image

Crash Course European History, Florence and the Renaissance: Crash Course European History #2 (1)

Florence and the Renaissance: Crash Course European History #2 (1)

Hi I'm John Green and this is Crash Course European History. So, as you'll recall from

our previous episode, a declining European population due to disease and war in the 14th

century meant that labor had become much more valuable, which shifted long-held beliefs

about how society should be organized. Amid all this upheaval, and to some extent

because of it, the Florentine author Francesco Petrarca, aka Petrarch, was unleashing his

critique of 14th century life. “Living,” he lamented, “I despise what melancholy

fate/ has brought us wretches in these evil years.”[i]

Oh, Petrarch, are you sure you weren't writing about now? It's almost like people always

feel like they live in the worst possible time.

At any rate, not happy with the state of things in Europe, he turned to Plato, Cicero, and

other ancient writers, whom he thought of as residents of the Old Age.

In fact, Petrarch gave the era in which he lived its name--calling them the “middle

ages” just as his writing and research helped usher in a New Age that we now call the Renaissance.

[Intro] According to Renaissance author Leonardo Bruni

in the early fifteenth century, “Francesco Petrarch was the first with a talent sufficient

to recognize and call back to light the ancient elegance of the lost and extinguished style.”

The Renaissance, meaning revival or renewal, harkened back to what was seen as the bright

light of classical antiquity, which had then been obscured in the dark and ignorant Middle

Ages. But in some ways, the Middle Ages existed

simultaneously with the Renaissance. Like just as scholars were reviving translations

of Plato and integrating knowledge from the Islamic world, the bubonic plague went on

killing people; and in Petrarch's hometown, ordinary people

like the Ciompi were vigorously protesting living conditions. Which brings us to an old

question here at Crash Course: Was the Renaissance really a thing? Was it in fact just a continuation

of the medieval world? Or was it the dramatic change that Renaissance thinkers believed

it to be? The writers and thinkers of the Renaissance

scoured monasteries for ancient works, initially written or at least influenced by Roman writers.

It was from this manuscript-hunting--especially for works by Cicero, and Tacitus, and Quintilian--that

Renaissance scholars began to focus on so-called humanism. That is to say, they became more

interested in worldly and human concerns. And because the Renaissance really was a revival,

this new thought was based on learning about old or ancient ways, especially in the study

of the “humanities”. The three liberal arts of grammar, rhetoric, and logic, led

to the so-called sciences of theology, philosophy, laws, and medicine.

The study of the humanities as developed by the ancients focused not on the heavens or

saints but on human speech or rhetoric, human logic, and the correct use of language. And

by language, of course, they mostly meant Latin--being able to write in Latin and even

perform Latin orations was seen as key to a fully educated life, as every high school

Latin teacher will be happy to tell you. Competence in these fields was seen as crucial

to developing the self and a prerequisite for joining Florentine or Venetian elites.

Like, Venetian youth Lauro Quirini, for example, studied the humanities at the University of

Padua and then was sent to work in a Venetian enterprise on Crete, fully prepared for his

new job as a commodities trader, although he also worked as a translator and a writer.

You might say he was a real Renaissance Man. I'm sorry.

The Italian city-states were the heartland of the early Renaissance. In these prosperous

cities, artists, composers, writers, and scholars thrived along with the commerce that paid

for everything. Urban merchants and manufacturers built a

brisk business that brought in products and ideas from around Afroeurasia. And some families

achieved immense wealth, which allowed them to support the world of Renaissance thinkers

and artists in a system called patronage. I would like a phenomenally wealthy patron

like Lorenzo Medici. If any of you are out there, I am available. And I would like all

your ducats. You can visit patreon.com/crashcourse. But

at any rate, banking institutions also sprang up, and bankers funded civic events and the

construction of lavish cathedrals.

Bankers also backed or personally paid for the building of masterworks in the classical

style--that is, in the style of the restrained, stately design of the pre-Christian Roman

Empire.

Did the Globe open? Is there a neoclassical piggy bank in the

center of the world? There is! You know all those white statues of the renaissance

that take their whiteness from the white statues of the ancient Greeks and Romans? Yeah, they

were not white! They were painted. Like, here are some of

our best guesses of what actual classical statues looked like, and as you can see, not

very much like neoclassical white piggy banks. Nonetheless, the idea of unpainted marble,

or porcelain, or whatever has proven so powerful that even though we now know that ancient

statues were painted, we still don't paint our neoclassical ones.

Bankers also financed artists needing funds to complete their works, including Botticelli

and Michelangelo.

And city governments themselves were also important patrons of the Renaissance,

while individual leaders often spent as much as six percent of their personal income on

the arts. Why? Well, largely for the same reason rich

people fund art and buildings today--for status, for recognition, and maybe even for the love

of beauty. But also, funding public art and cathedrals and the like served to legitimize

the wealth of these families. The Church could not very well condemn merchant wealth if it

was used to build churches, nor could the governments that came to depend on it. We

see this again and again throughout history--wealth supports institutions that in turn legitimize

that wealth Regardless, in these artworks, you can see

the paradoxes of the Renaissance-- paganism is combined with Christianity, as it often

had been throughout Christian history. Profit-oriented bankers financed the Church, which was run

by priests who'd taken a vow of poverty, and founded by a figure who in the gospels

overturns the tables of moneylenders in the temple.

