Use art to turn the world inside out | JR

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Vanja Cakić

Pre dve nedelje bio sam u svom studiju u Parizu,

telefon je zazvonio i čuo sam,

"Hej, JR,

osvojio si nagradu TED Prize 2011.

Moraš da poželiš želju da bi spasao svet."

Pogubio sam se.

Ne mogu da spasem svet; niko ne može.

Svet je sjeban.

Hajde, diktatori vladaju svetom,

populacija raste u milionima,

nema više ribe u moru,

Severni pol se topi

i kako je rekao poslednji dobitnik TED Prize,

svi postajemo debeli.

(smeh)

Osim možda Francuza.

Kako god.

Pozvao sam je

i rekao,

"Vidi, Ejmi,

reci ljudima u TED-u da se neću pojaviti.

Ne mogu nikako da spasem svet."

A ona je rekla, "Hej, JR,

tvoja želja nije da spaseš svet, nego da ga promeniš".

"Aaa, u redu."

(smeh)

"To je kul."

Mislim, tehnologija, polika, biznis,

oni menjaju svet -

ne uvek na dobar način, ali menjaju.

Šta je sa umetnošću?

Može li umetnost da promeni svet?

Počeo sam kada sam imao 15 godina.

U to vreme nisam mislio o menjanju sveta;

pisao sam grafite -

potpisivao se svuda,

koristeći grad kao platno.

Išao sam u tunele Pariza,

na krovove sa prijateljima.

Svako putovanje bilo je ekskurzija,

bilo je avantura.

Kao da smo ostavljali svoj trag na društvo,

da kažemo "Bio sam ovde" na vrhu zgrade.

Kada sam pronašao jevtin foto aparat u metrou,

počeo sam da beležim te avanture sa prijateljima

i davao sam im fotokopije -

male fotografije, ove veličine.

Tako sam, sa 17 godina,

počeo da ih postavljam.

Imao sam prvu izložbu "de rue"

što znači galerija na ulici.

Uokvirio sam slike bojom

kako ih ne biste pobrkali sa reklamama.

Mislim, grad je najbolja galerija koju mogu da zamislim.

Ne moram nikad da napravim portfolio i predstavim ga u galeriji

i ostavim ih da odlučuju

da li je moj rad dovoljno dobar da se pokaže ljudima.

Direktno sam mogao da ga kontrolišem

sa ljudima na ulici.

To je Pariz.

U zavisnosti od mesta na koja bih

išao, menjao sam

naziv izložbe.

Ova je na Šanzelizeu.

Na nju sam prilično ponosan.

Imao sam samo 18 godina

i bio sam na vrhu Šanzelizea.

Onda kada je fotka nestala,

ram je i dalje stajao.

(smeh)

Novembar 2005:

ulice su u plamenu.

Snažan talas nemira

zahvatio je delove Pariza.

Svi su bili prilepljeni za TV,

gledali uznemirujuće, zastrašujuće slike

zabeležene na ivici tog dela grada.

Mislim, ti klinci su bili van kontrole,

bacali Molotovljeve koktele,

napadali policajce i vatrogasce,

pljačkali sve što su našli u prodavnicama.

To su bili kriminalci, varalice, opasni su

i napadali su sopstvenu okolinu.

A onda sam video - da li je moguće? -

na zidu je moja fotka,

iza upaljenog automobila -

jedna koju sam zalepio prethodne godine -

ilegalno - još uvek stoji.

Mislim, to su lica mojih prijatelja.

Poznajem te momke.

Nisu baš svi anđeli,

ali nisu ni čudovišta.

Bilo je malo čudno videti te

slike i te oči kako me gledaju kroz televizor.

Tako da sam se vratio tamo

sa objektivom od 28mm.

Samo taj sam imao u to vreme.

Ali sa tim objektivom

morate biti udaljeni samo 20cm od osobe.

Možete je slikati samo uz puno poverenje.

Napravio sam četiri portreta ljudi iz Le Bosketa.

Pravili su strašne grimase

kako bi napravili karikature od sebe.

Potom sam zalepio ogromne postere svuda

u bogatom kraju Pariza,

sa imenima, godištem, čak i brojem zgrade

ovih momaka.

Godinu dana kasnije,

izložba je postavljena ispred Gradske kuće u Parizu.

