1: Neuromanser

Gibson Vilijem NEUROMANSER Prevod: Marković Aleksandar Gibson William NEUROMANCER, 1984. Serija "Neuromanser" (1) POLARIS 1994. Prvi deo: BLUZ ČIBA SITIJA 1. Nebo iznad luke bilo je boje televizijskog ekrana, uključenog na prazan kanal.

"Nije baš da sam zavisan", čuo je Kejs kako neko govori, dok se probijao kroz gužvu oko ulaza u Čat. "Pre bi se reklo da mi organizam pati od akutnog nedostatka droge." Bio je to govor Gradova, i vic iz Gradova. Čatsubo je bio bar za profesionalne izgnanike; tu si mogao da piješ nedelju dana, a da ne čuješ dve reči na japanskom.

Rac je radio na šanku, protetička ruka mu se jednolično trzala dok je punio poslužavnik čašama sa točenim 'Kirinom'. Ugledao je Kejsa i nasmešio se, otkrivši zube koji su bili mešavina istočnoevropskog čelika i smeđe truleži. Kejs je našao sebi mesto za šankom, između neprirodne preplanulosti jedne kurve Lonija Zona i uštirkane mornaričke uniforme visokog Afrikanca čije su jagodične kosti bile obeležene pravilnim brazdama plemenskih ožiljaka. "Vejdž se rano pojavio ovde, sa dvojicom svojih dečaka", reče Rac i gurnu zdravom rukom kriglu duž šanka.

"Možda ima neka posla s tobom, Kejse?" Kejs slegnu ramenima. Devojka sa njegove desne strane zakikota se i munu ga laktom. Barmenov osmeh se proširi.

Njegova ružnoća bila je legendarna. U doba kada je svako sebi mogao da priušti lepotu, bilo je nečeg heraldičkog u njegovom nepristajanju na nju. Staromodna ruka zacvili dok je posezao za još jednom kriglom. Bila je to ruska vojna proteza, manipulator sa sedam funkcija i regulacijom sile povratnom spregom, optočen prljavom ružičastom plastikom.

"Odveć ste umetnički nastrojeni, Herr Kejs." Rac zagrokta; taj zvuk mu je služio kao smeh. Počeša otromboljeni trbuh u beloj košulji ružičastom kandžom. "Umetnik pomalo luckaste vrste."

"Naravno", reče Kejs i srknu pivo. "Neko ovde mora da bude i zabavan. Jebeno je sigurno da to nisi ti." Kurvin smeh povisi se za oktavu.

"A ni ti, sestro. Zato nestani, važi? Zon je moj bliski prijatelj." Ona pogleda Kejsa u oči i načini najtiši mogući zvuk pljuvanja, jedva mičući usne.

Ali se ipak izgubi. "Isuse", reče Kejs, "kakav to ćumez vodiš ovde? Čovek ne može da popije piće." "Ha", reče Rac, brišući izbrazdano drvo krpom, "Zon ostavlja procenat od zarade.

Tebe puštam da radiš ovde zato što si zabavan." Kada je Kejs podigao kriglu, spusti se jedan od onih neobičnih časaka tišine, kao da je stotinu nezavisnih razgovora istovremeno stiglo do pauze. Onda zazvoni kurvin kikot, obojen izvesnom histerijom. Rac zagrokta, "Gle', prolete anđeo."

"Kinezi", razdra se pijani Australijanac, "prokleti Kinezi izmislili su spajanje nerava. Nema dobre operacije nerava bez kopna. Tamo te srede kako treba, druškane..." "E, brate", reče Kejs u svoju čašu, dok se sva ona gorčina u njemu odjednom dizala kao žuč, "sad se baš prosra." Japanci su već zaboravili više o neurohirurgiji nego što su Kinezi ikada znali.