Also, In these city-states, access to a more humanistic educational approach helped boost

economic growth and fueled the creation of much art and architecture that is still really

influential. Now, many city states participated in this

humanist revival, but its headquarters was undoubtedly Florence. Let's go to the Thought

Bubble. 1. Artists of the time were following ancient

styles and taking them further. 2. Visual artists, like Sandro Botticelli

and Michelangelo,

3. focused on human dignity and realistic details.

4. Botticelli's portraits of Florentine citizens display the distinct features of

his subjects,

5. while his depictions of religious individuals show, for example, a plump infant Jesus realistically

reaching for his mother's garments.

6. Botticelli's portrait of the long-dead Dante similarly displayed his long, thin,

and pointed nose

7. rather than some idealized, formulaic hero.

8. And Michelangelo's “David” presents truly human characteristics

9. even as it sought to copy ancient sculptural styles.

10. Across the spectrum of Renaissance art, anatomical accuracy flourished,

11. which you can see in Michelangelo's sculptures

12. and also in the work of fellow Florentine Leonardo da Vinci--

13. both artists, incidentally, were able to render the human form in part because they

both dissected cadavers. 14. And nature, as a setting for humans and

thus humanism, was also glorified in Renaissance art,

15. as you can see in the Birth of Venus. Botticelli's painting focuses on the mythical

goddess from the classical world

16. but at the same time she's about to be clothed in the flowers found in the natural

world of the countryside.

17. In short, the artists of the Renaissance focused on situating a realistically depicted

human body

18. in both its natural environment and its civic setting.

Thanks, Thought Bubble. But amid this prosperity and cultural revival, Florentine history was

marked by a succession of economic and natural shocks, class divisions, corporate rivalries,

party struggles, conflicts with the church, and especially political crises.

And those arose from threats of external invasion as well as internal tyranny and discontent

among the lower classes. Like Venice, Florence took great pride in

being a Republic, although it was a bit different from contemporary republics and exceedingly

unstable. Like, there weren't really elections; instead,

names of members of Florence's guilds would basically be drawn out of a large leather

bag, and if your name was drawn, you got to serve on the Signoria, which ran the city.

And if you weren't psyched about the job, no worries--new Signorias were chosen every

two months, which might make it seem like lots of people were able to participate in

civic life, but 1. In order to be a member of a guild, you needed to be debt-free and

male and well-connected, and 2. in truth the lotteries were often rigged,

with wealthy families tending to win places on the signoria.

Also, there were frequent coups and countercoups, and the Republic would often cease to be republican

and at times become downright Monarchical. It was all quite Games of Thronesy--one might

even say that it was a bit Machiavellian. And no wonder--the political theorist Niccolo

Machiavelli did live in Florence. We'll discuss him more next week, but for

now, it's important to know that he saw--and suffered through--much of this turmoil, including

the rise and fall and rise again of the Medici family. The Medicis were tremendously powerful

in Florence, although contrary to what you might read they weren't the only important

family in the Renaissance. But they did make huge sums in banking and

investing, and were important patrons to artists--in fact Michelangelo carved one of their tombs.

Cosimo Medici and his grandson Lorenzo dominated the second half of the fifteenth century,

in Florence, while successive members of the family perpetuated its power and patronage

by serving as popes in the next centuries. Machiavelli argued that the Florentine Renaissance's

Golden Age ended with the death of Lorenzo de Medici in 1492 and the invasion of the

“barbarians.” Of course, “Barbarians” mostly means “Not

Us” throughout history--in fact the word itself comes from a feeling that the language

of Barbarians sounded like bar bar bar bar bar. Anyway, these particular Barbarians were

French, so I guess it sounded like Bar. I wasn't very good at High School French.

And so we return at last to the old question: Were there really broad shifts away from the

religiofication of all aspects of European life toward the human and the secular in the

Renaissance? Like, Michelangelo sculpted David, but he also painted the ceiling of the Sistine

Chapel. Perspective matters when you ask these questions--something

important and new was happening in 14th century Florence (and Venice and Milan and so on)

among merchants and intellectuals. But the lives of average people, especially peasants,

were not much transformed by this humanist thinking--at least not in the short run.

But in other ways, ordinary people did also have a Renaissance--ancient authors were translated

into Italian and French, which allowed those without access to Latin to read Cicero and

the like. But of course most Italian peasants couldn't read anything.

