10: Neuromanser

Kejs je smatrao normalnim da su stvarne vođe, ključne prilike u nekoj industriji, uvek više ili manje od običnih ljudi. Primetio je to kod ljudi koji su ga osakatili u Memfisu, video je kako Vejdž poprima tu osobinu u Noćnom Gradu, i to ga je pripremilo da prihvati Armitažovu bezličnost i odsustvo osećanja. Oduvek je to zamišljao kao postepeno i dobrovoljno uklapanje u mašinu, sistem, roditeljski organizam. Bio je to takođe koren ulične hladnokrvnosti, znalačkog pozerstva koje je ukazivalo na veze, nevidljive spone sa tajnovitim krugovima uticaja.

Ali šta je to što se događalo sada, u hodnicima vile Strejlajt? Čitavi delovi ogoljeni do čelika i betona. "Ko zna gde je Piter sada, a? Možda uskoro vidimo tog momka", promrmljala je.

"I Armitaža. Gde je on, Kejse?" "Mrtav", rekao je, znajući da ona ne može da ga čuje, "mrtav je." Prebacio se.

Kineski program bio je pred ledom mete, tamo gde je zelena boja pravougaonika T-E jezgara preovladavala nad dugom mreže. "Kako guramo, Diksi?" "Dobro. Suviše lako.

Ta stvar je zapanjujuća... Trebalo je da imam jednu takvu onomad u Singapuru. Olakš'o sam dobru staru Novu Banku Azije za pedesetinu ukupne vrednosti. Ali to je davna prošlost. Ova bebica preuzela je sav kuluk na sebe.

Toliko da se pitam kako bi sad izgledao pravi rat..." "Da je ovako nešto bilo na ulici, ostali bismo bez posla", reče Kejs. "Misliš? Sačekaj dok povezeš tu stvar kroz crni led." "Naravno."

Nešto malo i naglašeno nepravilnog oblika pojavi se na udaljenom kraju jednog od smaragdnih lukova. "Diksi..." "Ja'. Vidim. Ne znam da li da poverujem."

Smeđa tačka, tamna mušica na zelenom zidu T-E jezgara. Počela je da se približava preko mosta koji je podigao Kuang Jedanaest, i Kejs vide da hoda. Dok im je prilazila, zeleni deo luka se izdužio, potiskujući šarenilo programa virusa, nekoliko koraka ispred ispucalih crnih cipela. "Svaka čast, šefe", reče Ravnolinijski, kada se kratka, zgužvana Finova prilika zaustavila na nekoliko metara od njih.

"Dok sam bio živ, nikada nisam video nešto ovako smešno." Ali nije bilo sablasnog nesmeha. "Nikada ranije ovo nisam pokušao", reče Fin, otkrivši zube, sa rukama u džepovima ofucane jakne. "Ubio si Armitaža", reče Kejs.

"Kortoa. Jesam. Armitaž je već bio mrtav. Mor'o sam.

Znam, znam, treba ti enzim. U redu. Nema problema. Ja sam ga i dao Armitažu.

Mislim, rekao sam mu šta da upotrebi. Ali mislim da je bolje da dogovor ostane na snazi. Imaš dovoljno vremena. Dobićeš ga.

Još samo par sati, zar ne?" Kejs je posmatrao kovitlanje plavog dima u kiberprostoru kada je Fin zapalio jednu od svojih Partagasa.

84

"Momci", reče Fin, "prava ste gnjavaža. Da ste svi kao ovaj Ravnolinijski, bilo bi stvarno lako. On je konstrukt, obična gomila ROM-a, i uvek radi ono što očekujem od njega. Moje procene govorile su, recimo, da je mala verovatnoća da Moli zaluta na Ešpulovu veliku oproštajnu scenu."

Uzdahnuo je. "Zašto se ubio?" upita Kejs. "Zašto se ljudi ubijaju?"

Prikaza slegnu ramenima. "Ako iko zna zašto, to sam valjda ja, ali bi mi trebalo dvanaest sati da objasnim različite činioce iz njegove prošlosti i njihovu međusobnu vezu. Bio je već duže spreman da to učini, ali se stalno vraćao u zamrzivač. Bože, bio je pravi matori drkadžija."

Finovo lice zgrči se od gađenja. "Sve je to uglavnom povezano sa razlozima zbog kojih je ubio svoju ženu, ako ćete ukratko. Ali ono što ga je stvarno dokrajčilo bila je mala 3Džejn koja je provalila način da se poigra s programom koji je kontrolisao njegov kriogeni sistem. I to sasvim neprimetno.

Znači da ga je, u suštini, ona ubila. Mada je on verovao da se sam ubija, a naša prijateljica, anđeo osvete, smatra da mu je sama došla glave, napunivši mu oko sokom iz školjke." Fin odbaci opušak u ponor matrice. "Mada, ako ćemo pravo, izgleda da sam ja otvorio oči 3Džejn, pružio joj malo uvida u tehniku, znate već?"

"Vintermute", reče Kejs, pažljivo birajući reči, "rekao si mi da si samo deo nečeg drugog. Potom si rekao da ćeš prestati da postojiš ako operacija uspe, a Moli šapne pravu reč u pravo uho." Finova izdužena glava potvrdno klimnu. "Dobro, s kim ćemo onda imati posla?

Ako je Armitaž pokojni, a ti treba da nestaneš, ko će meni reći kako da izbacim ove jebene toksinske kesice iz sistema? Ko će izvući Moli odavde? Mislim, šta će tačno biti sa našim guzicama, kad te isključimo iz struje?" Fin je izvadio drvenu čačkalicu iz džepa i kritički je posmatrao, kao što hirurg pregleda svoj skalpel.

"Dobro pitanje", reče konačno. "Čuo si za losose? Vrsta riba? E, vidiš, te ribe nešto tera da plivaju uzvodno.

