×

We use cookies to help make LingQ better. By visiting the site, you agree to our cookie policy.


image

TED, Samoobrazovanje putem interneta | Istok Pavlović | TEDxZemunED

Samoobrazovanje putem interneta | Istok Pavlović | TEDxZemunED

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

Моје име је Исток Павловић.

Причам о самообразовању путем интернета.

Бавим се маркетингом.

Све што знам научио сам управо на тај начин.

Због тога сам данас донео да вам покажем нешто.

Овде је моја диплома са ЕТФ-а,

коју нисам отворио од 2004. чини ми се, кад сам дипломирао.

Стоји овако на орману.

Стајала је до сада.

Сада ћемо да је отворимо по први пут од завршеног факултета.

(Аплауз)

Ништа специјално не пише.

Ја нисам ово никоме показао до сада.

Људи с којима радим, маса њих, нема појма шта сам ја завршио.

Можда мисле да имам само средњу школу.

Уопште ми није користило за ствари којима се бавим.

То је нешто што је нормално за људе који се баве самообразовањем;

неко је завршио нешто, неко није.

Оно што је такође интересантно, то је да -

Шта, на пример, сада ако вам кажем

да ја држим у левој руци моју званичну диплому,

а у десној руци држим ову диплому самообразовања?

Главни проблем је што ову диплому у мојој десној руци видим само ја.

Нико овде њу не види, надам се,

(Смех)

и не види је нико ни од послодаваца,

ни од људи који треба да процене шта ја знам,

и то јесте један од главних проблема са којима се суочава ово самообразовање.

Како сада да зна неко да је ово заиста моја диплома?

Један од главних праваца

је нека самомотивација у ствари.

Дакле, у основи самообразовања лежи самомотивација;

ја морам бити мотивисан да учим, на неки начин,

морам да направим себи неку врсту проблема који ће ме довести до решења.

Ово је мој први стартап кад сам имао девет година.

Направио сам ове џепне домине, исекао бомбоњере.

Била је идеја да их људи користе кад се налазе негде напољу

уместо оних гломазних, великих домина.

Ево, чак сам их донео и овде да покажем.

Наравно, ова идеја није наишла на одобрење

мојих тадашњих инвеститора, мојих родитеља.

Они су рекли ону чувену реченицу: „Заврши ти факултет, па онда све може.“

Сигурно сте чули то више пута.

Касније то самообразовање креће још док сам био на факултету.

Прво сам научио да правим музику.

Имао сам бенд.

Једноставно, хтео сам да правим хаус, техно, драм ен бејс.

Отишао на нет, гледао туторијале како се то ради, научио да правим музику.

Имали смо супер издања, плоче итд.

Следећи корак био је негде '99. Тада сам почео да учим овај Flesh.

Тек се појавио; нико то није знао да ради.

Одем тако у једну агенцију на састанак.

Питају: „Је л' знаш ти неког ко зна да ради Flesh у Србији?“

Кажем: „Па, знам ја.“

А нисам у животу отворио Flesh до тог тренутка.

Прихватим тако ја тај посао.

Позовем мог другара, Растка Чолића,

и кажем: „Слушај, хоћемо да научимо овај Flesh.

Ево прилике. Прихвати овај посао са мном.

Иначе, у противном, то ћемо да учимо пет минута дневно наредних пет година

и нећемо никад научити.“

И пренесем ја код њега компјутер,

ми кренемо да радимо и завршимо цео посао пре рока.

Шта је поента?

Поента је да морате да направите себи неки проблем да бисте научили.

Студенти имају проблем. Он се зове испит.

Испит је 17. августа у 10 ујутру и до тада он мора да зна.

Исто је и овде. Значи, направите себи неки проблем.

Имате рок да предате ово до 31. октобра, иначе нисте положили.

Ово је једна аналогија коју бих препоручио свима

који желе да се баве самообразовањем.

Направите себи проблем као што је испит и имаћете много бољу мотивацију.

Ово је још један пример зашто је самообразовање боље.