Historians also debate whether women experienced a Renaissance. Women were among the patrons

of the arts: Isabella d'Este sponsored musical events and loved Petrarch's poems so much

that she had music composed for them. She also sponsored painters, maintaining contacts

with Leonardo da Vinci. But, Isabella d'Este and her similarly accomplished

sister Beatrice are often seen as the exception. In general men, according to fifteenth century

writer Laura Cereta, discounted women's intellectual worth.

Deliberately following Petrarch's path as he had followed Cicero's, Cereta wrote a

famous letter to one misogynist that read in part: “I cannot tolerate your having

attacked my entire sex. . . . With just cause I am moved to demonstrate how great a reputation



Want to learn a language?


Learn from this text and thousands like it on LingQ.

  • A vast library of audio lessons, all with matching text
  • Revolutionary learning tools
  • A global, interactive learning community.

Language learning online @ LingQ

Florence and the Renaissance: Crash Course European History #2 (1)

Hi I'm John Green and this is Crash Course European History. So, as you'll recall from Здраво. Ја сам Џон Грин и ово је Убрзани курс из европске историје. Па, сетићете се из

our previous episode, a declining European population due to disease and war in the 14th снижение населения Европы из-за болезней и войн XIV века означало, что из наше претходне епизоде, опадање европске популације због болести и рата у 14. веку

century meant that labor had become much more valuable, which shifted long-held beliefs труд стал намного ценнее, что привело к изменениям устоявшихся убеждений об устройстве общества. значило је да је рад постао много цењенији, што је и променило дуго утемељена веровања

about how society should be organized. Amid all this upheaval, and to some extent На фоне этих потрясений, и в некоторой степени из-за них о томе како би требало да друштво буде организовано. Усред овог преокрета, а у некој мери

because of it, the Florentine author Francesco Petrarca, aka Petrarch, was unleashing his флорентийский писатель Франческо Петрарка обрушился с критикой на жизнь и быт XIV века. због њега, фирентински песник Франческо Петрарка, знан и као Петрарх, објавио је

critique of 14th century life. “Living,” he lamented, “I despise what melancholy критику живота у 14. веку. "Животе", жалио је, "презирем шта је тужна

fate/ has brought us wretches in these evil years.”[i] (прим. переводчика - перевод стиха мой, официальный перевод на русский не существует) судбина нама јадницима донела у овим злим годинама."

Oh, Petrarch, are you sure you weren't writing about now? It's almost like people always О, Петрарка, јеси ли сигуран да ниси писао о данашњици? Готово, као да људи увек

feel like they live in the worst possible time. осећају као да живе у најгорем могућем времену.

At any rate, not happy with the state of things in Europe, he turned to Plato, Cicero, and Како год било, несрећан због стања ствари у Европи, окренуо се Платону, Цицерону и

other ancient writers, whom he thought of as residents of the Old Age. другим древним писцима које је сматрао припадницима старог века.

In fact, Petrarch gave the era in which he lived its name--calling them the “middle Также, Петрарка дал имя эпохе, в которую жил он - "Средние века". У ствари, Петрарка је дао име добу у ком је живео - назвавши га "средњи

ages” just as his writing and research helped usher in a New Age that we now call the Renaissance. век" баш као што су његова писана дела и истраживање увели у долазак новог доба које данас називамо ренесансом.

[Intro] According to Renaissance author Leonardo Bruni Према ренесансном аутору Леонарду Брунију

in the early fifteenth century, “Francesco Petrarch was the first with a talent sufficient "Франческо Петрарка был первым, на кого снизошла благодать, у раном петнаестом веку, "Франческо Петрарка је био први са довољним даром

to recognize and call back to light the ancient elegance of the lost and extinguished style.” и он признал и осознал и вывел на свет изящество древнего стиля, утраченного и забытого". да препозна и поново осветли древну елеганцију изгубљеног и угашеног стила. "

The Renaissance, meaning revival or renewal, harkened back to what was seen as the bright Ренесанса, која значи препород или обнављање, подсетила је на оно што је виђено као јасна

light of classical antiquity, which had then been obscured in the dark and ignorant Middle который был позабыт в тёмные и невежественные Средние века. светлост класичне старине која је потом пригушена у мрачном и пуном незнања средњем

Ages. But in some ways, the Middle Ages existed Но в какой-то степени Средние века существовали одновременно с Ренессансом. веку. Но, на неки начин, средњи век је трајао

simultaneously with the Renaissance. Like just as scholars were reviving translations В то же самое время, когда учёные восстанавливали переводы Платона истовремено са ренесансом. Баш као што су учени људи оживљавали Платонове

of Plato and integrating knowledge from the Islamic world, the bubonic plague went on и черпали знания из исламского мира, людей убивала бубонная чума; преводе и усвајали знање из исламског света, бубоничка куга

killing people; and in Petrarch's hometown, ordinary people и в родном городе Петрарки простые люди, такие как чомпи, наставила је да убија људе; и у Петракином родном граду, обични људи

like the Ciompi were vigorously protesting living conditions. Which brings us to an old као "чиомпи" бурно су протестовали због животних услова. Што нас доводи до старог

question here at Crash Course: Was the Renaissance really a thing? Was it in fact just a continuation питања овде у Убрзаном курсу: Да ли је ренесанса заиста постојала? Или је заправо била само наставак

of the medieval world? Or was it the dramatic change that Renaissance thinkers believed Или он был той драматичной переменой, которой его видели мыслители Ренессанса?" средњовековног света? Или је била драматична промена како су веровали ренесансни мисилиоци?

