Prevodilac: Milenka Okuka Lektor: Mile Živković
Pre nešto više od godinu,
treći put u mom životu, prestao sam da postojim.
Imao sam manju operaciju, a mozak mi se ispunjavao anesteticima.
Sećam se osećaja razdvajanja i raspadanja
i hladnoće.
A onda sam se povratio, mamuran i dezorijentisan,
ali definitivno prisutan.
Sad, kad se probudite iz dubokog sna,
možete da budete zbunjeni oko vremena ili nespokojni jer ste prespavali,
ali uvek je prisutno osnovno osećanje da je prošlo vreme,
o kontinuitetu između nekad i sad.
Buđenje iz anestezije je veoma različito.
Mogao sam da budem pod anestezijom pet minuta, pet sati,
pet godina ili 50 godina.
Prosto nisam bio prisutan.
To je bila potpuna nesvesnost.
Anestezija - to je savremeni vid magije.
Pretvara ljude u predmete,
a, potom, nadamo se, ponovo u ljude.
A u ovom procesu
se nalazi jedna od najvećih preostalih tajni nauke i filozofije.
Kako dolazi do svesti?
Nekako, unutar svakog našeg uma,
kombinovanom aktivnošću na milijarde neurona,
svaki od njih je sićušni biološki mehanizam,
nastaje iskustvo svesti.
I to ne bilo kakvo iskustvo svesti -
vaše iskustvo svesti baš ovde i baš sad.
Kako dolazi do ovoga?
Odgovor na ovo pitanje je važan
jer je svest za sve nas sve što imamo.
Bez nje nema sveta,
nema sopstva,
nema ama baš ništa.
A kada patimo, patimo svesno,
bilo zbog mentalne bolesti ili bola.
A ako možemo da iskusimo užitak i patnju,
šta je sa drugim životinjama?
Da li su i one svesne?
Da li i one imaju svest o sebi?
A kako kompjuteri postaju brži i pametniji,
možda će doći do tačke, možda ne tako daleko,
kada će moj ajfon razviti svest o sopstvenom postojanju.
Zapravo smatram da su izgledi za svesnu VI prilično daleki.
A ovo smatram jer mi moje istraživanje govori
da svesnost ima manje veze sa čistom inteligencijom,
a mnogo više sa našom prirodom živih organizama koji dišu.
Svesnost i inteligencija su veoma različite stvari.
Pamet nije nužna za patnju, ali verovatno jeste za preživljavanje.
U priči koju ću da vam ispričam
naša iskustva svesti o svetu oko nas
i o nama u njemu
su vidovi kontrolisanih halucinacija
koje se dešavaju uz pomoć, preko i zbog naših živih tela.
Sad, možda ste čuli da ne znamo bilo šta
o tome kako mozak i telo tvore svesnost.
Neki ljudi čak kažu da je to van dometa nauke uopšte.
Međutim,
poslednjih 25 godina smo videli eksploziju naučnog rada u ovoj oblasti.
Ako posetite moju laboratoriju na Univerzitetu Soseks,
zateći ćete naučnike iz raznih disciplina,
a ponekad čak i filozofe.
Svi mi zajedno pokušavamo da razumemo kako dolazi do svesnosti
i šta se dešava kada krene po zlu.
A strategija je veoma jednostavna.
Želeo bih da razmišljate o svesnosti
na način na koji razmišljamo o životu.
Nekada su ljudi mislili da je svojstvo postojanja
neobjašnjivo putem fizike i hemije -
da život mora da bude više od pukog mehanizma.
Međutim, ljudi više tako ne misle.
Kako biolozi nastavljaju da rade
na objašnjavanju svojstava živih sistema,
u smislu fizike i hemije -
stvari poput metabolizma, razmnožavanja, homeostaze -
osnovna tajna toga šta je život je počela da bledi
i ljudi više nisu predlagali magična rešenja,
poput snage života ili élan vital.
Kako sa životom, tako i sa svesnošću.
Čim počnemo da objašnjavamo njena svojstva,
u smislu onoga što se dešava unutar mozgova i tela,
naoko nerešiva tajna toga šta je svesnost
bi trebalo da počne da bledi.
Barem je to plan.
Pa, počnimo.
Šta su svojstva svesnosti?
Šta bi trebalo nauka o svesnosti da pokuša da objasni?
Pa, za danas bih voleo da mislim o svesnosti na dva različita načina.
Postoje iskustva o svetu oko nas,
ispunjena prizorima, zvucima i mirisima,
imamo višesenzorni, panoramski, 3D, potpuno opčinjavajući unutrašnji film.
A potom imamo svesnog sebe.
Specifično iskustvo postojanja kao vi ili kao ja.
