4.21. Vatreni pehar - Oslobodilačka vojska kućnih vilenjaka
Te večeri, Hari, Ron i Hermiona pođoše u sovarnik da pronađu Prasvidžena, kako bi Hari mogao da pošalje pismo Sirijusu, i poruči mu da je uspeo da prođe pored svog zmaja i ostane čitav. Usput je Hari ispričao Ronu i Hermioni sve što mu je Sirijus rekao o Karkarofu. Iako isprva šokiran saznanjem da je Karkarof Smrtožder, dok su stigli do sovarnika Ron je već raspredao kako je trebalo odmah da pretpostave tako nešto. – Sve se uklapa, zar ne? – reče on. – Sećate li se šta je Melfoj rekao u vozu, kako je njegov tata prijatelj s Karkarofom? Sad znamo odakle se poznaju. Verovatno su na Svetskom prvenstvu zajedno jurili naokolo maskirani... Nego, nešto ću ti reći, Hari, ukoliko je ipak Karkarof taj koji je ubacio tvoje ime u pehar, mora da se sada oseća prilično glupo, zar ne? Nije mu uspeo plan, je li? Samo si ogreban! Dođi ovamo... ja ću ga uhvatiti... Prasvidžena je toliko uzbudila ideja da će nositi pismo da je neprekidno lepršao oko Harijeve glave, hukćući. Ron zgrabi Prasvidžena u vazduhu i pridrža ga dok mu Hari nije zakačio pismo za nogu. – Nema šanse da bilo koji drugi podvig bude ovoliko opasan – nastavi Ron, dok je nosio Prasvidžena do prozora. – Znaš šta? Mislim da bi mogao da pobediš na ovom turniru, Hari, ozbiljno ti kažem. Hari je znao da Ron to govori samo da bi se iskupio zbog svog ponašanja tokom proteklih nekoliko nedelja, ali mu je svejedno bio zahvalan. Hermiona se pak naslonila na zid sovarnika, prekrstila ruke i mrštila se na Rona. – Hari mora da prevali dug put pre nego što završi ovaj turnir – reče ona ozbiljno. – Ako je ovo bio prvi podvig, ne želim ni da razmišljam o tome šta je sledeći. – Koje li si ti sunašce od deteta! – reče Ron. – Ti i profesorka Treloni trebalo bi češće da se viđate. On izbaci Prasvidžena kroz prozor. Prasvidžen se strmoglavi tri-četiri metra pre nego što je uspeo da se zadrži u vazduhu i ponovo digne. Pismo koje mu je bilo privezano za nogu bilo je mnogo duže i teže no inače – Hari nije mogao da odoli a da Sirijusu ne opiše potanko sve detalje kako je tačno skretao, obilazio i izbegavao šiljorepog. Posmatrali su Prasvidžena kako nestaje u tami, a zatim Ron reče: – Pa, bilo bi bolje da siđemo dole na tvoju žurku iznenađenja, Hari – trebalo bi da su Fred i Džordž dosad već pomažnjavali dovoljno hrane iz kuhinje. I zaista, čim su ušli u grifindorski dnevni boravak sve zatrešta od povika i vriske. Svuda su bila brda torti i boce soka od bundeve i krem-piva. Li Džordan je bacio nekoliko Dr Filibasterovih nesagorevajućih mokropalećih vatrometa, tako da je vazduh bio pun varnica i zvezdica, a Din Tomas, koji je bio odličan crtač, istakao je gomilu novih, impresivnih transparenata, koji su uglavnom prikazivali Harija kako na Vatrenoj streli obleće oko glave šiljorepog zmaja, mada je nekoliko transparenata prikazivalo i Sedrika s licem u plamenu. Hari se baci na posluženje. Gotovo da je zaboravio šta znači prava glad, te sede za sto s Ronom i Hermionom. Nije mogao da veruje koliko je srećan: Ron je ponovo na njegovoj strani, savladao je prvi podvig i neće morati da brine o drugom naredna tri meseca. – Bogme, ovo je baš teško – reče Li Džordan, uzimajući zlatno jaje koje je Hari ostavio na stolu, i odmeravajući ga u rukama. – Otvori ga, Hari, hajde! Da vidimo šta se nalazi u njemu! – Trebalo bi sâm da reši zagonetku – hitro se umeša Hermiona. – Takva su pravila turnira... – Trebalo je sâm da prokljuvim i kako da prođem pored zmaja, zar ne? – promrmlja Hari tako tiho da je samo Hermiona mogla da ga čuje, a ona mu se nasmeši kao krivac. – Dabome, hajde, Hari, otvori ga! – pridruži mu se nekoliko đaka. Li dodade Hariju jaje, a Hari ukopa svoje nokte u žleb koji je išao posred jajeta, i otvori ga. Bilo je šuplje i potpuno prazno – ali čim ga je Hari otvorio sobu ispuni najužasniji zvuk koji se može čuti, glasno i piskutavo zavijanje. Hari je dotad čuo samo jedan zvuk koji bi mogao da se uporedi s ovim, a to je bio zvuk