Razumeš?" "Ne", reče Kejs. "Eto, i mene nešto tera. A ne znam razlog.

Kada bih ti otkrio svoje misli, nazovimo ih pretpostavkama, o toj temi, potrajalo bi nekoliko tvojih života. Priznajem da sam puno mozgao o tome. I opet ne znam ništa. Ali kada se ovo završi, i ako uradimo sve kako treba, postaću deo nečeg većeg.

Mnogo većeg." Fin pređe pogledom po matrici. "Ali delovi koji me sada čine onim što jesam biće i dalje tu. Vi ćete biti isplaćeni."

Kejs se borio protiv mahnite želje da se baci napred i ščepa prikazu za šiju, baš tamo iznad aljkavog čvora na iskrzanom šalu. Da joj palčevima satera grkljan u gušu. "Pa, srećno", reče Fin. Okrenuo se, sa rukama u džepovima, i pošao nazad po zelenom luku.

"'Ej, govnaru", zovnu Ravnolinijski kada je Fin odmakao desetak koraka. Prilika zastade i napola sa okrenu. "A ja? Šta je s mojom nagradom?"

"Dobićeš je", reče stvar. "Šta to znači?" upita Kejs, posmatrajući kako se uska leđa u tvidu gube u daljini. "'Oću da me izbrišu", reče konstrukt.

"Rekao sam ti to, sećaš se?" Strejlajt je Kejsa podsećao na puste tržne centre rano ujutro, kakve je poznavao kao tinejdžer, mesta slabije posećenosti u koja su sitni sati unosili osetljiv mir, nekakvo pasivno iščekivanje, napetost koja ga je terala da stoji zagledan u mahnito rojenje insekata oko sijalica u žičanim kavezima iznad vrata zamračenih prodavnica. Zabačena mesta, u pojasu oko Gradova, dovoljno daleko od celonoćnog šuma i podrhtavanja usijanog jezgra. Bio je to isti osećaj koji je imao okružen usnulim žiteljima tek probuđenog sveta koje nije želeo da sretne niti upozna, osećaj privremenog zastoja u jednoličnom odvijanju poslova, besmislene automatike koja će se uskoro ponovo pokrenuti.

Moli je sad usporila, zato što je znala da se bliži odredištu ili zato što ju je brinula noga. Bol je ponovo počeo da se probija kroz endorfin, i on se pitao šta to znači. Nije progovarala, stiskala je zube i veoma oprezno disala. Prošla je kraj mnogo stvari koje Kejs nije razumeo, ali više nije bio radoznao.

Postojala je soba ispunjena policama sa knjigama, milion tankih listova požutele hartije pritisnutih između korica od platna ili kože, na policama koje su bile obeležene ceduljama sa slovima ili numeričkom šifrom. Zatim pretrpana galerija, u kojoj je Kejs zurio kroz Moline nezainteresovane oči u slomljenu, prašnjavu, staklenu ploču, stvar označenu kao - pogled joj je mehanički prešao preko mesingane pločice - "La mariee mise a nu par ses celibataires, meme". Pružila je ruku i dodirnula predmet, zvecnuvši veštačkim noktima o sendvič od leksana koji je štitio krhotine. Prošla je i pored nečega što je očigledno bio ulaz u kriogenu komoru Tezje-Ešpulovih, kružnih vrata od crnog stakla oivičenih hromom.

85

Nije više srela nikog posle ona dva Afrikanca sa kolicima, koji su u Kejsovoj mašti dobili neku vrstu zamišljenog života; dočaravao ih je kako polako promiču hodnicima Strejlajta, sa svetlošću na obrijanim glavama u pokretu, a jedan od njih i dalje pevuši svoju jednoličnu tužbalicu. I ništa od svega toga nije ličilo na vilu Strejlajt kako ju je zamišljao, na svojevrsnu mešavinu Ketine priče o vilinskom zamku i poluzaboravljene dečačke maštarije o tajnom svetilištu Jakuza. 07:02:18. Sat i po.

"Kejse", reče ona, "učini mi uslugu." Ukočeno se spustila na gomilu naslaganih ploča od brušenog čelila, optočenih neravnim slojem providne platike. Čupkala je rub pokidane plastike gornje ploče, oštricama na palcu i kažiprstu. "Noga mi ne valja, znaš?

Nisam računala da će biti onakvog pentranja, a endorfin će uskoro prestati da ublažava bol. Zato, možda... kažem možda... to postane problem. Hoću da kažem, ako ugasim sveću ovde, pre Rivijere", ispružila je nogu, masirajući mišiće bedra kroz polikarbon odela Modernih i parisku kožu, "hoću da mu kažeš. Reci mu da sam to bila ja.

Jesi li razumeo? Samo reci da je to bila Moli. On će znati. Važi?"

Osmotrila je pust hodnik i gole zidove. Pod je ovde bio od nezastrtog mesečevog betona i vazduh je mirisao na smolu. "Sranje, čoveče, ne znam ni da li me slušaš." KEJSE.

Trgnula se, ustala i klimnula glavom. "Šta ti je rekao, čoveče, mislim Vintermut? Ispričao ti je o Mari-Frans? Bila je od Tezjeovih, genetska majka 3Džejn.

I o ubijenoj lutkici Ešpulovih, pretpostavljam. Nije mi jasno zašto mi je ispričao sve to, dole u onoj sobici... mnogo toga... Zašto mora da se pojavljuje kao Fin ili neko drugi. I to mi je rekao. To nije samo maska, on koristi stvarne likove kao ventile, podešava se da bi nam se obratio.