I mi polazimo od preuzetih slika,

koje su ukradene i iskrivljene od strane medija,

i koje sada ponosno preuzimaju svoj sopstveni lik .

Tada sam shvatio

kolika je moć papira i lepka.

Dakle, može li umetnost promeniti svet?

Godinu dana kasnije,

slušao sam svu buku

oko konflikta na Bliskom Istoku.

Mislim, verujte mi, u to vreme

se mislilo samo na konflikt između Izraelaca i Palestinaca.

Odlučio sam da odem tamo

sa prijateljem Markom,

da vidimo ko su pravi Palestinci, a ko pravi Izraelci.

Da li su toliko različiti?

Kada smo stigli tamo samo smo izašli na ulicu,

počeli da razgovaramo sa ljudima naokolo

i shvatili smo da su stvari malo drugačije

od onoga što smo čuli u medijima.

Onda smo odlučili da napravimo portrete

Palestinaca i Izraelaca

koji se bave istim poslovima -

vozači taksija, advokati, kuvari.

Zamolili smo ih da naprave grimasu.

Ne osmeh - koji ustvari ne govori

ništa o tome ko ste i kako se osećate.

Svi su prihvatili

da budu zalepljeni jedni pored drugih.

Odlučio sam da lepim

u osam izraelskih i palestinskih gradova

i na obe strane zida.

Započeli smo najveću ilegalnu izložbu u istoriji.

Projekat smo nazvali "Licem u lice".

Stručnjaci su rekli, "Nema šanse.

Ljudi neće to prihvatiti.

Vojska će vas ubiti, Hamas će vas kidnapovati."

Rekli smo, "Okej, pokušaćemo da vidimo dokle možemo da idemo."

Volim kako su me ljudi pitali,

"Kolika će biti moja fotografija?"

"Biće velika kao tvoja kuća."

Kada smo lepili na ovaj zid, bili smo na palestinskoj strani.

Stigli smo samo sa merdevinama

i shvatili da nisu dovoljno visoke.

Palestinski momak je rekao,

"Opustite se. Čekajte, pronaći ću vam rešenje."

Otišao je do crkve Hristovog rođenja

i doneo stare merdevine, toliko

stare da sam mogao da vidim kako se Isus rađa.

(smeh)

"Licem u lice" smo uradili samo nas šestoro,

sa dvoje merdevina, dve četke,

iznajmljenim automobilom, foto aparatom

i 6,5 kvadratnih kilometara papira.

Pomogli su nam razni ljudi

iz svih sfera života.

Okej, na primer ovo je u Palestini.

Trenutno smo u Ramali.

Lepimo portrete -

oba portreta na ulicama na prepunoj pijaci.

Ljudi nam prilaze i počinju da pitaju,

"Šta radite ovde?"

"O, pa radimo jedan umetnički projekat

i lepimo lica Izraelaca i Palestinaca koji rade isti posao.

Ovo ovde su dva vozača taksija."

Onda bi uvek usledila tišina.

"Misliš, lepite lice Izraelca -

njegovo lice ovde?"

"Pa, da, da, to je deo projekta."

Uvek bih napravio pauzu,

a onda bismo ih upitali,

"Pa, možete li mi reći ko je ko?"

Većina nije znala da kaže.

(aplauz)

Čak smo lepili na izraelske vojne kule

i ništa se nije desilo.

Kada zalepite sliku, to je samo papir i lepak.

Ljudi mogu da ga pocepaju, da se potpišu, da piške na njih -

neki su previsoko, slažem se -

ali ljudi na ulici

su kustosi.

Kiša i vetar će ih svakako skinuti.

Nije im suđeno da ostanu.

Ali tačno četiri godine kasnije,

većina fotografija je još uvek tamo.

Projekat "Licem u lice" je pokazao

da je moguće ono za šta smo mislili da nije -

i znate šta, čak je i lako.

Nismo pomerali granice,

samo smo pokazali da smo dalje nego što su ljudi mislili.

Na Bliskom istoku, doživeo sam svoj rad

u mestima koja nemaju mnogo muzeja.

Stoga je taj pravac na ulici

bio prilično zanimljiv.

Odlučio sam da odem dalje u tom pravcu

i odem u mesta gde uopšte nema muzeja.