it to be? The writers and thinkers of the Renaissance Писатели и мыслители Ренессанса прочёсывали монастыри в поисках античных работ, Писци и мислиоци ренесансе

scoured monasteries for ancient works, initially written or at least influenced by Roman writers. написанных, или по крайней мере вдохновлённых, писателями Древнего Рима. претраживали су манастире због древних дела, која су првобитно написали или надахнули римски писци.

It was from this manuscript-hunting--especially for works by Cicero, and Tacitus, and Quintilian--that Именно благодаря этой "охоте на манускрипты", особенно за работами Цицерона, Тацита и Квинтилиана, Због овог лова за рукописима, посебно делима Цицерона, Тацита и Квинтилијана,

Renaissance scholars began to focus on so-called humanism. That is to say, they became more ренесансни учењаци почели су да се усредсређују на такозвани хуманизам. Што значи да су постали

interested in worldly and human concerns. And because the Renaissance really was a revival, И поскольку Ренессанс действительно был Возрождением, заинтересовани за светске и људске бриге. А пошто је ренесанса била заиста оживљавање

this new thought was based on learning about old or ancient ways, especially in the study ова нова мисао је заснована на учењу о старим или древним начинима, поготово у прочавању

of the “humanities”. The three liberal arts of grammar, rhetoric, and logic, led "хуманистичких дисциплина". Три слободне вештине граматике, реторике и логике водиле су

to the so-called sciences of theology, philosophy, laws, and medicine. до такозваних наука о теологији, филозофији, правима и медицини.

The study of the humanities as developed by the ancients focused not on the heavens or Хуманистичке дисциплине које су развили у антици нису се фокусирале на небеса

saints but on human speech or rhetoric, human logic, and the correct use of language. And человеческой логике и правильном использовании языка. свеце, већ на људски говор или реторику, људску логику и исправну употребу језика. И

by language, of course, they mostly meant Latin--being able to write in Latin and even под језиком, наравно, већином су мислили на латински, пошто су умели да пишу на њему и чак је

perform Latin orations was seen as key to a fully educated life, as every high school извођење говора на латинском било виђено као кључно за потпуну образовање у животу, као што ће вам сваки

Latin teacher will be happy to tell you. Competence in these fields was seen as crucial наставник латинског радо рећи. Компетенција на овим пољима виђена је као суштинска

to developing the self and a prerequisite for joining Florentine or Venetian elites. и были условием вхождения во флорентийские и венецианские элиты. за лични развој и предуслов за улазак у фирентинске или венецијанске елитне кругове.

Like, Venetian youth Lauro Quirini, for example, studied the humanities at the University of Так, венецианский юноша Лауро Квирини изучал гуманитарные науки в Падуанском университете, Као, на пример, млади Венецијанац Лауро Квирини студирао је хуманистичке дисциплине на Универзитету

Padua and then was sent to work in a Venetian enterprise on Crete, fully prepared for his у Падови, а потом је послат да ради у венецијанском предузећу на Криту, потпуно спреман за свој

new job as a commodities trader, although he also worked as a translator and a writer. хотя он также работал переводчиком и писателем. нови посао као трговац различитим врстама робе, иако је радио и као преводилац и писац.

You might say he was a real Renaissance Man. I'm sorry. Можно сказать, он был настоящим человеком эпохи Возрождения. (прим. переводчика - англ. Renaissance man означает очень разностороннего человека) Простите. Могли би рећи да је био прави ренесанси човек. Извињавам се.

The Italian city-states were the heartland of the early Renaissance. In these prosperous Италијански градови државе су били средиште у раној ренесанси. У овим напредним

cities, artists, composers, writers, and scholars thrived along with the commerce that paid градовима, уметници, композитори, писци и учењаци напредовали су уз трговину која је плаћала

for everything. Urban merchants and manufacturers built a за све. Градски трговци и занатлије изградили су

brisk business that brought in products and ideas from around Afroeurasia. And some families брзе послове који су доносили производе и идеје из свих делова Афроевроазије. И неке породице

achieved immense wealth, which allowed them to support the world of Renaissance thinkers что позволило им поддержать мир мыслителей и художников Ренессанса достигле су огромно богатство које им је омогућило да изржавају свет ренесансних мислилаца

and artists in a system called patronage. I would like a phenomenally wealthy patron и уметника у оквиру система који се звао меценарство (покровитељство). Волео бих да имам ужасно богатог мецену (покровитеља)

like Lorenzo Medici. If any of you are out there, I am available. And I would like all И мне нужны все ваши дукаты. као што је био Лоренцо Медичи. Ако таквих има и сад на свету, ту сам вам на услузи. И волео бих све

your ducats. You can visit patreon.com/crashcourse. But Вы можете зайти на сайт patreon.com/crashcourse. ваше дукате. Али,

at any rate, banking institutions also sprang up, and bankers funded civic events and the како год се узме, и банкарске институције су се испружиле и банкари су били покровитељи градских догађаја

construction of lavish cathedrals. и изградње раскошних катедрала.