orkestra duhova na Smrtovdanskoj žurki Skoro Obezglavljenog Nika, koji je svirao na muzičkoj testeri. – Zatvori ga! – povika Fred, rukama poklopivši uši. – Šta to bi? – upita Šejmus Finigan, zureći u jaje kad ga Hari hitro zatvori. – Zvučalo je kao vila zloslutnica... možda ćeš sledeći put morati da prođeš pored jedne od njih, Hari! – Tako zvuči neko ko je na užasnim mukama! – reče Nevil, koji beše izuzetno prebledeo, i prosuo rol-viršle svuda po podu. – Moraćeš da se suprotstaviš Bolnoj kletvi! – Ne budi tupson, Nevile, to je protivzakonito – reče Džordž. – Ne bi smeli da koriste Bolnu kletvu na šampionima. Meni se učinilo na trenutak da to Persi peva... možda ćete morati da ga napadnete dok se tušira, Hari. – Hoćeš li kolač sa džemom, Hermiona? – upita Fred. Hermiona sumnjičavo osmotri poslužavnik koji joj je Fred prineo. Fred se naceri. – U redu je – reče on. – Nisam im ništa uradio. Vanilice su te kojih bi trebalo da se čuvaš... Nevil, koji je upravo zagrizao jednu vanilicu, zagrcnu se i ispljunu je. Fred se nasmeja. – Samo sam se šalio, Nevile... Hermiona uze kolač sa džemom, pa reče: – Da li si sve ovo uzeo iz kuhinje, Fred? – Aha – reče Fred, iskezivši se. Zatim poče da priča cijukavim glasićem imitirajući kućnog vilenjaka. – Šta god vam zatreba, gos'n, šta god! Ubitačno su uslužni... doneli bi mi pečenog vola kada bih im rekao da sam malčice ogladneo. – Kako ste ušli tamo? – upita Hermiona, naivnim glasom. – Lako – reče Fred – skrivena vrata iza slike činije s voćem. Samo zagolicaj krušku, i kada se ona zakikoće, onda... – on stade, i sumnjičavo je osmotri. – A što pitaš? – Onako – brzo uzvrati Hermiona. – Da ne planiraš da navedeš kućne vilenjake na štrajk, je li? – reče Džordž. – Planiraš da se maneš deljenja letaka, i pokušaš da ih navedeš na pobunu? Neki se na to nasmejaše. Hermiona ništa ne odgovori. – Samo nemoj da ih uznemiravaš i govoriš im kako moraju da zahtevaju odeću i plate! – upozori je Fred. – Smetaćeš im dok kuvaju. U tom trenutku, Nevil im malo skrenu pažnju pretvorivši se u velikog kanarinca. – Oh... izvini, Nevile! – povika Fred, pokušavajući da nadglasa smeh. – Potpuno sam zaboravio... ipak su vanilice bile te koje smo začarali... Narednih nekoliko minuta Nevil je mlatarao krilima, dok mu nisu otpala sva pera i vratio mu se normalan izgled. Čak im se pridružio u smehu. – Kanarinice! – povika Fred uzbuđenoj gomili. – Džordž i ja smo ih izmislili... samo sedam sikla komad, bagatela! Bilo je skoro jedan ujutru kada se Hari uputio u spavaonicu s Ronom, Nevilom, Šejmusom i Dinom. Pre nego što je navukao zavese na svom krevetu s baldahinom, Hari postavi svoju malu maketu mađarskog šiljorepog na stočić pored kreveta, gde figurica zevnu, sklupča se i zatvori oči. Zaista, pomisli Hari, dok je navlačio zavese, Hagrid je u pravu... sasvim su u redu, zaista, ti zmajevi... * * * Početak decembra doneo je vetar i susnežicu na Hogvorts. Budući da je zamak zimi uvek bio na vetrometini, Hari je bio srećan zbog njegovih ognjišta i debelih zidova kad god bi prošao pored durmstranškog broda na jezeru, koji se ljuljao usled jakih vetrova, dok su mu se crna jedra talasala spram olovnog neba. Smatrao je da i u bobatonskoj kočiji mora biti prilično hladno. Primetio je da se Hagrid dobro brine o konjima Madam Maksim, i snabdeva ih njihovim omiljenim pićem, škotskim viskijem. Alkoholna isparenja koja su dopirala iz njihovog obora bila su dovoljna da blago opiju sve učenike na času Brige o magijskim stvorenjima. To im baš nije bilo od pomoći jer su još uvek brinuli o onim strašnim skrutima, i bila im je potrebna potpuna koncentracija. – Nisam siguran jal' oni padaju u zimski san, jal' ne – reče Hagrid promrzlom razredu, na sledećem času u vetrovitoj leji s bundevama. – Mislijo sam da samo počekamo i vidimo, da l' im se pajki il' ne... Tad ćemo ih spustiti u ove kutije... Preostalo je još samo deset preživelih skruta. Očigledno ih još nije napustila želja da se uzajamno potamane. Svaki od njih je sada bio