Nazvao je to klišeom. Modelom ličnosti." Uzela je bacač i otšepala niz hodnik. Goli čelik i hrapavo vezivo iznenada se završiše i zameni ih nešto za šta je Kejs isprva pomislio da je tunel prosečen u živoj steni.

Moli je ispitala mesto prelaza i on vide da je čelik zapravo obložen pločama materije koja je izgledala i bila na dodir kao hladan kamen. Kleknula je i dodirnula mrki pesak, razbacan po podu veštačkog tunela. Bio je po svemu nalik na pesak, hladan i suv, ali se sklopio kao tečnost kada je provukla prst kroz njega i površina je ponovo postala glatka. Desetak metara dalje, tunel je skretao.

Bleštava, žuta svetlost bacala je oštre senke po spojenim zidovima od lažnog kamena. Kejs iznenađeno shvati da je sila teže sasvim blizu zemaljske, što je značilo da ona opet silazi posle onog uspona. Sada je bio savim izgubljen; nesnalaženje u prostoru bilo je užas kauboja. Ali ona zna kuda ide, tešio se.

Nešto joj šmugnu između nogu i produži kuckajući preko ne-peska. Zatrepta crvena dioda. Braun. Prvi hologram, neka vrsta triptiha, čekao je odmah iza ugla.

Spustila je bacač pre nego što je Kejs stigao da shvati da je u pitanju snimak. Likovi su bili svetlosne karikature, crteži u prirodnoj veličini: Moli, Armitaž i Kejs. Moli sa prevelikim grudima, isturenim u zategnutoj, crnoj, mrežastoj majici ispod teške, kožne jakne. Struk joj je bio nemoguće tanak.

Srebrna stakla pokrivala su joj polovinu lica. Držala je nekakvo besmisleno složeno oružje u obliku pištolja, potpuno izgubljenog pod nakostrešenom šumom optičkih nišana, prigušivača, skrivača bleska. Bila je raskoračena, isturene karlice, usana razvučenih u kez idiotske surovosti. Pored nje je stajao Armitaž u izlizanoj maskirnoj uniformi, ukočen u stavu mirno.

Kada je Moli oprezno zakoračila napred, Kejse vide da su mu oči monitorski ekrani. Prikazivali su sivoplavi prizor pustoši u snežnoj mećavi i ogoljena crna stabla crnogorice povijena na vetru. Gurnula je vrhove prstiju kroz Armitažove televizijske oči, a onda se okrenula Kejsovom liku. Ovde kao da Rivijera nije umeo - Kejs je odmah shvatio da je to Rivijerino delo - da pronađe ništa što bi bilo vredno ismejavanja.

Mršava, uska ramena, neupečatljivo lice ispod kratke, tamne kose. Bio je neobrijan, ali je ionako bio takav. Moli se odmaknu. Posmatrala je jednu, pa drugu priliku.

Prizor je bio statičan i jedini pokret bilo je nemo povijanje crnih stabala u ledenom Sibiru Armitažovih očiju. "Pokušavaš nešto da nam kažeš, Pitere?" tiho je upitala. Onda priđe i ritnu nešto između nogu holoMoli.

Metal zazvoni o zid i likovi iščeznuše. Sagnula se i podigla mali uređaj za emitovanje. "Izgleda da može direktno da se uključi u ovo i programira ga", reče, odbacujući predmet. Prošla je kraj izvora žute svetlosti, prastare svetleće kugle ugrađene u zid, zaštićene zarđalom, polukružnom rešetkom.

Stil izrade improvizovane instalacije podsećao ga je zbog nečega na detinjstvo. Setio se tvrđava koje je gradio sa drugom decom na krovovima i u poplavljenim podrumima. Skrovište bogatog derišta, pomislio je. Ovakva vrsta primitivnosti je koštala.

Neki to zovu atmosferom. 86

Prošla je još desetine holograma pre nego što je stigla do ulaza u 3Džejnine odaje. Jedan je prikazivao slepog stvora u budžaku iza Bazara Začina, kako se uzdiže iz Rivijerinog uništenog tela. Bilo je još nekoliko prizora mučenja, gde su inkvizitori uvek bili oficiri, a žrtve listom mlade žene. Posedovali su jezivu verodostojnost Rivijerine predstave i Vingtieme Siecle, kao da su bili zaleđeni u plavom blesku orgazma.

Moli je odvratila pogled dok je prolazila kraj njih. Poslednji je bio manji i mutan, kao da je Rivijera morao da prizove tu sliku iz nekog davnog sećanja i vremena. Morala je da klekne da bi ga proučila; bio je prikazan iz perspektive malog deteta. Ostali nisu imali pozadinu; sve one prilike, uniforme, oruđa za mučenje stajali su samo za sebe.

Ovo je bio prizor. Tamni talas krša uzdizao se naspram bezbojnog neba, a iza njega isprani, napola istopljeni kosturi gradskih tornjeva. Krš je imao strukturu mreže od zarđalih čeličnih šipki, skladno izvijenih poput fine žice, na kojima su još visili ogromni komadi betona. Najbliži deo prizora nekada je možda bio gradski trg; tu se nalazio patrljak nečega što je podsećalo na vodoskok.

U podnožju, vojnik i deca, zamrznuti. Prizor je u prvi mah bio zbunjujući. Moli mora da ga je protumačila pre nego što ga je Kejs sagledao, jer je osetio njenu napetost. Pljunula je i ustala.

Deca. Divlja, u ritama. Zubi blistavi poput noževa. Rane na njihovim izobličenim licima.

Vojnik na leđima, usta i grla otvorenih prema nebu. Deca su se hranila. "Bon", rekla je, sa nečim nalik na blagost u glasu. "Pravi si proizvod, zar ne, Pitere?

Ali morao si da budeš. Naša 3Džejn je suviše zasićena da bi otvorila sporedna vrata bilo kom sitnom lopovu. Zato je Vintermut iskopao tebe. Savršen ukus, ako ti je ukus takav.