Bankers also backed or personally paid for the building of masterworks in the classical Банкари су такође подржавали или лично плаћали изградњу ремек-дела у класичном

style--that is, in the style of the restrained, stately design of the pre-Christian Roman в сдержанном, величественном стиле дохристианской Римской империи. стилу, то јест, која су била по одмереном, узвишеном концепту прехришћанског Римског

Empire. Глобус уже открылся? царства.

Did the Globe open? Is there a neoclassical piggy bank in the В центре мира лежит неоклассическая свинья-копилка? Је ли се то глобус отворио? Јел'то у њему неокласична касица-прасица

center of the world? There is! You know all those white statues of the renaissance Да, лежит! Вы ведь знаете, что все эти белые статуи эпохи Ренессанса у средишту света? Јесте! Знате све оне беле статуе ренесансе

that take their whiteness from the white statues of the ancient Greeks and Romans? Yeah, they позаимствовали свою белизну у белых статуй древних греков и римлян? што су своју белину преузеле од белих статуа античких Грка и Римљана? Да, па

were not white! They were painted. Like, here are some of Так вот, они не были белыми! Они были раскрашенными! оне нису биле беле! Биле су обојене. На пример, ево неких од

our best guesses of what actual classical statues looked like, and as you can see, not наших најбољих претпоставки како су праве класичне статуе изгледале, и као што видите, не

very much like neoclassical white piggy banks. Nonetheless, the idea of unpainted marble, много налик на неокласичне беле касице-прасице. Без обзира на то, идеја необојеног мермера

or porcelain, or whatever has proven so powerful that even though we now know that ancient или порецелана или било чега, показала се толико моћном, да, иако данас знамо да античке

statues were painted, we still don't paint our neoclassical ones. мы до сих пор не красим наши неоклассические. статуе јесу биле обојене, ми и даље не бојимо наше неокласичне.

Bankers also financed artists needing funds to complete their works, including Botticelli Банкари су такође финансирали уметнике којима је новац био потребан да заврше своја дела, укључујући и Ботичелија

and Michelangelo. и Микеланђела.

And city governments themselves were also important patrons of the Renaissance, И градске управе су такође биле важни покровитељи ренесансе,

while individual leaders often spent as much as six percent of their personal income on док су појединци из управе често трошили готово до 6 процената својих личних доходака на

the arts. Why? Well, largely for the same reason rich на уметности. Зашто? Па углавном из истог разлога

people fund art and buildings today--for status, for recognition, and maybe even for the love ради статуса, признания и возможно даже ради любви к прекрасному. због ког људи спонзоришу уметност и грађевине - због статуса, признања и можда чак и због љубави

of beauty. But also, funding public art and cathedrals and the like served to legitimize Но кроме этого, спонсирование общественного искусства, соборов и так далее позволяло узаконить богатство этих семей. према лепом. Али такође, донирање новца у јавну уметност и катедрале и слично, служило је да се озакони

the wealth of these families. The Church could not very well condemn merchant wealth if it богатство ових породица. Црква није могла добро да осуди трговачко богатство ако је

was used to build churches, nor could the governments that came to depend on it. We как не могли и правительства, которые попали в зависимость от этого богатства. искоришћено да се изграде цркве, нити су градске власте које су постале зависне од њега.

see this again and again throughout history--wealth supports institutions that in turn legitimize Мы видим такое вновь и вновь на протяжении всей истории: богатство поддерживает институты, которые в ответ узаконивают это богатство. Ово видимо изнова и изнова кроз историју - богатство подржава институције које га заузврат озакуњују.

that wealth Regardless, in these artworks, you can see В любом случае, в этих произведениях можно увидеть парадоксы Ренессанса: Без обзира на то, у овим уметничким делима можемо видети

the paradoxes of the Renaissance-- paganism is combined with Christianity, as it often язычество часто сочетается с христианством, парадоксе ренесансе - паганизам је комбинован са хришћанством, као и толико пута

had been throughout Christian history. Profit-oriented bankers financed the Church, which was run как часто бывало на протяжении всей европейской христианской истории. Ориентированные на прибыль банкиры финансировали Церковь, кроз хришћанску историју. Банкари који су били окренути профиту финансирали су Цркву

by priests who'd taken a vow of poverty, and founded by a figure who in the gospels којом су управљали свештеници који су узели завет сиромаштва, и коју је основала личност која је у јеванђељима

overturns the tables of moneylenders in the temple. употпуности променила ситуацију за зајмодавце у храмовима.