već bezmalo dva metra dugačak. Njihova debela siva ljuštura, snažne noge na uvlačenje, rasprskavajuće zadnjice, žaoke i surle predstavljali su kombinaciju koja je skrute činila najodvratnijim stvorenjima koja je Hari ikad video. Razred je utučeno gledao u ogromne kutije koje im je Hagrid izneo, obložene jastucima i paperjastom ćebadi. – Sa' ćemo ih samo uvesti u nji' – reče Hagrid – i stavit' poklopce, pa da vidimo šta će da bidne. Ali skruti, ispostavilo se, ne padaju u zimski san, niti vole da ih silom guraju u jastucima obložene kutije i zakucavaju ekserima. Ubrzo, Hagrid je urlao: – Ne paničite, reko', nemo' da paničite! – dok su skruti divljali po leji s bundevama, sada prekrivenoj nagorelim ostacima kutija, koje su se još pušile. Veći deo razreda – predvođen Melfojem, Krebom i Gojlom – pobegao je u Hagridovu kolibu kroz zadnja vrata, i zabarikadirao se unutra. Hari, Ron i Hermiona bili su među onima koji su ostali napolju, pokušavajući da pomognu Hagridu. Zajedno su uspeli da obuzdaju i svežu devet od deset skruta, po cenu mnogobrojnih opekotina i posekotina. Najzad je preostao samo jedan skrut. – Nemo' da gi uplašite! – vikao je Hagrid, dok su Ron i Hari svojim štapićima ispaljivali mlazeve varnica na skruta, koji im je preteći prilazio, povijene žaoke, koja je drhturila preko njegovih leđa. – Samo pokušajte da mu prebacite uže preko žaoke, kak' ne bi povredio nekog od ostalih! – Da, to zaista ne bismo želeli! – povika Ron ljutito, dok su se on i Hari povlačili uza zid Hagridove kolibe, i dalje držeći skruta na odstojanju svojim varnicama. – Vidi, vidi, vidi... ovo zbilja deluje zabavno. Rita Skiter je bila naslonjena na Hagridovu baštensku ogradu, i gledala u opštu zbrku. Nosila je debeli purpurnocrveni ogrtač s krznenim okovratnikom u istom tonu, i torbicu od krokodilske kože preko ruke. Hagrid se baci na skruta koji je saterao Harija i Rona u čošak, i spljeska ga tako da mu vatreni mlaz blesnu kroz zadnji deo, spalivši nekoliko okolnih stabljika bundeva. – Ko s' ti? – upita Hagrid Ritu Skiter, dok je spuštao omču oko skrutove žaoke i učvršćivao je. – Rita Skiter, izveštač Dnevnog proroka – odgovori Rita, smešeći mu se. Njen zlatni zub blesnu. – Mislijo sam da vi je Dambldor zabranijo da ulazite u školu? – reče Hagrid, neznatno se namrštivši kad siđe s pomalo spljeskanog skruta i poče da ga gura ka njegovim drugarima. Rita se pravila kao da nije čula šta joj je Hagrid upravo rekao. – Kako se zovu ova fascinantna stvorenja? – upita, smešeći se još šire. – Zadnjerasprskavajući skruti – progunđa Hagrid. – Zbilja? – reče Rita, naizgled zainteresovana. – Nisam dosad čula za njih... odakle potiču? Hari primeti crvenilo kako se diže duž Hagridove razuzdane crne brade, i srce mu siđe u pete. Zbilja, odakle Hagridu skruti? Hermiona, koja je izgleda razmišljala na sličan način, brzo reče: – Da, stvarno su zanimljivi, zar ne? Zar ne, Hari? – Šta? Oh, da... jao... zanimljivi – reče Hari, kad ga Hermiona zgazi po nozi. – Aha, i ti si ovde, Hari! – reče Rita Skiter osvrćući se oko sebe. – Dakle, voliš Brigu o magijskim stvorenjima, je li? Jedan od tvojih omiljenih časova? – Da – reče Hari odvažno. Hagrid se na to ozari. – Divno – reče Rita. – Stvarno divno. Dugo predajete ovde? – dodade ona Hagridu. Hari primeti kako joj pogled prelazi preko Dina (koji je imao gadnu posekotinu preko jednog obraza), Lavander (čija je odora bila gadno oprljena plamenom), Šejmusa (koji je pokušavao da zaleči nekoliko opečenih prstiju), a zatim do prozora kolibe, gde je veći deo razreda stajao noseva pritisnutih uza staklo, u iščekivanju da vide je li sve u redu pa da izađu. – Ovo mi je tek druga godina – reče Hagrid. – Divno... Da niste možda zainteresovani za intervju? Da podelite svoja iskustva o magijskim stvorenjima s našim čitaocima? Prorok ima zoološku kolumnu svake srede, sigurna sam da to već znate. Mogli bismo da pišemo o ovim... ovaj... krajnjeeksplodirajućim skutima. – Zadnjerasprskavajućim skrutima – reče Hagrid