Demonski ljubavnik. Pitere." Stresla se. "Ali nagovorio si je da me pusti unutra.

Hvala. Sada ćemo se zabaviti." A onda je pošla... odšetala, zapravo, uprkos bolu... ostavljajući Rivijerino detinjstvo za sobom. Izvukla je bacač iz futrole, izbacila plastični magacin, stavila ga u džep i ubacila novi.

Zakačila je palcem okovratnik kostima Modernih i rasporila ga do međunožja jednim jedinim pokretom. Oštrica na palcu prošla je kroz neprobojni polikarbon kao kroz trulu svilu. Oslobodila se rukava i nogavica, i iskidani ostaci stopiše se sa mrkim, lažnim peskom. Kejs tada postade svestan muzike.

Muzike koju nije znao. Trube i klavir. Ulaz u svet 3Džejn nije imao vrata. Bila je to pet metara široka, nazubljena pukotina u zidu tunela, sa grubim stepenicama koje su se spuštale u širokom, plitkom luku.

"Kejse", reče ona, i zastade, sa bacačem u desnoj ruci. Onda podiže levu, nasmeši se, dodirnu otvoreni dlan vlažnim vrhom jezika, ljubeći ga preko veze simstima. "Odo' ja." U levoj ruci nađe joj se nešto malo i teško.

Prislonila je palac na sićušno dugme i pošla niz stepenice. 18. Omanula je za dlaku. Gotovo je uspela, ali ne do kraja.

Ušla je na pravi način, pomisli Kejs. Pravilan stav; bilo je to nešto što se moglo osetiti, nešto što je viđao u pozi drugog kauboja nagnutog nad dekom, dok mu prsti lete po tastaturi. Imala je to: osećaj, pokrete. I sve je to objedinila za svoj ulazak.

Sve je bilo tu, uprkos bolu u nozi, i marširala je niz 3Džejnine stepenice kao da je na svom terenu. Lakat ruke sa oružjem naslonjen na bok, podlaktica uzdignuta, opušten zglob šake, cev bacača šeta sa izvežbanom nonšalancijom dueliste iz doba Regenstva. Sjajna predstava. Vrhunac života provedenog u posmatranju traka sa borilačkim veštinama, onih jeftinih, uz kakve je Kejs odrastao.

Znao je da je u tih nekoliko sekundi za njega bila svaki heroj sveta nasilja, Soni Mao sa starih Šoovih video-traka, Miki Čiba, čitava loza unazad do Lija i Istvuda. Živela je svoju filozofiju. Gospa 3Džejn Mari-Frans Tezje-Ešpul izdubila je sebi nisko gnezdo uz unutrašnju površinu školjke Strejlajta, uklonivši lavirint zidova koji su joj pripali. Živela je u jednoj jedinoj prostoriji tako prostranoj da su joj se krajevi gubili na izvrnutom obzorju, a pod bio skriven zakrivljenošću vretena.

Tavanica je bila niska i neravna, načinjena od iste imitacije kamena kojom je bio obložen tunel. Tu i tamo iz poda su štrčali krnjavi delovi zida do visine struka, ostaci lavirinta. Deset metara od podnožja stepenica nalazio se pravougaoni tirkizni bazen, čija su podvodna svetla bila jedino osvetljenje u stanu... ili je bar Kejsu tako izgledalo, kada je Moli napravila poslednji korak. Bazen je šarao nemirne mrlje svetlosti po tavanici.

Čekali su pored bazena. 87

Znao je da su joj refleksi izoštreni, ubrzani za borbu neurohirurgijom, ali ih dotle nije doživeo preko simstima. Dejstvo je bilo kao traka puštena na pola brzine, spor, smišljen ples čiji su koreografi bili ubilački instinkt i godine vežbanja. Činilo se da je pokrila sve troje jednim pogledom: dečaka na visokoj dasci iznad bazena, devojku koja se cerila preko čaše sa vinom i Ešpulov leš, sa crnim i trulim levim očnim kapkom iznad osmeha dobrodošlice. Bio je u svom kućnom ogrtaču boje kestena.

Zubi su mu bili vrlo beli. Dečak je skočio. Vitak, preplanuo, savršene građe. Bacila je granatu levicom pre nego što su mu ruke prosekle vodu.

Kejs je prepoznao stvar u trenutku kada je pala u vodu: jezgro od jakog eksploziva omotano sa deset metara tanke, krte, čelične žice. Bacač je pisnuo kada je poslala oblak eksplozivnih strelica u Ešpulovo lice i grudi, i on nestade, a iz naslona prazne, bele, lakirane stolice dizao se dim. Okrenula je cev prema 3Džejn baš kada je eksplodirala ručna bomba i podigla pravilnu svadbenu tortu od vode koja se razlila i pala nazad, ali je greška već bila načinjena. Hideo je tada nije ni dodirnuo.

Izdala ju je noga. U Garviju, Kejs zaurla. "Dugo ti je trebalo", reče Rivijera, pretražujući joj džepove. Šake su joj bile zarobljene u mat crnoj lopti veličine kugle za kuglanje.

"Video sam masovni atentat u Ankari", reče on, vadeći njene stvari iz jakne, "ručnom bombom. U bazenu. Eksplozija je bila prividno slaba, ali su svi trenutno poginuli od hidrostatičkog udara." Kejs je osećao kako ona pokušava da pokrene prste.

Materijal kao da nije pružao veći otpor od fleksipene. Bol u njenoj nozi bio je nemoguć, neizdrživ. Pred očima joj se širila crvena mreža. "Ne bi ih micao, da sam na tvom mestu."