Ово су моје пушкице са ЕТФ-а, када сам полагао електромагнетику.

Ево, професор Котурајлић може да види.

(Смех)

Надам се да не морам да вратим диплому сада.

By the way, нисам је купио.

(Смех)

Ово је old-fashion диплома; није плаћена.

Елем, пушкице које сам направио и положио испит из електромагнетике.

Прошао сам писмени део. Сутра је био усмени.

Нисам спремао и рекох: „Што да ми пропадне овај писмени?

Ја ћу направим пушкице“ и мени то помогне и положим испит.

Шта је проблем?

Па, да сам имао неки реалан животни проблем,

пушкице не би помогле.

Код самообразовања не можете да варате сами себе.

Значи, или ћете научити, или нећете научити.

На факултету данас бар није проблем - имате бубице, мобилне телефоне,

издиктирана често питања преко мобилног; свако ће да положи.

И шта? Ништа.

Код самообразовања или ћете да научите да урадите посао који је задат,

или нећете; нема пушкица.

А кад кажемо „школа“, шта данас људи помисле када се каже реч „школа“?

Већина људи помисли на овакву неку слику -

нека деца која седе, неко пише на табли кредом итд.

Ако бисмо питали људе:

„Добро, а како је та школа изгледала пре сто година?“,

мање-више свако од нас има у глави неку овакву слику.

Исто је било, само су људи били мало смешније обучени

и црно-беле слике.

А ако бисмо питали: „Добро, а шта мислите, каква је била школа пре 2 000 година?“,

људи вероватно мисле: „Па, вероватно исто тако,

само су клесали неко камење уместо да пишу на папиру, али то је то.“

Заправо, овај школски систем који имамо данас

је стар свега пар стотина година, можда мало јаче од тога.

Дакле, да држава организује, да деца морају да иду у школу итд.

Према томе, то није нешто толико непроменљиво као што се нама чини.

Када људи имају оне идеје да се деца самообразују код куће,

њима то делује као нарушавање нечега

што постоји већ милион година уназад, проверено.

Заправо није.

То је релативно нов систем

који се у ово новије време показао као поприлично неодржив.

Ово је, заправо, данас једна реалнија слика.

Можда не у потпуности,

али десет посто наставе у школама је већ овако нешто.

Значи, деца за рачунарима.

Каква је у ствари слика ка којој треба ићи

и слика која нас очекује?

То је овако нешто. Ово је можда утопија данас. Можда и није.

Али, ово је цела поента свега тога, је л' тако?

Имамо овог клинца који је дошао и спрема се овде да почне други разред.

Међутим, шта је кључни проблем?

Ако покажете ову слику било ком министру,

било коме ко је задужен за образовање, реформе и тако даље,

која је прва слика коју ће свако да има у глави када види ово?

Овако нешто.

(Смех)

Прва слика је овај клинац који спушта задатке

и пали „Каунтер страјк“, пали Фејсбук и пада годину и тако даље.

Међутим, ако погледамо данашњу реалност, како данас изгледа настава у школама,

па не може бити горе од овог.

Испод стола докуцкавање на Вотсапу, Вајберу.

Нико живи не гледа шта тамо неко пише кредом на табли.

Потпуно губљење времена и наставника и ученика,

тако да је једини начин да се полако прелази на овако нешто,

да се садржај адаптира, да деци буде интересантније,

да то буде у форми неких интерактивних лекција,

да једноставно форма у којој се упија знање буде прилагођена тим људима

који су навикли на такав начин упијања информација.

Ово је пример Тијане Краљевић, коју сам упознао пре четири године.

И то је наша једина девојка која се бави голфом.

Она је у то време када сам је упознао била, рецимо,

међу првих 100 на свету у голфу међу женама.

Имала је тај хендикеп један, што је прилично високо.

И ја је сад питам: „Добро, како си научила да играш голф?“

Па, каже: „Преко Јутјуба.“

(Смех)

Има на Јутјубу клипова.

Снимали су људи, не знам, Тајгер Вудс,

па његов потез са хиљаду фрејмова у секунди,

камером, онако у слоу моушну.

