What gives a dollar bill its value? - Doug Levinson

Prevodilac: Jelena Matovic Lektor: Mile Živković

Ako pokušate da platite nešto

parčetom papira,

možete imati problema.

Osim, naravno, kada bi to parče papira

bilo novčanica od sto dolara.

Ali šta je to što ovu novčanicu čini

tako zanimljivijom i vrednijom

od ostalog papira?

Uostalom, ne možete mnogo da uradite sa njim.

Ne možete da ga jedete.

Ne možete da gradite stvari od njega.

A spaljivanje je zapravo nezakonito.

Pa, u čemu je stvar?

Naravno, verovatno znate odgovor.

Novčanicu od sto dolara štampa vlada

i ona predstavlja zvaničnu valutu,

dok ostali papiri to nisu.

Ali to je ono što ih čini legalnim.

S druge strane, novčanicu od sto dolara čini vrednosnom

to koliko ih je u opticaju.

Kroz istoriju, većina valuta,

uključujući i američki dolar,

bila je vezana za dragocenosti

i količina valute u opticaju

zavisila je od vladinih rezervi u zlatu ili srebru.

Ali nakon što su SAD ukinule ovaj sistem 1971,

dolar je postao tzv. fiat novac,

što znači da nema nikakvo materijalno pokriće

već se oslanja isključivo na vladinu politiku

o količini valute koja će se štampati.

Dakle, koji ogranak naše vlade donosi ovu odluku?

Izvršna, zakonodavna, sudska?

Odgovor je iznenađujući - ništa od navedenog!

U stvari, monetarnu politiku postavlja

nezavisni Sistem federalnih rezervi,

odnosno Fed,

sastavljen od 12 regionalnih banaka

iz većih gradova širom zemlje.

Njegov Upravni odbor,

kojeg imenuje predsednik

i potvrđuje Senat,

izveštava Kongresu

i celokupni profit Feda ide u blagajnu SAD.

Ali da bi se Fed zaštitio od uticaja

svakodnevnih političkih promena,

on nije pod direktnom kontrolom bilo koje grane vlasti.

Zašto Fed onda prosto ne odluči

da štampa bezbroj novčanica od sto dolara

kako bi svi bili bogati?

Pa, zato što onda novčanice ne bi imale nikakvu vrednost.

Razmislite o valuti u smislu

njene razmene za robu i usluge.

Ako se ukupan iznos novca u opticaju

povećava brže od ukupne vrednosti

robe i usluga u privredi,

onda će svaki pojedinac moći

da kupi manju količinu tih stvari nego ranije.

Ovo se zove inflacija.

Sa druge strane,

ako ponuda novca ostane ista,

dok se roba i usluge sve više proizvode,

vrednost svakog dolara bi porasla

u procesu poznatom kao deflacija.

Dakle, koje je gore?

Previše inflacije

znači da će novac u vašem novčaniku

sutra vredeti manje,

što vas navodi da ga potrošite odmah.

Dakle, dok bi ovo stimulisalo biznis,

takođe bi ohrabrilo i povećanje potrošnje

ili prikupljanje robe poput hrane i goriva, što bi

povećalo njihove cene i dovelo

do nestašice i još veće inflacije.

Ali deflacija bi učinila da ljudi

žele da zadrže svoj novac,

i smanjenje potrošnje

bi smanjilo poslovne profite,

što dovodi do veće nezaposlenosti

i daljeg smanjenja potrošnje

izazivajući smanjenje ekonomije.

Dok većina ekonomista veruje da

je previše inflacije i deflacije opasno,

mali, konzistentni iznos inflacije

neophodan je za podsticanje privrednog rasta.

Fed koristi ogromne količine ekonomskih podataka

da utvrdi koliko valute treba da bude u opticaju,

uključujući i prethodne stope inflacije,

međunarodne trendove

i stopu nezaposlenosti.

Kao u priči o Zlatokosi,

oni treba da pogode brojeve kako bi

stimulisali rast i zaposlenost,

ne dozvoljavajući inflaciju.

Fed ne samo da određuje

koliko vredi papir u vašem novčaniku

već i koje su šanse da dobijete

i zadržite posao gde ga zarađujete.