1.1. Hari Poter i Kamen mudrosti - Dečak koji je preživeo (audio knjiga) (1)

1. Dečak koji je preživeo Gospodin i gospođa Darsli iz Šimširove ulice broj četiri s ponosom su isticali kako su oni sasvim normalni, moliću lepo. Od njih biste najmanje očekivali da budu umešani u nešto čudno ili tajanstveno, jer uopšte nisu trpeli takve gluposti. Gospodin Darsli je bio direktor firme Granings, koja izrađuje bušilice. Bio je to krupan, dežmekast čovek koji gotovo da nije imao vrat, ali je zato imao izuzetno velike brkove. Gospođa Darsli bila je mršava plavuša, a vrat joj je bio dvostruko duži od uobičajenog, što joj je bilo od velike koristi budući da je dosta vremena provodila izvijajući glavu preko baštenskih ograda, i špijunirajući susede. Darslijevi su imali malog sina po imenu Dadli i, po njihovom mišljenju, na svetu nije bilo boljeg dečaka od njega. Darslijevi su imali sve što im treba, ali su imali i jednu tajnu, a njihov najveći strah bio je da će je neko kad-tad otkriti. Ne bi mogli podneti da neko sazna za Poterove. Gospođa Poter bila je sestra gospođe Darsli, ali nisu se videle već godinama; zapravo, gospođa Darsli se pretvarala da uopšte nema sestru, zato što su njena sestra i sestrin muž, protuva, bili nedarslijevski u najvećoj mogućoj meri. Darslijevi bi zadrhtali na pomisao šta bi susedi rekli ukoliko bi Poterovi došli u njihovu ulicu. Darslijevi su znali da i Poterovi imaju malog sina, ali nikada ga nisu videli. Taj dečak je bio razlog više da Poterove drže što dalje od sebe; nisu želeli da se Dadli druži s takvim detetom. Tog dosadnog i tmurnog utorka kad su se gospodin i gospođa Darsli probudili, na oblačnom nebu nije bilo ničega što bi nagoveštavalo da će uskoro širom zemlje početi da se dešavaju neobične i tajanstvene stvari. Dok je izvlačio svoju najdosadniju kravatu za posao, gospodin Darsli je pevušio, a gospođa Darsli je zlurado tračarila dok je rasplakanog Dadlija na silu ubacivala u njegovu visoku stolicu. Niko od njih nije primetio veliku žućkastoriđu sovu koja je proletela pored prozora. U pola devet je gospodin Darsli pokupio svoju aktovku, cmoknuo gospođu Darsli u obraz i pokušao da poljubi Dadlija za rastanak, ali bezuspešno, pošto je Dadli upravo pravio rusvaj i bacao svoje kukuruzne pahuljice o zid. – Mali vragolan – zakikota se gospodin Darsli dok je izlazio iz kuće. Ušao je u kola i izvezao ih iz dvorišta broja četiri na ulicu. Na prvom ćošku primetio je nešto čudno – mačku koja proučava mapu. U prvom trenutku gospodin Darsli nije shvatio šta je video – a onda je okrenuo glavu da bolje osmotri. Na uglu Šimširove ulice stajala je obična šarena mačka, ali nigde nije bilo mape. Ma šta mu je to palo na pamet? Mora da je u pitanju svetlosna varka. Gospodin Darsli trepnu i zapilji se u mačku. Mačka mu uzvrati pogled. Dok je skretao kolima za ugao, pa niz put, gospodin Darsli je nastavio da posmatra mačku u retrovizoru. Ona je upravo čitala tablu na kojoj je pisalo Šimširova ulica – ne, gledala je u tablu s natpisom imena ulice; mačke ne mogu da čitaju ni mape ni oznake. Gospodin Darsli se malo strese i skrenu misli s mačke. Dok se vozio ka gradu nije mislio ni na šta drugo sem na veliku porudžbinu bušilica za koju se nadao da će tog dana stići. Ali na rubu grada, nešto drugo mu izbi bušilice iz glave. Dok se probijao kroz uobičajenu jutarnju saobraćajnu gužvu, nije mogao da ne primeti kako se po ulicama vrzma mnoštvo čudno odevenih ljudi. Ljudi u ogrtačima. Gospodin Darsli nije podnosio ljude koji se smešno oblače – šta sve ti mladi neće obući! Pretpostavio je da je i ovo neka nova glupa moda. Lupkao je prstima po volanu i pogled mu pade na gomilu tih čudaka koji su stajali u neposrednoj blizini. Nešto su se uzbuđeno došaptavali. Gospodin Darsli se rasrdio kad je video da neki od njih uopšte nisu mladi; zaboga, onaj čovek mora da je stariji od njega samog, a nosi taj