И онда она то гледа, анализира како се креће она палица.

Онда сними себе, па код куће фрејм по фрејм гледа како удара,

види где је грешка, исправља грешке и тако даље.

Тренери голфа су јако скупи, прескупи,

а она није могла да приушти толико тренере.

У сваком случају, она је веома успешна у једном професионалном спорту.

Научила је преко Јутјуба.

И она је та генерација којој је то нормално.

Да смо рекли неком старијем: „Еј, може голф да се научи преко Јутјуба“,

рекли би: „А, не, мора тренер. Какав Јутјуб.“

Али, пошто је она млада, она одмалена „виси“ на Фејсу, на нету;

њој је то нормално.

Ово је амфитеатар на ЕТФ-у, где сам долазио да слушам предавања.

Ево зашто је, рецимо, ово један систем

који је по мом мишљењу застарео, превазиђен.

То да морају људи да физички долазе да слушају неког ко предаје

је можда нормално у неком систему од раније,

када није постојала технологија.

„Како другачије?“, неко би рекао.

И чест случај било је ово - пробудим се ујутру, шест ујутру, зима,

видим овакву сцену кроз прозор,

и сад треба ићи до факултета, пробијати се кроз снег.

Дођете тамо, спавате у оном амфитеатру, спава и овај што предаје.

Потпуно једно изгубљено време.

Друго, и сами предавачи, они исто градиво понављају

некад и три, четири пута недељно разним групама;

по ко зна који пут то врте на repeat.

И они се више осећају просто као папагаји

који ће за два-три кекса као касета да понављају стално и да премотавају.

Али, зашто када данас постоји боље решење?

Зар није боље да, уместо тога, поставимо овако једну камеру,

камеру која ће да снима,

и тај професор да спреми једном то предавање,

да га једном одржи, а да тад разбије како га је одржао.

Да буде спремно све, да буде све савршено, перфектно, упеглано

и да се то једном уради како треба.

И то што је једном урађено како треба да се дистрибуира на милион људи одједном.

То је цела поента.

Много је боље за све тако.

На тај начин онај ко се пробуди ујутру и види ову сцену напољу,

он ће да устане у свом топлом стану, попије кафу, доручкује,

седне, отвори лаптоп и да гледа то предавање.

На нету имате данас више могућности за самообразовање.

Једна од ствари је ова Lynda.com, која је прва почела.

Линда Вајман, која је, иначе, по струци аниматор специјалних ефеката,

и она је самообразована.

Она је покренула тај сајт још '95. године.

Ту је почела да качи нека своја предавања.

Она је рекла: „Океј, хајде да сада буде ту

још и неких туторијала за програмирање, графику, фотошоп“,

и тако је настао Lynda.com,

данас једна од најпознатијих платформи за образовање преко интернета.

С друге стране, појавила се релативно скоро у односу на њих, Coursera,

коју је отворила Дафне Келер са Стенфорда.

Која је разлика?

Па, сваки оснивач ових платформи данас уноси свој печат.

Линда је самоука.

Она је аниматор, графичар,

и све што може да се нађе на „Линди“ је у том правцу.

Значи, то је искључиво практично знање -

како нешто да се искодира, како нешто да се испрограмира,

да се направи нека графика, анимација.

За њу је то образован човек, који зна то да ради.

Са друге стране, на Курсери је шира слика -

социологија, психологија, теорија игара и тако даље.

Значи, неке ствари које су више класично факултетско образовање.

Као што је пре сто и више година, када се појавио први филм,

па су браћа Лимијер правили филмове који се њима допадају,

тако је и данас; сваки пут када је нешто у почетку, у зачетку,

ти оснивачи уносе свој печат у то што праве.

Тако је данас Lynda.com више курс, Coursera факултет,

али то ће се временом све испеглати и спојити у једну целину

која заокружено чини, у ствари, право образовање.

Имамо пример овог Udemy.com,

где људи могу да поставе сами своје курсеве,

па људи гласају који су најбољи.

То је неки трећи систем.