Ilegalne klinike u Čibi bile su gotovo svemoguće, potpuno su obnavljale tehnologiju svakih mesec dana, ali ni one nisu mogle da poprave štetu koja mu je naneta u onom hotelu u Memfisu. Bio je tu već godinu dana, a još je sanjao o kiberprostoru, iako se nada svake noći sve više gasila. I pored sveg spida koji je uzimao, svih zaokreta i prečica kojima je išao u Noćnom Gradu, još je u snu video matricu, blistave rešetke logike kako se šire u bezbojnoj praznini... Od Gradova ga je sada delio dug i nestvaran put kući preko Pacifika, i više nije bio čovek za konzolom, kauboj kiberprostora. Tek još jedna muvara koja pokušava da preživi.

Ali snovi su nastavili da dolaze u japanskoj noći kao električni vudu, i on bi zavapio za tim, zavapio kroz san, i budio se sam u tami, sklupčan u svojoj kapsuli u nekom hotelu

košnici, šaka ukopanih u ploču kreveta, gužvajući fleksipenu među prstima, pokušavajući da dosegne konzolu koja nije bila tamo. "Sinoć sam video tvoju curu", reče Rac, dodajući Kejsu drugi Kirin. "Ne postoji takva", reče on i otpi. "Gđica Linda Li."

Kejs odmahnu glavom. "Nemaš curu? Ništa slično? Samo biz, moj umetnički prijatelju?

Posvećenost trgovini?" Šankerove sitne, smeđe oči bile su smeštene duboko u naboranom mesu. "Mislim da si mi se više dopadao kad si bio s njom. Više si se smejao.

Ovakav, sada, jedne bi noći mogao da preteraš sa umetnošću i da završiš u kliničkim tankovima, među rezervnim organima." "Kidaš mi srce, Race." Dovršio je pivo, platio i izišao, visokih, uskih ramena zgrbljenih ispod kišom išaranog maskirnog najlona vetrovke. Probijajući se kroz svetinu Ninseija, osećao je zadah sopstvenog ustajalog znoja.

Kejs je imao dvadeset četiri godine. Sa dvadeset dve, bio je kauboj, konjokradica, jedan od najboljih u Gradovima. Obučavali su ga najbolji, Mekoj Poli i Bobi Kvin, legende u bizu. Radio je u gotovo neprestanom adrenalinskom zanosu, ishod udružene mladosti i veštine, priključen na specijalno izrađen dek kiberprostora koji je projektovao njegovu bestelesnu svest u svečulnu halucinaciju matrice.

Kao lopov, radio je za druge, bogatije lopove, poslodavce koji su obezbeđivali egzotični softver neophodan za prodor kroz blistave zidine korporacijskih sistema, otvarajući prozore prema bogatim poljima podataka. Načinio je klasičnu grešku, onu koju se zakleo da nikada neće napraviti. Pokrao je svoje poslodavce. Zadržao je nešto za sebe i pokušavao da to proturi kroz tarabu do Amsterdama.

Još nije bio siguran kako su ga otkrili, mada to više nije ni bilo važno. Očekivao je da će ga ubiti, tada, ali oni su se samo nasmejali. Naravno da nema problema, rekli su mu, može slobodno da uzme novac. Biće mu itekako potreban.

Jer - još su se smešili - oni će se postarati da se više nikada ne vrati u posao. Oštetili su njegov nervni sistem ruskim mikotoksinom iz doba rata. Vezan za krevet u hotelu u Memfisu, dok je njegova nadarenost sagorevala mikron po mikron, halucinirao je trideset sati. Oštećenje je bilo sitno, istančano i savršeno delotvorno.

Za Kejsa, koji je živeo za bestelesni zanos kiberprostora, bio je to Pad. U barovima koje je posećivao kao nadobudni kauboj, stav elite uključivao je izvesno samozadovoljno preziranje telesnog. Telo je bilo meso. Kejs je završio u zatvoru rođenog tela.

Njegova ukupna imovina brzo je bila promenjena u Nove Jene, debeo svežanj starog papirnog novca koji je beskrajno kružio zatvorenom mrežom svetskog crnog tržišta, poput školjki među trobrajandskim ostrvljanima. Bilo je teško poslovati gotovinom u Gradovima; u Japanu je to već bilo van zakona. Znao je, čvrsto i nepobitno, da će u Japanu pronaći sebi leka. U Čibi.