Kada odete u ta društva u razvoju,

žene su stubovi tih zajednica,

ali muškarci su i dalje ti koji vladaju ulicama.

Bili smo inspirisani da uradimo projekat

gde bi muškarci odali počast ženama

tako što bi lepili njihove fotke.

Projekat sam nazvao "Žene su heroji".

Kada sam slušao sve priče

na svim kontinentima na kojima sam bio,

nisam uvek mogao da razumem

složene okolnosti njihovog konflikta,

samo sam posmatrao.

Ponekad nije bilo reči,

nikakvih rečenica, samo suze.

Samo sam ih slikao

i zalepio.

"Žene su heroji" me je poveo oko sveta.

Na većinu mesta na koja sam otišao,

odlučio sam da odem jer

sam pre toga čuo o tome u medijima.

Na primer, u junu 2008.

sam gledao TV u Parizu,

kada sam čuo za užasan događaj

u Rio de Žaneiru.

U prvoj faveli Brazila, koja se zove Providencia.

Troje klinaca - bilo je to troje studenata -

je privela vojska

jer nisu sa sobom nosili dokumenta.

Vojska ih je odvela

i umesto da ih odvede u policijsku stanicu,

odveli su ih u neprijateljsku favelu

gde su bili isečeni u komade.

Bio sam šokiran.

Ceo Brazil je bio šokiran.

Čuo sam da je to jedna od najnasilnijih favela

jer je kontroliše najveći narko kartel.

Pa sam odlučio da odem tamo.

Kada sam stigao -

mislim, nisam imao nikakav kontakt s nekom NVO.

Ne postoje NVO - nema turističkih agencija, NVO, ničega -

nema očevidaca.

Šetali smo naokolo

i sreli smo jednu ženu

kojoj sam pokazao svoj portfolio.

Rekla je, "Znate šta?

Mi smo gladni kulture.

Ovde nam je potrebna kultura."

Onda sam krenuo, počeo sam sa decom.

Napravio sam nekoliko fotki dece

i došao sam sledećeg dana sa posterima i zalepili smo ih.

Sledećeg dana kad sam se vratio, već su bili skinuti.

Ali to je u redu.

Želeo sam da osete da im ova umetnost pripada.

Onda sam narednog dana održao okupljanje na glavnom trgu

i neke od žena su došle.

Sve su imale neke veze sa tri momka koji su ubijeni.

Bile su majke, bake, najbolje prijateljice.

Sve su želele da razglase priču.

Posle tog dana,

svi iz favele su mi dali zeleno svetlo.

Napravio sam još fotki i počeli smo projekat.

Narko bosovi su bili malo zabrinuti

zbog toga što snimamo tamo,

pa sam im rekao, "Znate šta?

Ne interesuje me da snimam nasilje i oružje.

Toga ima dovoljno u medijima.

Ja želim da prikažem ovaj neverovatan život.

Viđam ga oko sebe poslednjih nekoliko dana."

To je dakle bilo veoma simbolično lepljenje,

jer je to prvo koje smo uradili, a da nije moglo da se vidi iz grada.

A ovde je troje momaka uhapšeno,

a ovo je baka jednog od njih.

A te stepenice

su mesto na kom uvek stoje dileri

i tu se mnogo puca.

Svi su razumeli projekat.

I onda smo oblepili sve - celo brdo.

(aplauz)

Interesantno je bilo da mediji nisu mogli da priđu.

Mislim, trebalo je videti to.

Morali su da nas snimaju sa velike udaljenosti iz helikoptera

sa dugim objektivom

i videli bismo se na TV-u kako lepimo.

A bi objavili broj: "Molimo pozovite ovaj broj

ukoliko znate šta se dešava u Providenciji."

Samo smo uradili jedan projekat i otišli,

da mediji ne bi znali.

I kako možemo saznati nešto o projektu?

Morali su da idu i traže te žene

i da od njih dobiju objašnjenje.

Tako smo napravili most između medija

i tih anonimnih žena.

Nastavili smo da putujemo.

Išli smo u Afriku, Sudan, Sijera Leone,

Liberiju, Keniju.

U ratom razrušenim mestima poput Monrovije,

ljudi vas direktno prilaze.