Ово је Стенфорд Овшински,

који је познат по томе што је свашта нешто изумео без формалног образовања;

има само средњу школу.

Батерије за мобилне телефоне и за лаптопове,

ел-це-де екрани, риврајтбл дискови, ди-ви-ди-јеви,

то су све проналасци које је овај човек створио

без икаквог формалног образовања.

Пре 50, 100 година било би можда чудно рећи: „Океј, ово треба радити.

Ово је океј.“

Ово је било више као изолован случај, али не покушавајте ово, децо, код куће.

Данас, међутим, оваквих примера може да буде безброј,

јер је образовање толико доступно да више није проблем.

Сада је ово потпуно нешто нормално да се деси.

Родитељи и даље причају исту причу.

Оно што је битно је да човек саслуша све шта ко има да каже

и да размисли о себи.

Куд иде овај свет?

У овом тренутку у коме ја живим, шта се дешава?

И да донесе одлуку за коју осећа да је најбоља,

без обзира на то шта кажу родитељи, или ја, или неко други или трећи,

јер је права одлука сума свих инпута који улазе у нас.

И, на крају, за кога је цела ова прича?

Па, ево, ја сам отишао на Гугл и тражио „Serbia, remote village“.

Изашла је ова слика.

Претпоставимо да је то неко удаљено село у Србији.

И ова стрелица овде показује на ову кућу.

У тој кући можда живи неки млад човек или жена

који немају новца да пошаљу дете у Београд, је л' тако?

Скупо је становати овде, скупо је јести овде.

И данас тај неко можда има шансу коју не би имао раније.

Он може да остане у овој кући овде,

да отвори компјутер и да апсолутно стекне исто знање

као и онај ко живи у Београду.

Па и боље, ако има већу мотивацију.

На тај начин тај неко из ове кућице овде, у „remote village Serbia“,

може да освоји цео свет ако хоће.

И то је управо оно што нам самообразовање данас пружа.

Хвала.

(Аплауз)


Samoobrazovanje putem interneta | Istok Pavlović | TEDxZemunED Selbstbildung über das Internet | Istok Pavlović | TEDxZemunED Self-education via the Internet | Istok Pavlović | TEDxZemunED Autoeducación a través de Internet | Istok Pavlovic | TEDxZemunED Самообразование через Интернет | Исток Павлович | TEDxZemunED

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

Моје име је Исток Павловић.

Причам о самообразовању путем интернета.

Бавим се маркетингом.

Све што знам научио сам управо на тај начин.

Због тога сам данас донео да вам покажем нешто.

Овде је моја диплома са ЕТФ-а,

коју нисам отворио од 2004. чини ми се, кад сам дипломирао.

Стоји овако на орману.

Стајала је до сада.

Сада ћемо да је отворимо по први пут од завршеног факултета.

(Аплауз)

Ништа специјално не пише.

Ја нисам ово никоме показао до сада.

Људи с којима радим, маса њих, нема појма шта сам ја завршио.

Можда мисле да имам само средњу школу.

Уопште ми није користило за ствари којима се бавим.

То је нешто што је нормално за људе који се баве самообразовањем;

неко је завршио нешто, неко није.

Оно што је такође интересантно, то је да -

Шта, на пример, сада ако вам кажем

да ја држим у левој руци моју званичну диплому,

а у десној руци држим ову диплому самообразовања?

Главни проблем је што ову диплому у мојој десној руци видим само ја.

Нико овде њу не види, надам се,

(Смех)

и не види је нико ни од послодаваца,

ни од људи који треба да процене шта ја знам,

и то јесте један од главних проблема са којима се суочава ово самообразовање.

Како сада да зна неко да је ово заиста моја диплома?

Један од главних праваца

је нека самомотивација у ствари.

Дакле, у основи самообразовања лежи самомотивација;

ја морам бити мотивисан да учим, на неки начин,

морам да направим себи неку врсту проблема који ће ме довести до решења.

Ово је мој први стартап кад сам имао девет година.

Направио сам ове џепне домине, исекао бомбоњере.