Unutrašnjost kugle kao da se malo stisla. "Tu seks-igračku Džejn je kupila u Berlinu. Miči prstima dovoljno dugo i zgnječiće ti ih u kašu. Varijanta materijala od koga je napravljen ovaj pod.

Nešto u vezi sa molekulima, valjda. Imaš bolove?" Zastenjala je. "Izgleda da si povredila nogu."

Prsti napipaše tanki paketić droge u levom džepu njenog džinsa. "Gle'. Poslednja doza od Alija, i taman na vreme." Krvava mreža počela je da se kovitla.

"Hideo", reče drugi glas, ženski, "ona gubi svest. Daj joj nešto. Za to i za bol. Ostavlja utisak, zar ne, Pitere?

Ove naočari, je li to moda u kraju iz koga je došla?" Hladne, neužurbane ruke, sa sigurnošću hirurga. Ubod igle. "Ne bih znao", govorio je Rivijera.

"Nikad nisam video njenu postojbinu. Došli su i pokupili me iz Turske." "Da, Gradovi. Tamo imamo interese.

A jedan tamo poslali smo Hideo. Moja greška, u stvari. Pustila sam nekog unutra. Provalnika.

Ukrao je porodični terminal." Nasmejala se. "Ja sam mu to omogućila. Da bih sekirala ostale.

Bio je zgodan momak, taj moj provalnik. Budi li se ona, Hideo? Da joj damo još?" "To bi je ubilo", reče treći glas.

Krvava mreža postade crna. Opet muzika, trube i klavir. Muzika za igru. KEJSE:::: :I S K LJ U Č I SE::::::: Odblesci svetlećih reči igrale su preko Maelkumovih očiju i namrštenog čela dok je Kejs skidao trode.

"Vik'o si, čovek, malopre." "Moli", rekao je, suvog grla. "Povređena je." Uzeo je belu, plastičnu bocu sa slamčicom sa ivice gmreže i isisao gutljaj ustajale vode.

"Ne dopada mi se kako se odvija ovo sranje." Upali se mali Krejov monitor. Fin, na pozadini iskrivljene, olupane starudije. "Ni meni.

Imamo problem." Maelkum se provuče iznad Kejsove glave, okrenu i pogleda preko ramena. "Koj' je sad ovaj, Kejse?" "To je samo slika, Maelkume", reče Kejs umorno.

"Tip kog poznajem u Gradovima. To Vintermut govori. Slika bi trebalo nas opusti." 88

"Kenjaš", reče Fin. "Kao što sam rekao Moli, ovo nisu maske. Potrebne su mi da bih mogao da govorim s vama. Nemam baš mnogo onoga što vi nazivate ličnošću.

Al' sve je to pišanje uz vetar, Kejse, jer, k'o što rekoh, imamo problem." "Pa, kaž' onda, Mute", reče Maelkum. "Kao prvo, Molina noga otpada. Ne može da hoda.

A bilo je predviđeno da uđe, ukloni Pitera, izvuče čarobnu reč iz 3Džejn, popne se do glave i izgovori je. No, uprskala je. Zato želim da vas dvojica odete po nju." Kejs je zurio u lice na ekranu.

"Mi?" "A ko drugi?" "Aerol", reče Kejs, "momak na Vavilonskoj Ljuljaški, Maelkumov drugar." "Ne.

Moraš ti. Mora da bude neko ko razume Moli i Rivijeru. Maelkum kao vojnik." "Možda si zaboravio da sam ovde usred trke?

Sećaš se? Onog zbog koga si mi dovukao dupe ovamo..." "Kejse, ućuti i slušaj. Vreme je kratko. Maltene ga nema.

Veza između tvog deka i Strejlajta ide zapravo preko pomoćne frekvencije navigacionog sistema na Garviju. Pristaćete sa Garvijem na jedan zabačen dok koji ću vam pokazati. Kineski virus je potpuno prožeo strukturu Hosake. U Hosaki sada nema ništa osim virusa.

Kada pristanete, virus će se povezati sa sistemom sigurnosti Strejlajta i preseći ćemo pomoćni signal. S tobom ide dek, Ravnolinijski i Maelkum. Pronaći ćeš 3Džejn, izvući reč iz nje, ubiti Rivijeru, uzeti ključ od Moli. Možeš da pratiš program ako priključiš dek u sistem Strejlajta.

Ja ću ti to obaviti. Na potiljku one glave nalazi se standardni priključak, iza pločice sa pet cirkona." "Da ubijem Rivijeru?" "Da ga ubiješ."

Kejs žmirnu prema Finovom prikazu. Osetio je Maelkumovu ruku na ramenu. "Hej. Zaboravio si nešto."

Osećao je kako se bes diže u njemu, kao i neka vrsta likovanja. "Zajebao si se. Uništio si komande hvataljki kada si ispalio Armitaža. Više nema odvajanja od Hanive.

Armitaž je uništio onu drugu Hosaku, a centralne jedinice otišle su sa mostom, zar ne?" Fin potvrdi. "Znači da smo zaglavljeni ovde. A to dalje znači da si sjeban, čoveče."

Hteo je da se nasmeje, ali mu je smeh zapeo u grlu. "Kejs, čovek", reče Maelkum blago, "Garvi tegljač." "Tako je", reče Fin i nasmeši se. "Je l' vam zabavno u velikom svetu napolju?"

upitao je konstrukt, kada se Kejs ponovo uključio. "Koliko sam razumeo, to vas Vintermut ponizno moli da..." "Ja'. Možeš biti siguran. Kako Kuang?"

"K'o sat. Taj virus je ubica." "Fino. Malo smo zapeli, ali radimo na tome."

"Možda bi da mi ispričaš?" "Nemamo vremena." "Dobro, dečko, ne obaziri se na mene, ja sam ionako mrtav." "Odjebi", reče Kejs i prebaci se, presecajući dodir krzavih noktiju smeha Ravnolinijskog.