U registrovanoj klinici ili u senovitom svetu crne medicine. Sinonim za implante, spajanje nerava i mikrobioniku, Čiba je bila magnet za tehnokriminalni polusvet Gradova. Našavši se u Čibi, posmatrao je kako se njegovi Novi Jeni tope u dvomesečnoj turi pregleda i konsultacija. Ljudi u ilegalnim klinikama, njegova poslednja nada, divili su se stručnosti kojom je bio osakaćen, a zatim polako odmahivali glavama.

Sada je spavao u najjeftinijim kovčezima, onima najbliže luci, pod kvarcno-halogenim bujicama koje su svu noć plavile dokove kao ogromne pozornice; tamo gde od bleštanja televizijskog neba nisi mogao da vidiš Tokio, čak ni visoki hologramski logo Fudži Elektrika, dok je Tokijski Zaliv bio crno prostranstvo gde su galebovi kružili iznad plovećih ostrvaca belog stiropora. Iza luke ležao je grad, fabričke kupole natkriljene džinovskim kockama korporacijskih divova. Luka i grad bili su razdvojeni uskim graničnim pojasom starih ulica, područjem bez službenog imena. Noćni Grad, sa Ninseijem u svom srcu.

Po danu, barovi duž Ninseija bili su zatvoreni kapcima i bezlični, neon je bio ugašen, hologrami su čekali, zaleđeni, pod otrovnim srebrnim nebom.

2

Dva bloka zapadno od Čata, u čajdžinici zvanoj Žar d' Te, Kejs je sprao prvu večernju pilulu duplim espresom. Bio je to pljosnati ružičasti osmougaonik, jaka varijanta brazilskog deksa koji je kupio od jedne Zonove cure. Žar je imao zidove od ogledala i svako je bilo uokvireno crvenim neonkama. Kada se našao sam u Čibi, gotovo bez novca i sasvim bez nade da će se izlečiti, zapao je u neku vrstu pogubnog zanosa, iznuđujući svež kapital sa ledenom strašću koja kao da je pripadala nekom drugom.

Tokom prvog meseca ubio je dva muškarca i jednu ženu, zbog iznosa koji bi mu se godinu dana ranije činili smešni. Ninsei ga je tako obradio da mu je na kraju ulica izgledala kao otelovljenje nekakve smrtne želje, nekakvog potajnog otrova koji nije znao da nosi u sebi. Noćni Grad bio je sličan izvitoperenom opitu iz socijalnog darvinizma koji vrši neki razočarani istraživač, sa prstom stalno na komandi za brzo premotavanje. Ako prestaneš da muvaš, toneš bez traga, ali ako malo premašiš brzinu, narušavaš krhku površinsku ravnotežu crnog tržišta; u oba slučaja pojede te mrak i ne ostaje ništa osim maglovitog sećanja u umu tvorevine poput Raca, iako bi srce ili pluća ili bubrezi možda preživeli da posluže nekom strancu punom Novih Jena za robu iz kliničkih tankova.

Biz je ovde bio neprestano sveprožimajuće gibanje, a smrt prihvaćena kazna za lenjost, neobazrivost, nedostatak stila, nedostatak osećaja za zahteve složenog protokola. Sam za stolom u Žar d' Te, dok je osmougaonik počinjao da deluje, sa čiodama znoja prvo na dlanovima, odjednom svestan svake naježene dlake na rukama i grudima, Kejs shvati da je u jednom trenutku zaigrao usamljeničku igru, konačni pasijans. Nije više nosio oružje, niti je preduzimao osnovne mere predostrožnosti. Uletao je u najbezglavije, najnesigurnije poslove na ulici, stekavši ugled onog koji može da ti nabavi sve što poželiš.