željno. – Ovaj... da, š'o da ne? Hari je imao vrlo loš predosećaj u vezi s tim, ali nije bilo načina da to saopšti Hagridu a da Rita Skiter ne primeti. Stoga je morao da stoji i u tišini posmatra Hagrida i Ritu kako se dogovaraju da se nađu u Tri metle kasnije u toku nedelje, radi opširnog intervjua. Onda se oglasi zvono u zamku, označivši kraj lekcije. – Pa, zbogom, Hari! – reče mu veselo Rita Skiter, dok je on kretao s Ronom i Hermionom. – Dakle, u petak uveče, Hagride! – Izvrnuće sve što bude rekao – reče Hari sebi u bradu. – Samo da nije ilegalno uvezao ove skrute ili tako nešto – reče Hermiona očajnički. Oni se pogledaše – to bi baš bilo nešto što bi Hagrid uradio. – Hagrid je i pre bio u velikim nevoljama, a Dambldor ga nikada dosad nije otpustio – reče Ron utešno. – Najgore što može da se dogodi jeste da Hagrid mora da se otarasi skruta. Izvin'te... jesam li rekao najgore? Hteo sam da kažem najbolje. Hari i Hermiona se nasmejaše i, malčice veseliji, uputiše na ručak. Hari je tog popodneva izuzetno uživao u dvočasu Predskazivanja: i dalje su radili zvezdane karte i proročanstva pomoću njih, ali sada kada su on i Ron ponovo bili prijatelji, cela stvar mu je ponovo delovala vrlo smešno. Profesorka Treloni, koja je bila prezadovoljna njima dvojicom onda kada su proricali svoje užasne smrti, brzo se razljutila zato što su se smejuljili dok je objašnjavala najrazličitije načine na koje Pluton može uticati na poremećaje svakodnevnog života. – Mislila sam – reče ona, svojim mističnim šapatom, koji nije prikrivao njenu očiglednu zlovolju – da bi neki od nas – ona na to uputi značajan pogled Hariju – bili manje neozbiljni da su videli stvari koje sam ja videla sinoć kad sam proučavala kristalnu kuglu. Dok sam sedela ovde, zaneta svojim šivenjem, savladao me je poriv da se posavetujem s kuglom. Ustala sam, stala pred nju, i unela se u njene kristalne dubine... i šta mislite, koga sam videla kako me posmatra iz njene unutrašnjosti? – Ružnog matorog šišmiša s prevelikim cvikerima? – promrmlja Ron sebi u bradu. Hari se grčio pokušavajući da se ne nasmeje. – Smrt, dragi moji. Parvati i Lavander rukama prekriše usta, užasnute. – Da – reče profesorka Treloni, klimajući glavom impresivno – primiče se, sve je bliže, kruži nad nama kao lešinar, sve niže... sve niže nad zamkom... Ona se upilji u Harija, koji na to zevnu vrlo široko i očigledno. – Zvučalo bi mnogo impresivnije da to nije uradila makar osamdeset puta dosad – reče Hari, kad su konačno izašli na svež vazduh stepeništa ispod učionice profesorke Treloni. – Ali da sam pao mrtav svaki put kad mi je to predskazala, bio bih medicinsko čudo. – Bio bi nekakav naročit gusto koncentrisan duh – reče Ron kikoćući se, dok su prolazili pored Krvavog Barona, koji je išao u suprotnom pravcu, zureći zlokobno u njih svojim širokim očima. – Makar nismo dobili nikakav domaći. Nadam se da je Hermiona dobila gomilu domaćih zadataka od profesorke Vektor, baš volim da ne radim ništa dok ona radi... Ali Hermiona se nije pojavila za večerom, niti je bila u biblioteci kada su kasnije otišli da je potraže. Jedina osoba unutra bila je Viktor Krum. Ron je neko vreme zujao iza polica s knjigama, posmatrajući Kruma i šapatom raspravljajući s Harijem treba li da zamoli Kruma za autogram – dok nije shvatio da šest-sedam devojčica vreba iza sledećeg reda knjiga raspravljajući o istom, te izgubi volju za time. – Pitam se gde li je? – reče Ron, dok su se on i Hari vraćali u grifindorski toranj. – Pojma nemam... Koještarija. Ali tek što je Debela Dama počela da klizi napred, zvuk stopala u trku iza njih najavi Hermionin dolazak. – Hari! – dahtala je ona, prikočivši pored njega (Debela Dama ju je skeptično posmatrala odozgo). – Hari, morate da dođete... morate da dođete, desilo se nešto najneverovatnije... molim vas... Ona zgrabi Harijevu ruku i pokuša da ga odvuče nazad niz hodnik. – U čemu je stvar? – upita Hari. – Pokazaću ti kad stignemo... oh, hajde, brzo... Hari se osvrnu ka Ronu: ovaj mu uzvrati