Била је идеја да их људи користе кад се налазе негде напољу

уместо оних гломазних, великих домина.

Ево, чак сам их донео и овде да покажем.

Наравно, ова идеја није наишла на одобрење

мојих тадашњих инвеститора, мојих родитеља.

Они су рекли ону чувену реченицу: „Заврши ти факултет, па онда све може.“

Сигурно сте чули то више пута.

Касније то самообразовање креће још док сам био на факултету.

Прво сам научио да правим музику.

Имао сам бенд.

Једноставно, хтео сам да правим хаус, техно, драм ен бејс.

Отишао на нет, гледао туторијале како се то ради, научио да правим музику.

Имали смо супер издања, плоче итд.

Следећи корак био је негде '99. Тада сам почео да учим овај Flesh.

Тек се појавио; нико то није знао да ради.

Одем тако у једну агенцију на састанак.

Питају: „Је л' знаш ти неког ко зна да ради Flesh у Србији?“

Кажем: „Па, знам ја.“

А нисам у животу отворио Flesh до тог тренутка.

Прихватим тако ја тај посао.

Позовем мог другара, Растка Чолића,

и кажем: „Слушај, хоћемо да научимо овај Flesh.

Ево прилике. Прихвати овај посао са мном.

Иначе, у противном, то ћемо да учимо пет минута дневно наредних пет година

и нећемо никад научити.“

И пренесем ја код њега компјутер,

ми кренемо да радимо и завршимо цео посао пре рока.

Шта је поента?

Поента је да морате да направите себи неки проблем да бисте научили.

Студенти имају проблем. Он се зове испит.

Испит је 17. августа у 10 ујутру и до тада он мора да зна.

Исто је и овде. Значи, направите себи неки проблем.

Имате рок да предате ово до 31. октобра, иначе нисте положили.

Ово је једна аналогија коју бих препоручио свима

који желе да се баве самообразовањем.

Направите себи проблем као што је испит и имаћете много бољу мотивацију.

Ово је још један пример зашто је самообразовање боље.

Ово су моје пушкице са ЕТФ-а, када сам полагао електромагнетику.

Ево, професор Котурајлић може да види.

(Смех)

Надам се да не морам да вратим диплому сада.

By the way, нисам је купио.

(Смех)

Ово је old-fashion диплома; није плаћена.

Елем, пушкице које сам направио и положио испит из електромагнетике.

Прошао сам писмени део. Сутра је био усмени.

Нисам спремао и рекох: „Што да ми пропадне овај писмени?

Ја ћу направим пушкице“ и мени то помогне и положим испит.

Шта је проблем?

Па, да сам имао неки реалан животни проблем,

пушкице не би помогле.

Код самообразовања не можете да варате сами себе.

Значи, или ћете научити, или нећете научити.

На факултету данас бар није проблем - имате бубице, мобилне телефоне,

издиктирана често питања преко мобилног; свако ће да положи.

И шта? Ништа.

Код самообразовања или ћете да научите да урадите посао који је задат,

или нећете; нема пушкица.

А кад кажемо „школа“, шта данас људи помисле када се каже реч „школа“?

Већина људи помисли на овакву неку слику -

нека деца која седе, неко пише на табли кредом итд.

Ако бисмо питали људе:

„Добро, а како је та школа изгледала пре сто година?“,

мање-више свако од нас има у глави неку овакву слику.

Исто је било, само су људи били мало смешније обучени

и црно-беле слике.

А ако бисмо питали: „Добро, а шта мислите, каква је била школа пре 2 000 година?“,

људи вероватно мисле: „Па, вероватно исто тако,

само су клесали неко камење уместо да пишу на папиру, али то је то.“

Заправо, овај школски систем који имамо данас

је стар свега пар стотина година, можда мало јаче од тога.

Дакле, да држава организује, да деца морају да иду у школу итд.

Према томе, то није нешто толико непроменљиво као што се нама чини.

Када људи имају оне идеје да се деца самообразују код куће,

њима то делује као нарушавање нечега

што постоји већ милион година уназад, проверено.