smaragdnozeleni ogrtač! Kakva drskost! A onda gospodinu Darsliju prolete kroz glavu da to mora da je neka smešna smicalica – ti ljudi očito skupljaju neke priloge... da, verovatno je to posredi. Vozila krenuše i nekoliko minuta kasnije gospodin Darsli stiže na parking svoje firme, usredsredivši se ponovo na bušilice. U svojoj kancelariji na devetom spratu gospodin Darsli je uvek sedeo leđima okrenut prozoru. U protivnom, ovoga jutra ne bi mogao predano da se posveti bušilicama. On nije video sove kako lete tamo-amo usred bela dana, za razliku od ljudi dole na ulici; pokazivali su prstom i buljili otvorenih usta dok su im sove jedna za drugom preletale iznad glava. Većina nikada ranije nije ni videla sovu, čak ni noću. Gospodin Darsli je pak proveo sasvim mirno jutro, bez sova. Izvikao se na petoro različitih ljudi. Obavio je nekoliko važnih telefonskih razgovora, a zatim još malo vikao. Bio je lepo raspoložen sve do ručka, kada je pomislio da bi mogao malo da protegne noge i skokne da kupi zemičku u pekari preko puta. Već je bio potpuno zaboravio na ljude u ogrtačima kad nalete na jednu takvu grupu baš pored pekare. Besno ih je odmeravao dok je prolazio pored njih. Nije znao zašto, ali osećao je nelagodu u njihovoj blizini. I ta grupica se uzbuđeno došaptavala, a on nije video nikakvo čanče za skupljanje para. Tek kada je u povratku prošao pored njih, stežući veliku krofnu u kesi, uspeo je da uhvati poneku reč iz njihovog razgovora. – Poterovi, tako je, to sam i ja čuo... – ... da, njihov sin Hari... Gospodin Darsli se ukopa u mestu. Obuze ga strah. Osvrnuo se ka šaptačima, kao da hoće nešto da im kaže, ali se zatim predomisli. Žurno pređe ulicu i pohita ka svojoj kancelariji, obrecnu se usput na sekretaricu naredivši joj da ga niko ne uznemirava, zgrabi telefon i okrenu skoro sve cifre svog kućnog broja, ali se odjednom predomisli. Spusti slušalicu i poče da gladi brkove, razmišljajući... Ne, glupo se ponaša. Poter i nije tako neuobičajeno prezime. Bio je ubeđen da ima mnogo ljudi koji se prezivaju Poter a koji imaju sina Harija. Kad malo bolje razmisli, nije siguran da li se njegov nećak uopšte zove Hari. Nikada nije ni video tog dečaka. Možda se zvao Harvi. Ili Harold. Nije bilo potrebe da zabrinjava gospođu Darsli, ona bi se uznemirila na sam pomen svoje sestre. Nije joj zamerao – uostalom, da on ima takvu sestru... Ali, ipak, svi ti ljudi u ogrtačima... Tokom popodneva bivalo mu je sve teže da se usredsredi na bušilice, i kada je u pet sati napustio zgradu bio je tako zabrinut da se zaleteo u nekoga ispred ulaza. – Izvinite – promrmljao je kad se mršavi starac zateturao i skoro pao. Gospodinu Darsliju je trebalo nekoliko sekundi da shvati da taj čovek na sebi ima ljubičast ogrtač. I da nije nimalo uzbuđen što ga umalo nisu oborili na trotoar. Naprotiv, lice mu se namah razvuče u širok osmeh i on kreštavim glasom, zbog kojeg se prolaznici osvrnuše, reče: – Ne izvinjavajte se, dragi moj gospodine, jer danas me ništa ne može oneraspoložiti! Radujte se, jer Znate-Već-Ko je napokon nestao! Čak i Normalci poput vas trebalo bi da slave ovaj radostan, radostan dan! Starac zatim zagrli gospodina Darslija oko struka, i odšeta dalje. Gospodin Darsli ostade prikovan u mestu. Zagrlio ga je potpuni neznanac. A pride mu se učinilo da ga je još nazvao Normalcem, ma šta to značilo. Bio je rastrojen. Požurio je do svojih kola i krenuo kući, nadajući se da je počeo da umišlja stvari, čemu se nikada dosad nije nadao jer nije odobravao maštanje. Kada se dovezao pred broj četiri, prvo što je ugledao – a što mu nimalo nije popravilo raspoloženje – bila je prugasta mačka koju je već spazio toga jutra. Sada je sedela na njegovom baštenskom zidu. Bio je siguran da je to ta mačka; imala je iste šare oko očiju. – Šic! – povika gospodin Darsli. Mačka se ne pomeri. Samo ga prekorno pogleda. Da li je to normalno mačje