pogled, vidno zaintrigiran. – U redu – reče Hari, krenuvši niz hodnik s Hermionom, dok je Ron pokušavao da ide u korak s njima. – Oh, ne obazirite se na mene! – iznervirano povika Debela Dama za njima. – Ne izvinjavajte se što ste me uznemiravali! Ja ću samo da visim ovde, širom otvorena, dok se vi ne vratite, je li? – Da, hvala – povika Ron preko ramena. – Hermiona, kuda idemo? – upita Hari, kada su sišli šest spratova niže, i krenuli niz mermerne stepenice ka Ulaznoj dvorani. – Videćete, videćete za koji minut! – reče Hermiona uzbuđeno. Na dnu stepeništa ona skrenu levo i požuri kroz vrata kroz koja je Sedrik Digori prošao one noći nakon što je Vatreni pehar izbacio njegovo i Harijevo ime. Hari nikada nije bio ovde. On i Ron nastaviše da prate Hermionu niz kamene stepenike, ali umesto da završe u sumornom i mračnom podzemnom prolazu, poput onog koji vodi do Snejpove tamnice, nađoše se u širokom, kamenom hodniku, jarko osvetljenom bakljama i ukrašenom veselim slikama koje su uglavnom prikazivale hranu. – Oh, sačekaj malo... – reče Hari polako, na pola puta niz hodnik. – Stani malo, Hermiona.. – Šta je bilo? – ona se okrenu i pogleda ga s jasnim iščekivanjem na licu. – Znam o čemu se ovde radi – reče Hari. On laktom gurnu Rona, i pokaza na sliku tik iza Hermione. Na slici se nalazila džinovska srebrna činija s voćem. – Hermiona! – reče Ron, kapirajući. – Opet pokušavaš da nas uvučeš u one stvari oko ubljuva! – Ne, ne, nije istina! – reče ona užurbano. – I ne zove se ubljuv, Rone... – Promenila si ime, je li? – reče Ron, mršteći se na nju. – Šta smo onda sada, Oslobodilačka vojska kućnih vilenjaka? Ja neću da ulećem u tu kuhinju i da ih teram da prestanu s radom, ne pada mi na pamet... – Ne tražim to od tebe! – reče Hermiona nestrpljivo. – Maločas sam sišla ovde da popričam s njima, i našla sam... oh, hajde, Hari, hoću da ti pokažem! Ona ga ponovo zgrabi za ruku, povuče ga ispred slike ogromne činije s voćem, ispruži kažiprst i zagolica veliku zelenu krušku, koja poče da se mrda, kikoćući se, i iznenada se pretvori u veliku zelenu kvaku. Hermiona je zgrabi, otvori vrata, i munu Harija u leđa, uguravši ga unutra. On uspe da baci kratak pogled na ogromnu sobu s visokom tavanicom, veliku kao i Velika sala iznad nje, s hrpama sjajnih bakarnih lonaca i šerpi nagomilanih oko kamenih zidova, s velikim zidanim kaminom na suprotnom kraju, kad se nešto maleno sjuri ka njemu iz sredine sobe, cičući: – Hari Poteru, gos'n! Hari Poteru! Sledećeg trena mu sav vazduh izlete iz pluća, kada vilenjak skoči na njega, cijučući, zagrlivši ga tako snažno da je Hari pomislio da će mu popucati sva rebra. – D-Dobi? – procedi Hari. – Jes' Dobi, gos'n, jes'! – cičao je glasić negde u predelu njegovog pupka. – Dobi se nadao i nadao da će videti Harija Potera, gos'n, i Hari Poter je došao da ga vidi, gos'n! Dobi ga pusti i odmaknu se nekoliko koraka, široko se nasmešivši Hariju, dok su njegove ogromne zelene oči, nalik na teniske loptice, ronile suze radosnice. Izgledao je skoro isto onako kako ga se Hari sećao: nos u obliku olovke, uši kao u slepog miša, dugi prsti i stopala – sve je bilo isto osim odeće, koja je bila potpuno drugačija. Dok je radio kod Melfojevih, Dobi je stalno nosio istu prljavu staru jastučnicu. Sada je pak nosio najčudniji izbor odežde koji je Hari ikad video. Obukao se gore i od onih čarobnjaka na Svetskom prvenstvu. Nosio je pokrivač za čajnik umesto šešira, i na njega prikačio nekoliko sjajnih znački. Preko golih grudi imao je kravatu s oslikanim potkovicama, zatim nešto nalik na dečji fudbalski šorts i rasparene čarape. Jedna od njih, Hari primeti, bila je ona ista crna čarapa koju je on sâm skinuo sa sopstvene noge i prevario gospodina Melfoja da je dâ Dobiju, kako bi ga na taj način oslobodio. Druga je bila prekrivena roze-narandžastim prugama. – Dobi, šta radiš ovde? – reče Hari u čudu. – Dobi je došao da radi na Hogvortsu, gos'n! – uzbuđeno zacijuka Dobi. – Profesor Dambldor je dao Dobiju i Vinki