Žele da znaju šta ste naumili.

Stalno su me pitali, "Koja je svrha vašeg projekta?

Jeste vi NVO? Jeste vi neki mediji?"

Umetnost. Samo umetnost.

Neki ljudi pitaju, "Zašto je crno-belo?

Zar u Francuskoj nemate boje?"

(smeh)

Ili će vam reći, "Jesu svi ovi ljudi mrtvi?"

Neki koji bi razumeli projekat, objašnjavali bi drugima.

A čuo sam da je neko rekao jednom čoveku koji nije razumeo,

"Znate, ovde ste nekoliko sati i pokušavate

da razumete, diskutujete o tome sa prijateljima.

Tokom tog vremena niste razmišljali

o tome šta ćete sutra jesti.

To je umetnost."

Mislim da ljude njihova

radoznalost motiviše

da se pridruže projektu.

A onda to postaje više od toga.

Postaje želja, potreba.

Na ovom mostu u Monroviji,

bivši pobunjenik vojnik nam pomaže da zalepimo portret

žene koja je možda silovana za vreme rata.

Žene uvek prve nastradaju

tokom konflikta.

Ovo je Kibera, u Keniji,

jedan od najvećih slamova u Africi.

Možda ste videli slike nasilja, koje se

dešavalo posle izbora 2008.

Ovog puta smo pokrili krovove kuća,

ali nismo koristili papir

jer on ne sprečava kišu

da procuri u kuće -

vinil sprečava.

Onda umetnost postaje korisna.

I ljudi je zadrže.

Sviđa mi se što, na primer, tu gde vidite to najveće oko

ima mnogo kuća ispod.

I kada sam bio tamo pre nekoliko meseci -

fotke su i dalje tu - ali nedostaje deo tog oka.

Pitao sam ljude šta se desilo.

"O, pa čovek se samo odselio."

(smeh)

Kada smo pokrili krovove, jedna žena se našalila,

"Sad Bog može da me vidi."

Sada, kada pogledate Kiberu,

oni uzvraćaju pogled.

Okej, Indija.

Pre nego što počnem, samo da znate,

kad putujemo mi nemamo turističke agente,

idemo kao komandosi -

grupa prijatelja koja stigne tamo

i pokušavamo da lepimo na zidove.

Ali postoje mesta gde ne možete da lepite na zidove.

U Indiji je nemoguće lepiti.

Čuo sam da bi nas, zbog kulture i zakona,

samo uhapsili pri prvom lepljenju.

Odlučili smo da zalepimo belo,

beli papir na zidove.

Zamislite belce koji lepe bele papire.

Ljudi bi nam prilazili i pitali nas

"Hej, šta to radite?"

"O, znate, bavimo se umetnošću." "Umetnošću?"

Naravno, bili su zbunjeni.

Ali znate kako u Indiji ima mnogo prašine na ulicama

i što je više prašine

koja je u vazduhu,

skoro možete videti da na belom papiru

ima taj lepljivi deo,

kao kada okrenete nalepnicu.

Što ima više prašine, više se vidi fotka.

Mogli smo samo da dođemo na ulice narednog dana

a fotografije bi se same otkrile.

(aplauz)

Hvala.

Ovog puta nas nisu uhvatili.

Svaki projekat, to je snimak

iz "Žene su heroji".

(muzika)

Okej.

Za svaki projekat

snimamo film.

I većinom vidite, to je trejler za "Žene su heroji" -

slike, fotografije,

slikane jedna za drugom.

A fotke nastavljaju da putuju i bez nas.

(smeh)

(aplauz)

Nadam se da ćete videti film

i razumećete veličinu projekta

i šta su ljudi osetili kad su videli te fotke.

Jer je to veliki deo toga. Iza svake slike postoje slojevi.

Iza svake slike postoji priča.

"Žene su heroji" je stvorio novu dinamiku

u svakoj od zajednica

i žene su zadržale tu dinamiku posle našeg odlaska.

Na primer, štampali smo knjige - ne za prodaju -

koje bi sve zajednice dobile.

Ali da biste dobili knjigu, jedna od žena je morala da je potpiše.

U većini mesta smo to uradili.

Redovno se vraćamo.

U Providenciji, na primer, u faveli,

imamo kontrolni centar koji tamo radi.