Заправо није.

То је релативно нов систем

који се у ово новије време показао као поприлично неодржив.

Ово је, заправо, данас једна реалнија слика.

Можда не у потпуности,

али десет посто наставе у школама је већ овако нешто.

Значи, деца за рачунарима.

Каква је у ствари слика ка којој треба ићи

и слика која нас очекује?

То је овако нешто. Ово је можда утопија данас. Можда и није.

Али, ово је цела поента свега тога, је л' тако?

Имамо овог клинца који је дошао и спрема се овде да почне други разред.

Међутим, шта је кључни проблем?

Ако покажете ову слику било ком министру,

било коме ко је задужен за образовање, реформе и тако даље,

која је прва слика коју ће свако да има у глави када види ово?

Овако нешто.

(Смех)

Прва слика је овај клинац који спушта задатке

и пали „Каунтер страјк“, пали Фејсбук и пада годину и тако даље.

Међутим, ако погледамо данашњу реалност, како данас изгледа настава у школама,

па не може бити горе од овог.

Испод стола докуцкавање на Вотсапу, Вајберу.

Нико живи не гледа шта тамо неко пише кредом на табли.

Потпуно губљење времена и наставника и ученика,

тако да је једини начин да се полако прелази на овако нешто,

да се садржај адаптира, да деци буде интересантније,

да то буде у форми неких интерактивних лекција,

да једноставно форма у којој се упија знање буде прилагођена тим људима

који су навикли на такав начин упијања информација.

Ово је пример Тијане Краљевић, коју сам упознао пре четири године.

И то је наша једина девојка која се бави голфом.

Она је у то време када сам је упознао била, рецимо,

међу првих 100 на свету у голфу међу женама.

Имала је тај хендикеп један, што је прилично високо.

И ја је сад питам: „Добро, како си научила да играш голф?“

Па, каже: „Преко Јутјуба.“

(Смех)

Има на Јутјубу клипова.

Снимали су људи, не знам, Тајгер Вудс,

па његов потез са хиљаду фрејмова у секунди,

камером, онако у слоу моушну.

И онда она то гледа, анализира како се креће она палица.

Онда сними себе, па код куће фрејм по фрејм гледа како удара,

види где је грешка, исправља грешке и тако даље.

Тренери голфа су јако скупи, прескупи,

а она није могла да приушти толико тренере.

У сваком случају, она је веома успешна у једном професионалном спорту.

Научила је преко Јутјуба.

И она је та генерација којој је то нормално.

Да смо рекли неком старијем: „Еј, може голф да се научи преко Јутјуба“,

рекли би: „А, не, мора тренер. Какав Јутјуб.“

Али, пошто је она млада, она одмалена „виси“ на Фејсу, на нету;

њој је то нормално.

Ово је амфитеатар на ЕТФ-у, где сам долазио да слушам предавања.

Ево зашто је, рецимо, ово један систем

који је по мом мишљењу застарео, превазиђен.

То да морају људи да физички долазе да слушају неког ко предаје

је можда нормално у неком систему од раније,

када није постојала технологија.

„Како другачије?“, неко би рекао.

И чест случај било је ово - пробудим се ујутру, шест ујутру, зима,

видим овакву сцену кроз прозор,

и сад треба ићи до факултета, пробијати се кроз снег.

Дођете тамо, спавате у оном амфитеатру, спава и овај што предаје.

Потпуно једно изгубљено време.

Друго, и сами предавачи, они исто градиво понављају

некад и три, четири пута недељно разним групама;

по ко зна који пут то врте на repeat.

И они се више осећају просто као папагаји

који ће за два-три кекса као касета да понављају стално и да премотавају.

Али, зашто када данас постоји боље решење?

Зар није боље да, уместо тога, поставимо овако једну камеру,

камеру која ће да снима,

и тај професор да спреми једном то предавање,

да га једном одржи, а да тад разбије како га је одржао.

Да буде спремно све, да буде све савршено, перфектно, упеглано

и да се то једном уради како треба.