posao, gos'n! – Vinki? – reče Hari. – I ona je ovde? – Da, gos'n, da! – reče Dobi, zgrabi Harija za ruku i odvuče ga u kuhinju pored četiri dugačka drvena stola koja su tu stajala. Svaki od stolova, primeti Hari dok je prolazio pokraj njih, bio je postavljen tačno ispod jednog od četiri stola hogvortskih kuća, koji su se nalazili u Velikoj sali. Tog trenutka na njima nije bilo hrane, ali Hari je pretpostavljao da su pre nepunih sat vremena bili prepuni tanjira i posuda s hranom, koje su potom slali kroz tavanicu na njihove stolove-parnjake iznad. U kuhinji je stajalo najmanje stotinak malih kućnih vilenjaka, smešeći se, klanjajući se i pozdravljajući ih, dok je Dobi vodio Harija kraj njih. Svi su nosili iste uniforme, male ubruse s hogvortskim znakom, koje su uvezivali kao toge, poput Vinki. Dobi se zaustavi ispred kamina od cigli, i pokaza prstom. – Vinki, gos'n! – reče on. Vinki je sedela na stolici pored vatre. Za razliku od Dobija, ona očigledno nije uzimala odeću gde stigne. Nosila je slatku malu suknju i bluzu s plavim šeširom iz istog kompleta, koji je imao izbušene proreze za njene velike uši. Ipak, dok je svaki deo Dobijeve čudne garderobe bio tako čist i uredan da je izgledao kao nov, Vinki očigledno uopšte nije vodila brigu o svojoj odeći. Svuda po bluzi imala je fleke od supe, a na jednom mestu je progorela suknju. – Zdravo, Vinki – reče Hari. Vinkina usna zadrhta. A onda briznu u plač, te su joj se suze slivale iz krupnih smeđih očiju i kapale joj niz lice, baš kao na Svetskom prvenstvu u kvidiču. – O, bože – reče Hermiona. Ona i Ron su pratili Harija i Dobija do kraja kuhinje. – Vinki, ne plači, molim te nemoj... Ali Vinki zaplaka jače no ikad. Dobi se, s druge strane, ozareno smešio Hariju. – Da li bi Hari Poter hteo šoljicu čaja? – ciknu glasno, nadjačavajući Vinkine jecaje. – Ovaj... da, može – reče Hari. Istog trenutka, šest kućnih vilenjaka dojuri iza njih, noseći veliki srebrni poslužavnik sa čajnikom, šoljama za Harija, Rona i Hermionu, krčagom mleka i velikim tanjirom punim biskvita. – Dobra usluga! – reče Ron, vidno impresioniran. Hermiona se namršti na njega, ali vilenjaci su delovali oduševljeno. Oni se duboko pokloniše i povukoše. – Koliko dugo si ovde, Dobi? – upita Hari, dok mu je Dobi dodavao čaj. – Tek nedelju dana, gos'n Hari Poteru! – reče Dobi veselo. – Dobi je došao da vidi profesora Dambldora, gos'n. Vidite, gos'n, vrlo je teško kućnom vilenjaku koji je otpušten da nađe novi posao, gos'n, zaista vrlo teško... Na ovo, Vinki zarida još jače, i niz njen nos nalik na spljeskani paradajz potekoše suze, no ona ne načini nikakav pokušaj da zaustavi bujicu. – Već dve godine Dobi je obilazio celu zemlju, gos'n, pokušavajući da pronađe posao! – skvičao je Dobi. – Ali Dobi nije našao posao, gos'n, jer Dobi sada 'oće platu! Kućni vilenjaci širom kuhinje, koji su ih slušali i gledali s velikim interesovanjem, svi do jednog skrenuše pogled na ove reči, kao da je Dobi rekao nešto nepristojno i sramotno. Hermiona pak reče: – To je sjajno, Dobi! – Hvala vam, gospojice! – reče Dobi, cereći joj se krezubo. – Ali većina čarobnjaka ne želi kućnog vilenjaka koji 'oće platu, gospođice. „To nije svrha kućnog vilenjaka“, kažu oni, i zalupe Dobiju vrata pred nosom! Dobi voli da radi, ali on 'oće da nosi odeću i 'oće da ga plaćaju, Hari Poteru... Dobi voli što je slobodan! Hogvortski kućni vilenjaci odjednom počeše da uzmiču od Dobija, kao da prenosi neku zaraznu bolest. Vinki je pak ostala tu gde je, mada je plakala sve jače i jače. – A onda, Hari Poteru, Dobi ode da poseti Vinki, i sazna da je i Vinki isto otpuštena, gos'n! – reče Dobi oduševljeno. Na to Vinki skoči sa stolice i prući se, licem nadole, na popločan kameni pod, udarajući sićušnim pesnicama po njemu i vrišteći od jada. Hermiona hitro kleknu pored nje, i pokuša da je uteši, ali ništa što joj je rekla nije ni najmanje pomoglo. Dobi nastavi s pričom, piskutavo vrišteći da bi nadglasao Vinkine jecaje: – A zatim Dobiju sinu ideja, gos'n Hari Poteru! „Zašto ne bi Dobi i Vinki radili zajedno?