"Maštala je o stanju u kome vrlo malo učestvuje pojedinačna svest", govorila je 3Džejn. U ruci je držala krupan medaljon, pružajući ga prema Moli. Izrezbareni profil veoma je ličio na njen. "Životinjsko blaženstvo.

Mislim da je posmatrala evoluciju prednjih režnjeva mozga kao svojevrsno zastranjenje." Povukla je broš i zagledala se u njega, okrećući ga prema svetlosti iz različitih uglova. "Pojedinac pripadnik klana - samo bi u nekim povišenim stanjima podnosio bolnije vidove samosvesti..." Moli klimnu glavom. Kejs se seti injekcije.

Šta su joj to dali? Bol je još bio prisutan, ali se probijao kao uska žiža nejasnih utisaka. Grčenje neonskih crva u njenom bedru, dodir grubog platna, miris prženih račića... njegov um se brže-bolje povukao od toga. Ako bi izbegao da se usredsredi na to, utisci bi se stopili, postali čulni ekvivalent statičkog šuma.

Ako je to tako delovalo na njen nervni sistem, u kakvom je tek stanju bio njen duhovni sklop? Vid joj je bio neprirodno oštar i jasan, čak i više nego što je inače bio. Stvari kao da su treperile, svaka osoba ili predmet sa neznatno različitom učestalošću. Njene ruke, još zarobljene u crnoj kugli, bile su 89

joj u krilu. Sedela je na jednoj od stolica pored bazena, a slomljena noga odmarala joj se na jastučetu od kamilje kože. 3Džejn sedela je naspram nje, na drugom jastučetu, umotana u preveliku dželabu od nebeljene vune. Bila je veoma mlada.

"Kuda je otišao? upita Moli. "Da se bocne?" 3Džejn slegnu ramenima ispod nabora bledog, teškog ogrtača i ukloni pramen tamne kose iz očiju.

"Rekao mi je kada da te pustim unutra", reče. "Nije hteo da mi kaže zašto. Da li bi nas povredila?" Kejs oseti da Moli okleva.

"Njega bih ubila. Pokušala bih da ubijem nindžu. Potom je trebalo da razgovaram s tobom." "Zašto?"

upita 3Džejn, vraćajući medaljon u jedan od unutrašnjih džepova dželabe. "I opet zašto? I na kraju o čemu?" Moli je, izgleda, proučavala visoke, nežne jagodične kosti lica, široka usta, uski, orlovski nos.

3Džejn je imala tamne, čudno mutne oči. "Zato što ga mrzim", reče konačno, "a razlog je u onome što nosim u sebi, kakva sam i kakav je on." "I zbog predstave", reče 3Džejn. "Videla sam predstavu."

Moli klimnu glavom. "Ali zašto Hidea?" "Zato što pripada najboljima. Zato što je jedan od njih ubio mog partnera, nekada."

3Džejn postade veoma ozbiljna. Podigla je obrve. "Zato što sam morala da se oprobam", reče Moli. "A onda bismo razgovarale, ti i ja?

Kao sad?" Tamna kosa bila joj je veoma ravna, razdeljena u sredini, vezana na potiljku u čvor od mutnog srebra. "Hoćemo li sad da razgovaramo?" "Skini ovo", reče Moli, podižući zarobljene ruke.

"Ubila si mi oca", reče 3Džejn, nepromenjenim glasom. "Posmatrala sam na monitorima. Zvao ih je očima moje majke." "Ubio je lutku.

Izgledala je kao ti." "Voleo je dramatične postupke", reče ona, a onda se kraj nje stvori Rivijera, sav ozaren od droga, u mrežastom kažnjeničkom odelu koje je nosio u bašti na krovu njihovog hotela. "Upoznajete se? Zanimljiva cura, zar ne?

Pomislio sam to čim sam je video." Prošao je pored 3Džejn. "To ti neće uspeti, znaš?" "Misliš, Pitere?"

Moli uspe da se naceri. "Vintermut nije prvi koji je napravio istu grešku, potcenivši me." Otišao je popločanom ivicom bazena do belo lakiranog stola i nasuo mineralnu vodu u visoku, tešku, kristalnu čašu. "Obratio mi se, Moli.

Pretpostavljao da je razgovarao sa svima nama. S tobom, Kejseom i sa onim delom Armitaža s kojim se moglo razgovarati. Znaš, on ne može stvarno da nas razume. Ima svoje profile, ali to je samo statistika.

Možda si ti statistička životinja, draga moja, a Kejs i nije ništa drugo, ali ja posedujem svojstvo koje je samo po sebi nemerljivo." Otpio je. "A to bi bilo, Pitere?" upita Moli bezbojnim glasom.

Rivijera je sijao. "Izopačenost." Vratio se do dveju žena, mućkajući preostalu vodu u mutnom, duboko izdubljenom cilindru kristala, kao da uživa u težini predmeta. "Uživanje u bezrazložnom činu.

Zato sam doneo odluku, Moli, potpuno bezrazložnu odluku." Posmatrala ga je odozdo, očekujući. "Oh, Pitere", reče 3Džejn s izvesnim blagim prekorom, obično rezervisanim za decu. "Nećeš saznati reč, Moli.

Vidiš, rekao mi je za to. Naravno, 3Džejn zna šifru, ali je nećeš dobiti. Kao ni Vintermut. Moja Džejn je ambiciozna devojka, na svoj izopačen način."

Ponovo se nasmešio. "Ima planove za porodično carstvo, a dve poludele veštačke inteligencije, koliko god to iščašeno zvučalo, samo bi smetale. Dakle. Tu upada njen Rivijera da joj pomogne.