И то што је једном урађено како треба да се дистрибуира на милион људи одједном.

То је цела поента.

Много је боље за све тако.

На тај начин онај ко се пробуди ујутру и види ову сцену напољу,

он ће да устане у свом топлом стану, попије кафу, доручкује,

седне, отвори лаптоп и да гледа то предавање.

На нету имате данас више могућности за самообразовање.

Једна од ствари је ова Lynda.com, која је прва почела.

Линда Вајман, која је, иначе, по струци аниматор специјалних ефеката,

и она је самообразована.

Она је покренула тај сајт још '95. године.

Ту је почела да качи нека своја предавања.

Она је рекла: „Океј, хајде да сада буде ту

још и неких туторијала за програмирање, графику, фотошоп“,

и тако је настао Lynda.com,

данас једна од најпознатијих платформи за образовање преко интернета.

С друге стране, појавила се релативно скоро у односу на њих, Coursera,

коју је отворила Дафне Келер са Стенфорда.

Која је разлика?

Па, сваки оснивач ових платформи данас уноси свој печат.

Линда је самоука.

Она је аниматор, графичар,

и све што може да се нађе на „Линди“ је у том правцу.

Значи, то је искључиво практично знање -

како нешто да се искодира, како нешто да се испрограмира,

да се направи нека графика, анимација.

За њу је то образован човек, који зна то да ради.

Са друге стране, на Курсери је шира слика -

социологија, психологија, теорија игара и тако даље.

Значи, неке ствари које су више класично факултетско образовање.

Као што је пре сто и више година, када се појавио први филм,

па су браћа Лимијер правили филмове који се њима допадају,

тако је и данас; сваки пут када је нешто у почетку, у зачетку,

ти оснивачи уносе свој печат у то што праве.

Тако је данас Lynda.com више курс, Coursera факултет,

али то ће се временом све испеглати и спојити у једну целину

која заокружено чини, у ствари, право образовање.

Имамо пример овог Udemy.com,

где људи могу да поставе сами своје курсеве,

па људи гласају који су најбољи.

То је неки трећи систем.

Ово је Стенфорд Овшински,

који је познат по томе што је свашта нешто изумео без формалног образовања;

има само средњу школу.

Батерије за мобилне телефоне и за лаптопове,

ел-це-де екрани, риврајтбл дискови, ди-ви-ди-јеви,

то су све проналасци које је овај човек створио

без икаквог формалног образовања.

Пре 50, 100 година било би можда чудно рећи: „Океј, ово треба радити.

Ово је океј.“

Ово је било више као изолован случај, али не покушавајте ово, децо, код куће.

Данас, међутим, оваквих примера може да буде безброј,

јер је образовање толико доступно да више није проблем.

Сада је ово потпуно нешто нормално да се деси.

Родитељи и даље причају исту причу.

Оно што је битно је да човек саслуша све шта ко има да каже

и да размисли о себи.

Куд иде овај свет?

У овом тренутку у коме ја живим, шта се дешава?

И да донесе одлуку за коју осећа да је најбоља,

без обзира на то шта кажу родитељи, или ја, или неко други или трећи,

јер је права одлука сума свих инпута који улазе у нас.

И, на крају, за кога је цела ова прича?

Па, ево, ја сам отишао на Гугл и тражио „Serbia, remote village“.

Изашла је ова слика.

Претпоставимо да је то неко удаљено село у Србији.

И ова стрелица овде показује на ову кућу.

У тој кући можда живи неки млад човек или жена

који немају новца да пошаљу дете у Београд, је л' тако?

Скупо је становати овде, скупо је јести овде.

И данас тај неко можда има шансу коју не би имао раније.

Он може да остане у овој кући овде,

да отвори компјутер и да апсолутно стекне исто знање

као и онај ко живи у Београду.

Па и боље, ако има већу мотивацију.

На тај начин тај неко из ове кућице овде, у „remote village Serbia“,

може да освоји цео свет ако хоће.

И то је управо оно што нам самообразовање данас пружа.

Хвала.

(Аплауз)