ponašanje, pitao se gospodin Darsli. Ušao je u kuću, pokušavajući da se pribere. I dalje je bio čvrsto rešen da ništa ne pominje svojoj ženi. Gospođa Darsli je provela lep, normalan dan. Za večerom mu je ispričala sve o problemima gospođe od-preko-puta s njenom ćerkom i o tome kako je Dadli naučio novu reč („Nećem!”). Gospodin Darsli se trudio da se ponaša normalno. Kada su Dadlija stavili u krevet otišao je u dnevnu sobu, taman na vreme da čuje poslednji izveštaj u večernjim vestima: – I najzad, posmatrači ptica nam sa svih strana javljaju da su se sove širom naše zemlje danas ponašale vrlo neobično. Mada sove obično love noću i danju se gotovo ne mogu videti, danas su stotine ovih ptica primećene kako lete u svim pravcima, još od izlaska sunca. Stručnjaci nisu u stanju da objasne zašto su sove iznenada promenile svoj ritam spavanja. – Spiker se tu nasmeši. – Zbilja čudno. A sada, čujmo Džima Makgafina i vremensku prognozu. Hoće li biti još pljuskova sova tokom noći, Džime? – Pa, Tede – uzvrati prognozer – to ne znam, ali nisu se samo sove čudno ponašale danas. Očevici koji su mi se javljali telefonom čak iz Kenta, Jorkšira i Dendija kažu da su umesto kiše koju sam juče najavio nebom prštale zvezde padalice! Možda su ljudi malo ranije počeli da proslavljaju Noć lomače – strpite se do iduće nedelje, narode! Ali, mogu vam obećati da je pred nama jedna vlažna noć! Gospodin Darsli se sledi u fotelji u kojoj je sedeo. Zvezde padalice širom Britanije? Tajanstveni ljudi u ogrtačima svuda naokolo? I ono šaputanje o Poterovima... Gospođa Darsli uđe u sobu noseći dve šoljice čaja. Ne vredi. Moraće nešto da joj kaže. On nervozno pročisti grlo. – Ovaj... Petunija, draga... nisi se skoro čula sa svojom sestrom, zar ne? Kao što je i očekivao, gospođa Darsli je izgledala iznenađeno i ljutito. Uostalom, oni su se obično pretvarali da ona i nema sestru. – Ne – reče ona odsečno. – Zašto? – Sve te čudne stvari u vestima – promrmlja gospodin Darsli. – Sove... zvezde padalice... a danas je bilo i mnogo smešno odevenih ljudi u gradu... – Pa? – obrecnu se gospođa Darsli. – Ovaj, samo sam mislio da to... možda... ima neke veze sa... znaš već... s njenom sortom. Gospođa Darsli srknu čaj kroz stisnute usne. Gospodin Darsli se pitao sme li da joj kaže da je čuo kako ljudi pominju prezime Poter. Ipak se nije usuđivao. Umesto toga reče, tobože slučajno: – Onaj njihov sin... on je valjda Dadlijev vršnjak, zar ne? – Valjda – reče gospođa Darsli kruto. – Kako se ono zvaše? Hauard, je l' da? – Hari. Grozno, obično ime, ako mene pitaš. – O, da – reče gospodin Darsli, osećajući kako mu srce prestravljeno trne. – Da, sasvim se slažem. Nije više progovorio ni reč o tome dok su se peli uza stepenice prema spavaćoj sobi. Dok je gospođa Darsli bila u kupatilu, gospodin Darsli se došunjao do prozora spavaće sobe i provirio dole u pravcu bašte. Mačka je još bila tamo. Zurila je niz Šimširovu ulicu, kao da nešto čeka. Da li mu se pričinjavalo? Imaju li sve te stvari neke veze s Poterovima? Ako imaju... ako se pročuje da su oni u srodstvu sa... ne, on to ne bi mogao da podnese. Darslijevi su legli u krevet. Gospođa Darsli je ubrzo zaspala, ali je gospodin Darsli ležao budan, preispitujući sve to u glavi. Njegova poslednja, utešna misao pre nego što će zaspati bila je da, ako su i umešani u svu tu zavrzlamu, Poterovi nemaju razloga da privire ni blizu njega i gospođe Darsli. Poterovi vrlo dobro znaju šta on i Petunija misle o njima i njima sličnima... Šta god se to zbivalo, nije video na koji način bi on i Petunija mogli biti umešani u to. Zevnuo je i okrenuo se. To ne može nikako da utiče na njih... Kako se samo grdno varao. Gospodin Darsli je možda tonuo u nemiran san, ali mačka na zidiću ispred kuće nije pokazivala ni trunku pospanosti. I dalje je sedela mirno poput kipa, očiju netremice uprtih ka udaljenom ćošku Šimširove ulice.