Samo sedi s mirom, kaže joj Piter. Puštaj Tatine omiljene ploče sa svingom i prepusti Piteru da okupi odgovarajući orkestar i igrače, u čast pokojnog Kralja Ešpula." Ispio je ostatak mineralne vode. "Ne, više nisi potreban, Tatice, ne više.

Sad kad se Piter vratio kući." I tada, lica rumenog od blaženog dejstva kokaina i meperidina, snažno je zamahnuo čašom, lomeći joj sliku u levom implantu u smešu krvi i svetlosti. Kada je Kejs skinuo trode, Maelkum je lebdeo na tavanici kabine. Najlonska omča oko njegovog pojasa bila je pričvršćena na ploče na oba kraja kabine elastičnim užadima i sivim, gumenim sisaljkama.

Bio je bez košulje i radio na glavnoj tabli sa nula-g ključem nezgrapnog izgleda, čije su debele kontraopruge 90

zvonile dok je skidao još jedan šestougaoni zavrtanj. Markus Garvi je stenjao i krckao od naprezanja pri nultoj sili teže. "Mut vodi tebe i mene u pristanište", reče Sionit, trpajući zavrtanj u mrežasti pojas oko struka. "Maelkum upravlja spuštanjem, dotle nađemo alat za pos'o."

"Alat ti je tamo iza?" Kejs je izvio vrat i posmatrao poigravanje čvorova mišića na mrkim leđima. "Ovaj tu", reče Maelkum, izvlačeći dugačak paket od crnog polija iz prostora iza table. Vratio je tablu, zajedno sa onim jednim zavrtnjem koji ju je držao na mestu.

Crni paket otplovio je dalje pre nego što je završio. Otvorio je palcem vakuumske ventile na sivim gumama radnog pojasa i odvezao se, hvatajući predmet koji je izvukao. Odgurnuo se, odlebdeo preko instrumenata - na glavnom ekranu treptao je prikaz pristajanja - i uhvatio se za okvir Kejsove mreže. Spustio se i počeo da odvaja traku omota debelim, iskrzanim noktom palca.

"Neki ljudi u Kini kažu da istina izlazi iz ovog", reče, odmotavajući prastaru Remington automatsku sačmaricu, masnu od ulja, sa cevi odsečenom par milimetara ispred izubijanog prednjeg rukohvata. Kundak je bio potpuno uklonjen, zamenjen drvenim rukohvatom pištolja, omotanim mutnom, crnom trakom. Zaudarao je na znoj i maru. "Imaš samo ovu?"

"Naravno, čovek", odgovorio mu je, brišući crvenom krpom ulje sa crne cevi, držeći rukohvat drugom rukom kroz zgužvani poli omota. "Ja rastafarijanska mornarica, ka' ti kažem." Kejs namaknu trode na čelo. Nije se potrudio da vrati teksaški kateter na mesto; sad će bar moći ljudski da se ispiša u vili Strejlajt, makar mu to bilo poslednje.

Uključio se. "Hej", reče konstrukt, "stari Piter potpuno odlemio, a?" Činilo se da su sada deo leda Tezje-Ešpula; smaragdni lukovi su se proširili, srasli jedan s drugim, postali jedinstvena masa. U poljima kineskog programa oko njih preovladavala je zelena boja.

"Približavamo se, Diksi?" "Sasvim. Uskoro ćeš mi zatrebati." "Slušaj, Diksi.

Vintermut kaže da se Kuang čvrsto smestio u našem Hosaki. Kaže da te isključim iz mreže, zajedno sa dekom, i da te tamo ponovo uključim u sistem sigurnosti. Kaže da će tamo već svuda biti virus. Tada utrčavamo iznutra, kroz mrežu Strejlajta."

"Super", reče Ravnolinijski, "nikad nisam voleo jednostavno ako je moglo komplikovano." Kejs se prebaci. U njenu tminu, uzavrelu sinesteziju, gde je bol bio ukus starog gvožđa, miris dinje, dodir leptirovog krila na njenom obrazu. Bila je bez svesti, ali on nije imao pristup u njene snove.

Kada se optički čip uključio, alfanumerički znaci imali su bledu ružičastu koronu. 07:29:40. "Veoma sam nezadovoljna zbog ovoga, Pitere." 3Džejnin glas kao da je dolazio iz neke duboke šupljine.

Zaključio je da Moli može da je čuje, ali se onda popravio. Simstim jedinica bila je nedirnuta i još na mestu; osećao je kako joj pritiska rebra. Rivijera reče nešto kratko i nerazgovetno. "Ali ja ne", reče ona, "i nije mi zabavno.

Hideo će doneti medicinsku jedinicu odozgo sa intenzivne nege, ali za ovo je potreban hirurg." Nastala je tišina. Kejs je sasvim jasno čuo pljuskanje vode o ivicu bazena. "Šta si joj to govorila kada sam se vratio?"

Rivijera je sada bio sasvim blizu. "O mojoj majci. Zamolila me je. Mislim da je bila u šoku, i pored Hideove injekcije.

Zašto si joj to učinio?" "Hteo sam da vidim da li su lomljiva." "Jedno sigurno jeste. Kada se povrati... ako se povrati... videćemo kakve su joj boje oči."

"Krajnje je opasna. Suviše opasna. Da nisam bio tu da je ometem, da ubacim Ešpula da joj skrene pažnju i svog sopstvenog Hidea da bude meta za njenu malu bombu, gde bi ti sad bila? U njenoj vlasti."

"Ne", reče 3Džejn, "tu je bio Hideo. Mislim da ti nije baš jasno ko je Hideo. Njoj očito jeste." "Piće?"