Also, In these city-states, access to a more humanistic educational approach helped boost Такође, у овим градовима државама, већи приступ хуманистичком образовном начелу поспешио је

economic growth and fueled the creation of much art and architecture that is still really что его влияние чувствуется до наших дней. економски раст и подржао је стварање много од уметничких дела и архитектуре који и даље

influential. Now, many city states participated in this Многие города-государства участвовали в этом возрождении гуманизма, врше утицај. Сад, многи градови државе учествовали су

humanist revival, but its headquarters was undoubtedly Florence. Let's go to the Thought Давайте отправимся в Пузырь Мыслей. у овом хуманистичком препороду, али Фиренца је, без сваке сумње, била средиште свега. Хајдемо на Балончиће мисли.

Bubble. 1. Artists of the time were following ancient Художники того времени следовали стилю Античности и развивали его. Балончић 1: Уметници тог времена пратили су античке

styles and taking them further. 2. Visual artists, like Sandro Botticelli стилове и развијали их даље; 2. Визуелни уметници као Сандро Ботичели

and Michelangelo, и Микеланђело,

3\. focused on human dignity and realistic details. фокусировались на человеческом достоинстве и реалистичных деталях. 3\. усредсредили су се на људско достојанство и реалистичне детаље;

4\. Botticelli's portraits of Florentine citizens display the distinct features of Портреты граждан Флоренции работы Боттичелли показывают их отличительные особенности, 4\. Ботичелијеви портрети грађана Фиренце показују јасне црте лице

his subjects, в то время как на его картинах на религиозные сюжеты можно увидеть, например, његових субјеката,

5\. while his depictions of religious individuals show, for example, a plump infant Jesus realistically 5\. док његови прикази личности из религије показују, на пример, буцмастог бебу Исуса како реалистично

reaching for his mother's garments. посеже за мајчиним рухом;

6\. Botticelli's portrait of the long-dead Dante similarly displayed his long, thin, 6\. Ботичелијев портрет одавно покојног Дантеа такође је показао његов дуги, танки

and pointed nose и оштри нос;

7\. rather than some idealized, formulaic hero. а него как какого-то идеализированного шаблонного персонажа. 7\. Радије него да га покаже као некаквог идеализованог, форлмулаичног хероја;

8\. And Michelangelo's “David” presents truly human characteristics А "Давид" работы Микеланджело имеет действительно человеческие характеристики, 8\. И Микеланђелов "Давид" представља истинске људске карактеристике,

9\. even as it sought to copy ancient sculptural styles. несмотря на то, что он должен был следовать античным стандартам скульптуры. 9\. иако је тежио да копира античке стилове у вајању;

10\. Across the spectrum of Renaissance art, anatomical accuracy flourished, Во всех сферах искусства эпохи Ренессанса процветала анатомическая точность, Преко целог спектра ренесансе уметности, цветала је прецизност у анатомији,

11\. which you can see in Michelangelo's sculptures которую можно увидеть в скульптурах Микеланджело, 11\. што можете и да видите у Микеланђеловим скулптурама;

12\. and also in the work of fellow Florentine Leonardo da Vinci-- а также в работах его земляка-флорентийца Леонардо да Винчи. 12\. и такође и у раду његовог фирентинског колеге Леонарда да Винчија.

13\. both artists, incidentally, were able to render the human form in part because they Оба художника, между прочим, так хорошо умели изображать людей 13\. Оба уметника, иако им то није било намера, била су у стању да прикажу људско обличје зато што су

both dissected cadavers. 14. And nature, as a setting for humans and отчасти потому, что они оба вскрывали трупы. И природа, как среда для людей и, следовательно, гуманизма, обојица сецирали лешеве. 14. И природа као околина за људе и

thus humanism, was also glorified in Renaissance art, также прославлялась в искусстве эпохи Возрождения. самим тим хуманизма, такође је слављена у ренесансној уметности,

15\. as you can see in the Birth of Venus. Botticelli's painting focuses on the mythical 15\. као што можете видети у Рођењу Венере. Ботичелијева слика се фокусира на митску

goddess from the classical world богињу из класичног света,

16\. but at the same time she's about to be clothed in the flowers found in the natural 16\. али, у исто време, управо ће је обући цвеће које се налази у природном

world of the countryside. руралном свету.

17\. In short, the artists of the Renaissance focused on situating a realistically depicted Короче говоря, художники Ренессанса сосредоточились на реалистичном изображении человеческого тела 17\. Укратко, уметници ренесансе усредсређени су на постављање релистично приказаног

human body как в естественной среде, так и в обществе. људског тела

18\. in both its natural environment and its civic setting. Спасибо, Пузырь Мыслей! 18\. и у његовом природном и градском окружењу.