Glavni lik u ovom unutrašnjem filmu,
i verovatno je to aspekt svesnosti koga se najčvršće držimo.
Počnimo sa iskustvom sveta oko nas,
i to sa važnom idejom mozga kao mašine za nagađanje.
Zamislite da ste mozak.
Zaključani ste u koščatoj lobanji,
pokušavate da shvatite šta se dešava u spoljnom svetu.
Nema svetla unutar lobanje. Nema ni zvuka.
Sve čime se vodite su bujice električnih impulsa
koji su samo indirektno povezani sa stvarima u svetu,
šta god one bile.
Dakle, percepcija - razumevanje šta postoji -
mora da bude proces informisanog nagađanja
u kojem mozak kombinuje ove senzorne signale
sa prethodnim očekivanjima ili ubeđenjima o tome kakav je svet
da bi stvorio najbolju pretpostavku o tome šta je uzrok tim signalima.
Mozak ne čuje zvuk, niti vidi svetlost.
Mi naziremo njegovu najbolju pretpostavku toga šta se dešava u spoljnjem svetu.
Dozvolite da vam dam nekoliko primera za ovo.
Možda ste već videli ovu iluziju,
ali želeo bih da razmislite o njoj na nov način.
Ako pogledate ove dve mrlje, A i B,
trebalo bi da vam se čine kao različite nijanse sive, zar ne?
Ali one su zapravo poptuno iste nijanse.
A ovo mogu da ilustrujem.
Ako postavim drugu verziju slike ovde
i spojim dve mrlje sivo obojenom pregradom,
vidite da nema razlike.
Radi se o potpuno istoj nijansi sive.
A ako mi i dalje ne verujete,
preneću pregradu ovamo i spojiti ih.
Radi se o jednoj kocki sive, uopšte nema razlike.
Ovde se ne radi o bilo kakvom triku.
Radi se o istoj nijansi sive,
ali ponovo ih udaljite, i izgledaju različito.
Pa, ovde se dešava to
da mozak koristi ranija očekivanja
koja su duboko ugrađena u tokove vizuelnog korteksa,
da senka zamračuje izgled površine,
te B vidimo svetlije nego što zaista jeste.
Evo još jednog primera,
koji pokazuje koliko brzo mozak može da koristi nova predviđanja
kako bi izmenio naše svesno iskustvo.
Poslušajte ovo.
(Izobličen glas)
Zvučalo je čudno, zar ne?
Poslušajte opet i vidite da li možete nešto da razumete.
(Izobličen glas)
I dalje je čudno.
Sad poslušajte ovo.
(Snimak) Anil Set: Smatram da je Bregzit uistinu grozna ideja.
(Smeh)
Slažem se.
Dakle, čuli ste tu neke reči, zar ne?
Sad poslušajte prvi zvuk opet. Prosto ću ga pustiti iznova.
(Izobličen glas)
Da? Dakle, sad možete da čujete reči.
Još jednom za sreću.
(Izobličen glas)
U redu, dakle, šta se ovde dešava?
Izvanredno je to što se senzorna informacija koja stiže do mozga
nije uopšte promenila.
Samo se promenila najbolja pretpostavka vašeg mozga
o uzroku te senzorne informacije.
A to menja ono što svesno čujete.
Sve ovo na bazu percepcije mozga baca
malčice drugačije svetlo.
Umesto da percepcija uveliko zavisi od signala koji stižu u mozak
iz spoljnjeg sveta,
podjednako zavisi, ako ne i više,
od perceptivnih predviđanja koja teku u suprotnom smeru.
Ne doživljavamo svet tek pasivno,
aktivno ga stvaramo.
Svet koji doživljavamo podjednako, ako ne i više, dolazi
od unutra ka spolja
kao i spolja ka unutra.
Dozvolite da vam dam još jedan primer percepcije
kao tog aktivnog, konstruktivnog procesa.
Ovde smo kombinovali živopisnu virtuelnu stvarnost i obradu slika
kako bismo simulirali efekte prejakih perceptualnih predviđanja
na iskustvo.
Na ovom panoramskom snimku smo izobličili svet -
u ovom slučaju to je kampus u Soseksu -
u psihodelično igralište.
Obradili smo snimak upotrebom algoritma zasnovanog na Guglovom Deep Dream-u
kako bismo simulirali efekte preterano jakih perceptivnih predviđanja.
U ovom slučaju da se vide psi.
I vidite da se radi o veoma čudnoj stvari.
Kada su perceptivna predviđanja suviše jaka,
kao što i jesu ovde,
rezultati uveliko liče na nekakve halucinacije
o kojima govore ljudi izmenjene svesti
ili čak tokom psihoze.
Sad, razmislite o tome na tren.