“, kaže Dobi. „Ali gde ima dovoljno posla za dva kućna vilenjaka?“ pita Vinki. I Dobi razmisli, i najednom mu sine, gos'n! Na Hogvortsu! I tako Dobi i Vinki dođu kod profesora Dambldora, gos'n, i profesor Dambldor nas primi! Dobi se veselo naceri, i suze radosnice ponovo mu navreše na oči. – I profesor Dambldor kaže da će platiti Dobija, gos'n, ako Dobi 'oće plaćanje! I tako je Dobi slobodan vilenjak, gos'n, i Dobi dobija po galeon nedeljno i jedan slobodan dan mesečno! – To i nije nešto! – razdraženo povika Hermiona s poda, nadglasavši Vinkino neprekidno vrištanje i udaranje pesnicom. – Profesor Dambldor je ponudio Dobiju deset galeona nedeljno, i da ima slobodan vikend svake nedelje – reče Dobi, na trenutak zadrhtavši, kao da ga je sama pomisao o tolikom luksuzu i bogatstvu zaplašila – ali ga je Dobi odbio, gospođice... Dobi voli slobodu, gospođice, ali neće previše, gospođice, ipak više voli da radi. – A koliko profesor Dambldor plaća tebe, Vinki? – upita Hermiona brižno. Ukoliko je mislila da će to malčice razveseliti Vinki, grdno se prevarila. Vinki zaista prestade da plače, ali kada se uspravila, piljila je u Hermionu svojim ogromnim smeđim očima, lica potpuno mokrog, i odjednom prožetog besom. – Vinki jes' osramoćen vilenjak, ali Vinki još ne prima platu! – ona ciknu. – Vinki još nije pala tako nisko! Vinki se, kak' i dolikuje, zbilja stidi što su je oslobodili! – Stidi? – reče Hermiona tupo. – Ali... ma daj, Vinki! Gospodin Čučanj je taj koji bi trebalo da se stidi, a ne ti! Nisi učinila ništa rđavo, on se zaista užasno poneo prema tebi... Ali na te reči Vinki pljesnu rukama preko proreza na šeširu, spljoštivši uši kako ne bi mogla da čuje ni reč, i ciknu: – Vi nećete vređat' mog gospodara, gospojice! Vi ne vređati gospodina Čučnja! Gos'n Čučanj je dobar čarobnjak, gospojice! Gospodin Čučanj ima pravo da otpusti nevaljalu Vinki! – Vinki ima problema da se prilagodi, Hari Poteru – ciknu Dobi poverljivo. – Vinki zaboravlja da više nije vezana za gospodina Čučnja. Sada joj je dozvoljeno da govori šta misli, ali ona to neće. – Zar kućni vilenjaci ne mogu da govore o svojim gospodarima? – upita Hari. – Oh, ne, gos'n, nikako – reče Dobi, naprasno poprimivši ozbiljan izraz. – To je deo ropstva kućnih vilenjaka, gos'n. Mi čuvamo njihove tajne i naše ćutanje, gos'n, ono održava porodičnu čast, i mi nikad ne pričamo loše o njima... iako je profesor Dambldor rekao Dobiju da on ne insistira na tome. Profesor Dambldor je rek'o da možemo slobodno da... da... Dobi najednom postade nervozan, i rukom pozva Harija da mu priđe bliže. Hari se nagnu ka njemu. Dobi prošaputa: – On je rek'o da slobodno možemo da ga zovemo... da ga zovemo ćaknutim matorim čudakom ako 'oćemo, gos'n! Dobi se prestrašeno zakikota. – Ali Dobi to neće, Hari Poteru – reče, pričajući ponovo normalnim tonom, i vrteći glavom tako da su mu uši landarale. – Dobi baš mnogo voli profesora Dambldora, gos'n, i ponosan je što može da čuva njegove tajne. – Ali sad možeš da kažeš šta hoćeš o Melfojevima? – upita ga Hari, cereći se. Pomalo preplašen pogled pređe preko Dobijevih krupnih očiju. – Dobi... Dobi bi mogao – reče sumnjičavo. On skupi svoja tanušna ramena. – Dobi bi mogao reći Hariju Poteru da su njegovi stari gospodari bili... bili... loši Mračni čarobnjaci! Dobi zasta na trenutak, sav drhteći, užasnut svojom smelošću – a zatim jurnu do najbližeg stola i poče da treska glavom o njega, iz sve snage, cvileći: – Nevaljali Dobi! Nevaljali Dobi! Hari zgrabi Dobija za okovratnik od kravate i odvuče ga od stola. – Hvala ti, Hari Poteru, hvala ti – reče Dobi zadihano, trljajući glavu. – Samo ti treba malo vežbe – reče Hari. – Vežbe! – zaciča Vinki besno. – Treba da te bio stid, Dobi, kad tak' pričaš o svoji' gospodarima! – Oni više nije moji gospodari, Vinki! – reče Dobi prkosno. – Dobija više nije briga šta oni misle! – Oh, ti budeš loš vilenjak, Dobi! – stenjala je Vinki, dok joj suze ponovo potekoše niz