U Kiberi svake godine pokrijemo još krovova.

Jer naravno, kad smo otišli, ljudi koji su bili na ivici projekta

pitali su, "A šta je s mojim krovom?"

Pa smo odlučili da se vratimo sledeće godine

i nastavimo sa projektom.

Za mene je veoma važno to

što ne koristim nikakve brendove ili korporacije za sponzore.

Odgovoran sam samo

prema sebi

i svojim subjektima.

(aplauz)

To je za mene

jedna od važnijih stvari u radu.

Mislim da je danas

pored rezultata, važno i kako radite stvari.

To je oduvek bilo deo rada.

Zanimljiva mi je ta tanka linija

između slika i reklamiranja.

Nedavno smo lepili u Los Anđelesu,

na jednom drugom projektu poslednjih nedelja.

Pozvali su me čak da pokrijem i MOCA muzej.

Ali juče ih je grad pozvao i rekao,

"Vidite, moraćemo to da skinemo.

Jer može da se shvati kao reklama

i zbog zakona,

mora da se skine."

Ali recite mi, reklama za šta?

Ljudi koje fotografišem

su bili ponosni da učestvuju u projektu

i da se njihova sliki vidi u zajednici.

Ali su me, zapravo, zamolili za obećanje.

Rekli su, "Molimo te da naša priča putuje sa tobom".

I putovala je. Ovo je Pariz.

To je Rio.

U svakom mestu pravimo izložbe sa pričom, priča putuje.

Shvatate pravu veličinu projekta.

To je London,

Njujork.

A danas, oni su sa vama u Long Biču.

Nedavno sam započeo projekat javne umetnosti

gde više ne koristim svoj rad.

Koristim Men Reja, Helenu Levit,

Đakomelija, radove drugih.

Danas nije bitno da li je fotka vaša ili ne.

Važno je ono što radite

sa tim slikama

poruka koju ostavljate kad lepite.

Na primer, zalepio sam fotku minareta

u Švajcarskoj, nekoliko

nedelja pošto je izglasana zabrana minareta u zemlji.

(aplauz)

Ova slika tri muškarca sa gas maskama

je zapravo slikana u Černobilu,

a zalepio sam je u Južnoj Italiji,

gde mafija ponekad zatrpava smeće pod zemljom.

Na neke načine, umetnost može da promeni svet.

Ona ne treba da ga menja,

da menja praktične stvari,

nego da menja percepciju.

Umetnost može da promeni

način na koji vidimo svet.

Može da stvori analogiju.

Zapravo, činjenica da ne može da promeni stvari

čini je neutralnim mestom

za razmene i diskusije

i onda vam daje mogućnost da promenite svet.

Kada radim ovo,

dobijam dve vrste reakcija.

Ljudi kažu, "O, zašto ne odeš u Irak ili Avganistan.

Tamo bi to bilo korisno."

Ili, "Kako možemo da pomognemo?"

Pretpostavljam da vi pripadate drugoj kategoriji

i to je dobro,

jer ću za taj projekat

da vas zamolim da fotografišete

i zalepite fotke.

Dakle, moja želja je sledeća:

(imitira zvuk bubnja)

(smeh)

želim da se zauzmete

za ono do čega vam je stalo,

tako što ćete učestvovati u globalnom umetničkom projektu

i zajedno ćemo suštinski promeniti svet.

A to počinje odmah.

Da, svi u prostoriji.

Svi koji gledate.

Želeo sam da želja

počne odmah da se ostvaruje.

Dakle, nešto oko čega ste strastveni, osoba čiju priču želite da ispričate,

ili čak i vaše fotke -

recite mi za šta se zalažete.

Napravite fotke, portrete,

aplodujte - objasniću vam -

i poslaću vam poster. Udružite se u grupe,

otkrijte svetu stvari.

Svi podaci su na sajtu:

insideoutproject.net

koji počinje sa radom danas.

Ono što vidimo menja nas kao osobe.

Kada delamo zajedno, cela

stvar je mnogo veća od sume svojih delova.

Nadam se da ćemo zajedno stvoriti nešto

što će ceo svet pamtiti.

I to počinje odmah i zavisi od vas.

Hvala vam.

(aplauz)

Hvala vam.

(aplauz)