Ako je halucinacija neki vid nekontrolisane percepcije,
onda je percepcija baš tu i baš sad takođe neki vid halucinacije,
ali kontrolisane halucinacije
u kojoj su predviđanjima mozga ovladale
senzorne informacije iz sveta.
Zapravo svi mi haluciniramo sve vreme,
uključujući i sad.
Prosto se radi o tome da kad se složimo oko naših halucinacija,
to nazivamo stvarnošću.
(Smeh)
Sad ću da vam ispričam da vaše iskustvo sopstva,
specifično iskustvo vašeg postojanja
takođe je kontrolisana halucinacija koju proizvodi mozak.
Ovo se čini kao veoma čudna zamisao, tačno?
Da, vizuelne iluzije mi možda mogu obmanuti oči,
ali kako mogu da budem obmanut kod toga šta znači biti ja?
Za većinu nas
iskustvo toga da smo osobe
je blisko, jedinstveno i tako trajno
da je teško ne uzeti ga olako.
Ali ne bi trebalo da ga uzimamo olako.
Zapravo postoje razni načini na koje doživljavamo sebe.
Tu je iskustvo posedovanja tela
i toga da smo telo.
Imamo iskustva doživljavanja sveta
iz tačke gledišta u prvom licu.
Imamo iskustva pokušavanja bavljenja stvarima
i toga da smo uzrok stvarima koje se dešavaju u svetu.
A tu su iskustva
da smo neprekidna i karakteristična osoba u vremenu,
sagrađena iz bogatog skupa sećanja i društvenih interakcija.
Mnogi eksperimenti pokazuju,
a psihijatri i neurolozi znaju veoma dobro,
da svi ti različiti načini na koje doživljavamo sebe
mogu da se razore.
Ovo znači da osnovno iskustvo iz pozadine
da smo jedinstveno sopstvo je krhka tvorevina mozga.
Još jedno iskustvo, koje baš kao sva druga,
zahteva objašnjenje.
Zato okrenimo se telesnom sopstvu.
Kako mozak proizvodi iskustvo toga da je telo
i da ima telo?
Pa, važe potpuno isti principi.
Mozak pravi najbolju pretpostavku
o tome šta jeste, a šta nije deo njegovog tela.
A postoji prelep eksperiment iz neuronauke koji ovo ilustruje.
Nasuprot većini eksperimenata iz neuronauke,
ovaj možete da obavite kod kuće.
Samo vam je potrebno ovo.
(Smeh)
I nekoliko četkica.
U iluziji sa gumenom rukom,
stvarna ruka osobe je skrivena s videla,
a ta lažna gumena ruka je stavljena ispred nje.
Potom obe ruke istovremeno maze četkicom,
dok osoba zuri u lažnu ruku.
Sad, većini ljudi, posle nekog vremena,
ovo uzrokuje veoma neprirodan osećaj
da je lažna ruka zapravo deo njihovog tela.
A zamisao je da podudarnost između viđenja dodira i osećaja dodira
na predmetu koji izgleda kao ruka i otprilike je gde bi ruka trebalo da bude
je dovoljan dokaz za mozak da napravi najbolju pretpostavku
da je lažna ruka zapravo deo tela.
(Smeh)
Stoga možete da merite razne pametne stvari.
Možete da merite provodljivost kože i zapanjene reakcije,
ali nema potrebe za tim.
Jasno je da se momak u plavom srodio sa lažnom rukom.
Ovo znači da su čak i iskustva o tome šta je naše telo
nekakva najbolja pretpostavka -
nekakva kontrolisana halucinacija mozga.
Ima još nešto.
Mi ne doživljavamo samo naša tela kao predmete iz spoljnjeg sveta,
takođe ih doživljavamo iznutra.
Svi iznutra doživljavamo iskustvo telesnosti.
A senzorni signali koji stižu iz unutrašnjosti tela
stalno obaveštavaju mozak o stanju unutrašnjih organa,
šta se dešava sa srcem, kakav je krvni pritisak,
svašta nešto.
Ovaj vid percepcije, koju nazivamo interopercepcijom,
prilično je zanemaren.
Ali je od ključnog značaja
jer percepcija i regulacija unutrašnjeg stanja tela -
pa, to nas drži u životu.
Evo još jedne verzije iluzije sa gumenom rukom.
Iz naše laboratorije u Soseksu.
A ovde ljudi vide verziju virtuelne stvarnosti njihove ruke,
koja blešti crveno i nazad
bilo istovremeno ili ne sa njihovim otkucajima srca.
A kad blešti istovremeno sa njihovim otkucajima srca,
ljudi imaju snažniji osećaj da je to zapravo deo njihovog tela.
Dakle, iskustva posedovanja tela su duboko zasnovana
na doživljaju naših tela iznutra.