lice. – Siroti moj gospodin Čučanj, šta li on radio bez Vinki? On me potrebuje, potrebuje mu moja pomoć! Ja se brinula o Čučnjevima ceo svoj život, i moja majka to radilo pre mene, i moja baka pre nje... oh, šta bi one rekle ako saznale da je Vinki oslobođena? O, bruke, o, bruke! – ona ponovo uroni lice u svoju suknju i poče da dreči. – Vinki – reče Hermiona, odlučno – sigurna sam da se gospodin Čučanj savršeno dobro snalazi bez tebe. Videli smo ga, znaš... – Vi videla mog gospodara? – reče Vinki bez daha, i njeno uplakano lice ponovo izroni iz suknje, i izbeči se na Hermionu. – Vi ga videla ovdi na Hogvortsu? – Da – reče Hermiona. – On i gospodin Torbar su sudije na Tročarobnjačkom turniru. – I gos'n Torbar dolazi, također? – cijuknu Vinki, i na Harijevo veliko iznenađenje (a i Ronovo i Hermionino, takođe, sudeći po njihovim izrazima lica), ponovo poprimi ljutit izgled. – Gospon Torbar je loš čarobnjak! Vrlo loš čarobnjak! Moj gospodar ga ne vole, o, ne, nikako! – Torbar – loš? – reče Hari. – O, da – reče Vinki, besno klimajući glavom. – Moj gospodar govori Vinki neke stvari! Ali Vinki ne govori... Vinki... Vinki čuva gospodareve tajne... Ona opet briznu u plač. Mogli su da čuju kako jeca u suknju: – Siroti gospodar, siroti gospodar, nema Vinki da mu viš' pomaga! Nisu mogli da izvuku više nijednu razboritu reč iz Vinki. Pustiše je da plače i ispiše čaj, dok je Dobi veselo ćeretao o svom životu slobodnog vilenjaka, i o planovima koje ima sa svojom platom. – Dobi će sledeće da kupi džemper, Hari Poteru! – reče on veselo, pokazavši na svoje gole grudi. – Znaš šta, Dobi – reče Ron, kome se vilenjak izgleda izrazito dopao – daću ti onaj koji mi mama ove godine isplete za Božić, svake godine dobijam po jedan od nje. Ne smeta ti kestenjasta boja, zar ne? Dobi je bio oduševljen. – Možda ćemo morati malčice da ga smanjimo da bi ti pasovao – reče mu Ron – ali će ti se lepo slagati s pokrivačem za čajnik. Dok su se spremali da krenu, vilenjaci ih opkoliše nudeći im da ponesu razne grickalice. Hermiona odbi, s bolom gledajući vilenjake kako im se klanjaju i pocupkuju, ali Hari i Ron napuniše džepove šampitama i kolačima. – Mnogo vam hvala! – reče Hari vilenjacima, koji su se svi okupili oko vrata da im požele laku noć. – Vidimo se, Dobi! – Hari Poteru... sme li Dobi da dođe da vas poseti neki put, gos'n? – upita Dobi nesigurno. – Naravno da smeš – reče Hari, i Dobi se ozari. – Znate šta? – reče Ron, kada su on, Hermiona i Hari ostavili kuhinju za sobom, i ponovo počeli da se uspinju stepenicama ka ulaznoj dvorani. – Sve ove godine bio sam zaista impresioniran Fredom i Džordžem, i time kako su uspevali da mažnjavaju hranu iz kuhinja... pa, uopšte nije toliko teško, zar ne? Oni jedva čekaju da je daju! – Mislim da je to najbolje što je moglo da im se dogodi, tim vilenjacima, znate – reče Hermiona, vodeći ih nazad uz mermerne stepenice. – To što je Dobi došao da radi ovde, hoću reći. Ostali vilenjaci će videti koliko je on srećan sad kad je slobodan, i polako će im sinuti da i sami isto požele! – Nadajmo se samo da se neće previše ugledati na Vinki – reče Hari. – Oh, razveseliće se ona – reče Hermiona, iako je zvučala pomalo sumnjičavo. – Kad šok malo popusti, i kad se navikne na Hogvorts, videće koliko joj je ovde bolje bez tog Čučnja. – Ipak, čini se da ga ona voli – reče Ron jedva razumljivo (upravo je počeo da jede šampitu). – Ali nema visoko mišljenje o Torbaru, zar ne? – reče Hari. – Pitam se šta Čučanj govori o njemu kod kuće? – Verovatno govori da nije baš najbolji šef odseka – reče Hermiona. – I, da se ne lažemo... ima pravo, zar ne? – Ja bih ipak radije radio za njega nego za matorog Čučnja – reče Ron. – Torbar makar ima smisla za humor. – Nemoj da te Persi čuje da to pričaš – reče Hermiona, smešeći se. – Da, pa, Persi ne bi želeo da radi za nekoga sa smislom za humor, zar ne? – reče Ron, prešavši na čokoladne eklere. – Persi ne bi prepoznao šalu ni kad bi plesala gola pred njim noseći Dobijev pokrivač za čajnik.
