogleda u svoja stopala, ali njih nije bilo. On odjuri do ogledala. I stvarno, odraz njegove glave gledao ga je iz ogledala lebdeći u vazduhu, dok je telo bilo potpuno nevidljivo. On prebaci Ogrtač preko glave, i njegov odraz potpuno nestade. – Ima i poruka – reče Ron iznenada. – Ispala je neka poruka iz njega! Hari svuče ogrtač i podiže pismo. Uskim i uvijenim rukopisom, kakav Hari nikada ranije nije video, bile su ispisane sledeće reči: Tvoj otac je ovo ostavio u mom posedu pre svoje smrti. Vreme je da ti bude vraćen. Iskoristi ga na pravi način. Želim ti veoma srećan Božić.