Na kraju želim da vam skrenem pažnju na nešto
a to je da su unutrašnja iskustva tela veoma različita
od iskustava o svetu oko nas.
Kad pogledam oko sebe, čini se da je svet pun predmeta -
stolovi, stolice, gumene ruke,
ljudi, skupina vas -
čak i sopstveno telo u svetu,
mogu da ga doživljavam kao spoljašnji predmet.
Ali moja unutrašnja iskustva tela,
uopšte nisu takva.
Ne osećam da su mi bubrezi tu,
jetra tu,
slezina...
Pojma nemam gde mi je slezina,
ali negde jeste.
Ne doživljavam delove utrobe kao predmete.
Zapravo ih uopšte naročito ne doživljavam, ukoliko ne krenu po zlu.
A to je važno, verujem.
Percepcija unutrašnjeg stanja tela
nije o tome da shvatite šta tu ima,
radi se o kontroli i regulaciji -
održavanje fizioloških varijabli unutar strogih ograničenja
koja su podudarna sa opstankom.
Kada mozak koristi pretpostavke da shvati šta postoji,
doživljavamo predmete kao uzroke osećanja.
Kada mozak koristi pretpostavke da kontroliše i reguliše stvari,
doživljavamo koliko dobro ili koliko loše se ta kontrola odvija.
Te su naša najosnovnija iskustva sebe,
toga da smo otelotvoreni organizam,
duboko su ukorenjena u biološkim mehanizmima koji nas održavaju u životu.
A kada sledimo ovu zamisao do kraja,
počinjemo da uviđamo da su sva naša svesna iskustva,
pošto sva zavise od istih mehanizama predviđajuće percepcije,
sva izviru iz ovog osnovnog nagona za preživljavanjem.
Doživljavamo sve i sebe same
preko, kroz i zahvaljujući našim živim telima.
Dozvolite da sve sastavim korak po korak.
Ono što svesno vidimo zavisi
od najboljih nagađanja mozga o tome šta ima tu.
Naše iskustvo sveta dolazi iz unutra ka spolja,
a ne samo spolja ka unutra.
Iluzija sa gumenom rukom pokazuje da se ovo odnosi na sva naša iskustva
o tome šta jeste, a šta nije naše telo.
A ova nagađanja u vezi s nama zavise suštinski od senzornih signala
koji dolaze iz dubine naših tela.
I, naposletku,
kod iskustava da smo otelotvoreno sopstvo se više radi o kontroli i regulaciji
nego o razumevanju toga šta ima tu.
Te su naša iskustva sveta oko nas i nas u njemu -
pa, radi se o vidovima kontrolisanih halucinacija
koje su oblikovane milionima godina evolucije
kako bismo opstali u svetovima punim opasnosti i šansi.
Nagađanjem stvaramo postojanje.
Sad, ostavljam vas sa tri implikacije o svemu ovome.
Prvo: baš kao što možemo da pogrešno doživimo svet,
možemo pogrešno i da doživimo sebe
kada mehanizmi nagađanja krenu po zlu.
Razumevanje ovoga otvara mnoge nove šanse u psihijatriji i neurologiji
jer konačno možemo da se bavimo mehanizmima,
a ne samo da lečimo simptome,
kod stanja poput depresije i šizofrenije.
Drugo:
šta znači biti ja ne može da se svede ili učita
na softverski program koji pokreće robota,
koliko god bio pametan i prefinjen.
Mi smo biološke, od krvi i mesa životinje
čija se svesna iskustva oblikuju na svim nivoima
od strane bioloških mehanizama koji nas održavaju u životu.
To što pravimo sve pametnije kompjutere, neće ih učiniti svesnim.
Konačno:
naš individualni unutrašnji univerzum,
naš vid svesnosti,
tek je jedan mogući vid svesnosti.
A čak i ljudska svesnost uopšteno -
tek je sićušna oblast u beskrajnom prostoru mogućih svesti.
Naše individualno sopstvo i svetovi su jedinstveni za svakog od nas,
ali svi su zasnovani na biološkim mehanizmima
koje delimo sa mnogim drugim živim bićima.
Sad, ovo su temeljne promene
u tome kako razumemo sebe,
ali mislim da bi ih trebalo slaviti
jer, kao što prečesto biva u nauci, od Kopernika -
mi nismo u središtu univerzuma -
preko Darvina -
u srodstvu smo sa svim drugim bićima -
do današnjeg dana.
Sa snažnijim osećajem razumevanja
dolazi snažnije osećanje čuđenja
i snažnije uviđanje
da smo deo, da nismo odvojeni od ostatka prirode.
I...
kada dođe kraj svesnosti,
nemamo čega da se plašimo.
Baš ničega.
Hvala vam.
(Aplauz)