"Vino. Belo." Kejs se isključi. 91

Maelkum je bio zguren nad komandama Garvija, ukucavajući komande za proces pristajanja. Glavni ekran modula pokazivao je nepomični crveni kvadrat doka Strejlajta. Garvi je bio veći kvadrat, zelene boje, koji se polako spuštao, ljuljajući se pod Melkumovim navođenjem. S leve strane, na manjem ekranu svetleo je kosturni prikaz Garvija i Hanive koji su se približavali krivini vretena.

"Imamo jedan sat, čoveče", reče Kejs, izvlačeći traku optičkih vlakana iz Hosake. Pomoćne baterije njegovog deka bile su dovoljne za devedeset minuta, ali će konstrukt Ravnolijskog biti dodatno opterećenje. Radio je brzo, mehanički, pričvršćujući konstrukt za dno Ono-Sendaija mikroporoznom trakom. Pored njega je prolebdeo Maelkumov pojas sa alatom.

Dohvatio ga je, otkačio dva komada elastičnog konopca sa sivim, četvrtastim sisaljkama i zakačio međusobno dve štipaljke. Priljubio je sisaljke sa obe strane deka i palcem uključio vakuum. Sa dekom i konstruktom obešenim ispred sebe o improvizovanu naramenicu, uvukao se u kožnu jaknu i proverio sadržaj džepova. Pasoš koji mu je dao Armitaž, bankovni čip na isto ime, kreditni čip koji je dobio po dolasku na Frisajd, dve derme betafenetilamina kupljene od Brusa, svežanj Novih Jena, pola paklice jijuana i šuriken.

Bacio je Frisajdov čip preko ramena i čuo kako udara o ruski prečistač. Spremao se da to uradi i sa čeličnom zvezdom, ali mu tada odbijeni čip okrznu potiljak, odbi se, pogodi tavanicu i odlete preko Maelkumovog levog ramena. Sionit ostavi komande i besno ga pogleda. Kejs osmotri šuriken i gurnu ga u džep jakne, začuvši kidanje postave.

"Set' se Muta, čovek", reče Maelkum. "Mut kaže on kvari njima bezbednost zbog Garvija. Garvi se spusti k'o drugi brod oni očekuju iz Vavilona. Mut 'mituje kodove za nas."

"Nosićemo odela?" "Mnogo teška." Maelkum slegnu ramenima. "Ostaneš u mreži dok ja ne kažem."

Otkucao je poslednji niz u modul i dohvatio izlizane ružičaste rukohvate sa svake strane navigacione ploče. Kejs je posmatrao kako se zeleni kvadrat smanjuje za poslednjih nekoliko milimetara i pokriva zeleni kvadrat. Na manjem ekranu, Haniva je spustila krmu da izbegne krivinu vretena i bila uhvaćena. Garvi je još bio visio ispod nje kao ulovljena larva.

Tegljač zazvoni, zadrhta. Dve stilizovane ruke pružiše se za vitkim osinjim trupom. Strejlajt izbaci oprezan žuti pravougaonik koji se izvi mimo Hanive za Garvijem. Sa krme, iza nemirnih vrpci zaptivnog materijala, začu se struganje.

"Čovek", reče Maelkum, "pazi dobijemo gravitaciju." Desetak manjih predmeta istovremeno popadaše na pod kabine, kao da ih je privukao magnet. Kejs zastenja kada su mu unutrašnji organi bili povučeni u drugačiji položaj. Dek i konstrukt bolno mu se srušiše u krilo.

Bili su spojeni s vretenom i okretali su se s njim. Maelkum raširi ruke, protegnu ramena, pa smaknu purpurnu kapicu, rastresajući lokne. "'Ajmo sad, čovek, rek'o si vreme dragoceno." 19.

Vila Strejlajt je parazitska struktura, podseti se Kejs, provlačeći se između traka veziva i kroz prednju komoru Markusa Garvija. Strejlajt crpi vazduh i vodu iz Frisajda i nema svoj ekosistem. Cev mosta, produžetak doka, bila je složenija verzija one kroz koju se smandrljao da bi stigao do Hanive, napravljena za upotrebu u uslovima rotacione gravitacije vretena. Namreškani tunel, podeljen hidrauličnim spojevima obloženim prstenovima od tvrde, neklizajuće plastike, čije su omče služile kao prečke lestvica.

Most se izvijao oko Hanive; tamo gde se spajao sa komorom Garvija bio je vodoravan, ali se naglo dizao ulevo, praveći okomiti uspon duž krivine trupa jahte. Maelkum je već odmicao uz prstenove, dižući se levom rukom, sa Remingtonkom u desnoj. Nosio je zamrljane, vrećaste, radne pantalone, svoju zelenu jaknu bez rukava i pocepane platnene patike sa jarko crvenim đonovima. Most bi se lako zanjihao svaki put kada bi stao na sledeći prsten.

Štipaljke Kejsovih improvizovanih naramenica usecale su mu se u ramena od težine Ono-Sendaija i konstrukta. Sada je osećao samo strah, sveopštu jezu. Potisnuo je to, prisiljavajući se da ponavlja Armitažovo predavanje o vretenu i vili Strejlajt. Počeo je da se penje.

Frisajd nije imao zatvoren, već ograničen ekosistem. Sion je imao zatvoren sistem, sposoban da se obnavlja godinama bez unošenja materijala spolja. Frisajd je proizvodio svoj vazduh i vodu, ali je zavisio od stalne dopreme hrane i redovnog đubrenja tla. Vila Strejlajt nije proizvodila ništa.

92

"Čovek", reče Maelkum tiho, "penj' se 'vamo, ko' mene." Oslanjajući se postrance uz kružne lestvice, Kejs savlada poslednjih nekoliko prečki. Most se završavao glatkim, pomalo ispupčenim poklopcem, prečnika dva metra. Hidraulični spojevi cevi nestajali su u elastičnim kućištima usečenim u okvir poklopca.