Thanks, Thought Bubble. But amid this prosperity and cultural revival, Florentine history was Хвала ти, Балончићу мисли. Али усред овог благостања и културног оживљавања, фирентинску историју

marked by a succession of economic and natural shocks, class divisions, corporate rivalries, классовых разногласий, борьбы разных корпораций и политических партий, обележили су непрекидни низ економских и природних несрећа, класних подела, ривалстава у пословима,

party struggles, conflicts with the church, and especially political crises. конфликтов с церковью и особенно политических кризисов. борби међу странкама, сукоба са црквом и посебно политичких криза.

And those arose from threats of external invasion as well as internal tyranny and discontent И свео ово је проистекло из претњи од сполашњег освајања као и унутрашње тираније и незадовољства

among the lower classes. Like Venice, Florence took great pride in унутар нижих клада. Као и Венеција, Фиренца се поносила

being a Republic, although it was a bit different from contemporary republics and exceedingly хотя она немного отличалась от современных республик и была чрезвычайно нестабильной. тиме што је република, иако је била другачија од осталих република тог времена и веома

unstable. Like, there weren't really elections; instead, Например, у них в общем-то и не было выборов; нестабилна. Рецимо, није заиста било избора, већ уместо њих

names of members of Florence's guilds would basically be drawn out of a large leather вместо этого из большой кожаной сумки вытягивали имена членов флорентийских гильдий, имена чланова фирентинских гилди базично су извлачена из велике кожне

bag, and if your name was drawn, you got to serve on the Signoria, which ran the city. и если вытягивали ваше имя, вы должны были служить в Синьории, которая управляла городом. торбе и ако је ваше име било извучено, добили би сте службу у Сињорији, која је управљала градом.

And if you weren't psyched about the job, no worries--new Signorias were chosen every И если вы не были в восторге от работы, не беспокойтесь - новые Синьории избирались каждые два месяца, И ако вам баш није било до тог посла, без бриге - нови у Сињорији бирани су на свака

two months, which might make it seem like lots of people were able to participate in что может создать впечатление, что многие люди могли участвовать в общественной жизни, но два месеца, због чега се могло учинити да је много људи било у стању да учествује

civic life, but 1. In order to be a member of a guild, you needed to be debt-free and у градском животу, али : 1. да бисте били члан гилде, морали сте бити слободни од дугова и

male and well-connected, and 2. in truth the lotteries were often rigged, мушакарац и добро повезани; и 2. искрено, те лутрије су често биле намештене,

with wealthy families tending to win places on the signoria. због богатих породица које су тежиле да освоје места у сињорији.

Also, there were frequent coups and countercoups, and the Republic would often cease to be republican Такође, често су се дешавали државни удари и контра државни удари и Република би често престајала да буде републиканска,

and at times become downright Monarchical. It was all quite Games of Thronesy--one might а, понекад би постајала потпуно монархијска. Личило је на Игру престола - неко би чак могао

even say that it was a bit Machiavellian. And no wonder--the political theorist Niccolo рећи да је била помало макијавелистичка. И није ни чудо - политички теоретичар Николо

Machiavelli did live in Florence. We'll discuss him more next week, but for Макијавели јесте живео у Фиренци. О њему ћемо говорити више следеће недеље, али за

now, it's important to know that he saw--and suffered through--much of this turmoil, including что он видел и пережил большую часть этой суматохи, сад, важно је знати да је видео, и злопатио се кроз већину ових немира, укључујући

the rise and fall and rise again of the Medici family. The Medicis were tremendously powerful включая взлёт, падение и снова взлёт семьи Медичи. Медичи были чрезвычайно могущественны во Флоренции, и подизање и пад, па поново подизање породице Медичи. Медичи су били ужасно моћни

in Florence, although contrary to what you might read they weren't the only important хотя, вопреки тому, что вы могли прочитать, они не были единственной важной семьёй Ренессанса. у Фиренци, мада, насупрот ономе што бисте могли прочитати, нису били једина важна

family in the Renaissance. But they did make huge sums in banking and Но они действительно зарабатывали огромные суммы денег на банковском деле и инвестициях, породица у ренесанси. Али јесу зарадили велике суме у банкарству и

investing, and were important patrons to artists--in fact Michelangelo carved one of their tombs. и были важными покровителями для художников. Так, например, Микеланджело вырезал одну из их гробниц. и улагању и били важни покровитељи уметницима - у ствари, Микеланђело је исклесао једну од њихових гробница.

Cosimo Medici and his grandson Lorenzo dominated the second half of the fifteenth century, Козимо Медичи и его внук Лоренцо доминировали во второй половине XV века во Флоренции, Козимо Медичи и његов унук Лоренцо су доминирали у другој половини петнаестог века

in Florence, while successive members of the family perpetuated its power and patronage в то время как последующие члены семьи увековечивали её власть и покровительство, у Фиренци, док су наследници породици одржавали њену моћ и покровитељство

by serving as popes in the next centuries. Machiavelli argued that the Florentine Renaissance's служећи као папе у следећим вековима. Макијавели је расправљао да се фирентинско ренесансно

Golden Age ended with the death of Lorenzo de Medici in 1492 and the invasion of the златно доба завршило смрћу Лоренца де Медичија 1492. и инвазијом

“barbarians.” Of course, “Barbarians” mostly means “Not "варвара". Наравно, "варвара" углавном значи - они који нису

Us” throughout history--in fact the word itself comes from a feeling that the language ми - у ствари сама реч долази од осећања да је језик

of Barbarians sounded like bar bar bar bar bar. Anyway, these particular Barbarians were Варвара звучао кар: "Вар, вар, вар.". Но, ови нарочити варвари били су

French, so I guess it sounded like Bar. I wasn't very good at High School French. Я был не очень хорош во французском в старшей школе. Французи, тако да препотсављам да им је то звучало као 'вар'. Нисам нешто био добар из средњошколског француског.

And so we return at last to the old question: Were there really broad shifts away from the Итак, мы возвращаемся, наконец, к старому вопросу: действительно ли произошёл серьёзный отход от главенства религии И тако се враћамо напокон старом питању: Да ли су се заиста десиле значајне промене које су водиле

religiofication of all aspects of European life toward the human and the secular in the во всех аспектах европейской жизни к человеческому и мирскому в эпоху Ренессанса? од уласка религије у све аспекте европског живота ка хуманом и секуларном

Renaissance? Like, Michelangelo sculpted David, but he also painted the ceiling of the Sistine Так, например, Микеланджело ваял Давида, но он также расписал потолок Сикстинской капеллы. у ренесанси? На пример, да, Микеланђело је исклесао Давида, али је и осликао таваницу Систинске

Chapel. Perspective matters when you ask these questions--something Когда вы задаете эти вопросы, имеет значение перспектива, точка зрения: капеле. Важна је перспектива гледања када постављате ова питања нешто

important and new was happening in 14th century Florence (and Venice and Milan and so on) что-то важное и новое происходило во Флоренции XIV-го века (а также в Венеции, Милане и т. д.) важно и ново дешавало се у 14. веку у Фиренци (и Венецији и Милану, и тако даље)

among merchants and intellectuals. But the lives of average people, especially peasants, среди торговцев и интеллектуалов. Но жизнь обычных людей, особенно крестьян, међу трговцима и интелектуалцима. Али животи просечних људи, поготово сељака,

were not much transformed by this humanist thinking--at least not in the short run. не сильно изменилась от этого гуманистического мышления, по крайней мере, в краткосрочной перспективе. нису се нешто много променили овим хуманистичким мишљењем - бар не на кратке стазе.

But in other ways, ordinary people did also have a Renaissance--ancient authors were translated А опет, обичан свет јесте имао ренесансу - антички аутори су преведени

into Italian and French, which allowed those without access to Latin to read Cicero and у кого нет доступа к латыни, читать Цицерона и тому подобное. на италијански и француски, што је омогућило онима без знања латинског да их читају Цицерона

the like. But of course most Italian peasants couldn't read anything. Но, конечно, большинство итальянских крестьян не умели читать ничего. и друге. Али, наравно да већина италијанских сељака није умела да чита било шта.

Historians also debate whether women experienced a Renaissance. Women were among the patrons Историки также спорят о влиянии Ренессанса на жизнь женщин. Женщины были среди меценатов: Историчари такође дебатују да ли су жене искусиле ренесансу. Жене су биле међу покровитљима

of the arts: Isabella d'Este sponsored musical events and loved Petrarch's poems so much Изабелла д'Эсте спонсировала музыкальные мероприятия и так любила стихи Петрарки, уметности: Изабела д'Есте је спонзорисала музичке догађаје и волела Петракине песме толико много

that she had music composed for them. She also sponsored painters, maintaining contacts да је наручила компоновање музике за њих. Такође је спонзорисала сликаре, одржавајући контакте

with Leonardo da Vinci. But, Isabella d'Este and her similarly accomplished са Леонардом да Винчијем. Али, Изабела д'Есте и и њена слично успешна

sister Beatrice are often seen as the exception. In general men, according to fifteenth century сестра Беатрис честу су виђене као изузетак. Углавном су мушкарци, по списатељици из петнаестог века

writer Laura Cereta, discounted women's intellectual worth. Лаури Ћерети, одбацивали интелектуалну вредност жена.

Deliberately following Petrarch's path as he had followed Cicero's, Cereta wrote a Намерно пратећи Петраркин пут, као што је овај пратио Цицеронов, Ћерета је написала

famous letter to one misogynist that read in part: “I cannot tolerate your having чувено писмо једном женомрсцу у чијем је једном делу писало: "Не могу да толеришем твој

attacked my entire sex. . . . With just cause I am moved to demonstrate how great a reputation Право, достоин тот повод, по которому меня вынуждают показать, напад на мој цео пол... Праведни разлог ме је покренуо да покажем колико су велики углед

×

We use cookies to help make LingQ better. By visiting the site, you agree to our cookie policy.