Deo njega znao je da je ovaj oreol samouništenja bio napadno vidljiv njegovim sve malobrojnijim mušterijama, ali se taj isti deo grejao saznanjem da je sve to samo trenutno. I baš taj deo njega, uljuljkan u iščekivanje smrti, najviše je mrzeo pomisao na Lindu Li. Pronašao ju je, jedne kišne noći, u jednoj arkadi. Pod zaslepljujućim duhovima koji su goreli kroz maglu dima cigareta, hologramima Čarobnjakovog zamka, Tenkovskog rata za Evropu, Obzorja Njujorka... I sada se sećao kakva je bila, lica okupanog nemirnom svetlošću lasera, crta svedenih na kod: jagodice skerletni odsev ognja Čarobnjakovog zamka, čelo natopljeno azurom kada je Minhen pao u Tenkovskom ratu, usne dodirnute vrelim zlatom kada je klizeći kursor odbio varnice sa zida kanjona od nebodera.

Te večeri je bio u oblacima, sa ciglom Vejdžovog ketamina na putu za Jokohamu i sa novcem već u džepu. Ušao je sa tople kiše koja je cvrčala na pločnicima Ninseija i ona je nekako već bila izdvojena za njega, samo to lice među desetinama lica za konzolama, izgubljeno u igri koju je igrala. Izraz na njenom licu, tada, bio je isti koji je video, satima kasnije, na njenom usnulom licu u kovčegu u luci, sa gornjom usnom poput linije kojom deca crtaju pticu u letu. Prošavši kroz igračnicu da se zaustavi kraj nje, ushićen poslom koji je sklopio, video je kako podiže pogled.

Sive oči oivičene umrljanim crnim krejonom. Oči neke zverčice prikovane farovima dolazećeg vozila. Njihova zajednička noć produžena u jutro, u karte za hover kupljene u luci i njegov prvi izlet preko Zaliva. Kiša nije prestajala duž Harajukua, blistala joj je na plastičnoj jakni, deca Tokija marširala su pored čuvenih butika u belim patikama i celofanskim ogrtačima, sve dok se nije našla s njim u ponoćnom treštanju dvorane sa pačinko automatima, držeći se za njegovu ruku kao dete.

Geštaltu droga i napetosti pod kojim se kretao bilo je potrebno mesec dana da pretvori one večito iznenađene oči u zdence refleksne potrebe. Posmatrao je kako se njena ličnost lomi, razuđuje kao ledeni breg, odlomci otplovljavaju, sve dok na kraju nije ugledao samo sirovu želju, gladni oklop zavisnosti. Posmatrao ju je kako vreba sledeći fiks sa usredsređenošću koja ga je podsećala na bogomoljke koje su se mogle kupiti na tezgama duž Šige, pored tankova sa plavim mutiranim šaranima i cvrčaka u kavezima od bambusa. Zurio je u crni prsten taloga u praznoj šoljici.

Talog je vibrirao od spida koji je uzeo. Smeđi furnir stola bio je mutan od patine sićušnih ogrebotina. Dok mu se deks uspinjao kičmom, video je bezbrojne slučajne udarce potrebne da nastane takva površina. 'Žar' je bila uređena u zastarelom, bezimenom stilu iz prethodnog veka, nesigurna mešavina japanske tradicionalne i blede milanske plastike, ali sve kao da je nosilo fini veo, kao da su nervi miliona posetilaca na neki način nagrizli ogledala i nekada sjajnu plastiku, ostavivši svaku površinu zamagljenu nečim što se nije dalo izbrisati.

"Hej. Kejse, druže stari..." 3

Podigao je pogled, susreo sive oči oivičene krejonom. Nosila je izbledeli francuski orbitalni kombinezon i nove bele patike. "Tražila sam te, čoveče." Sela je preko puta njega, nalaktivši se na sto.

Rukavi plavog kombinezona bili su otrgnuti sa ramena; mahinalno joj je potražio na rukama tragove derme ili igle. "'Oćeš cigaretu?" Iskopala je zgužvanu paklicu jijuan filtera iz džepa na potkolenici i ponudila mu jednu. Uzeo je, sačekao da mu zapali crvenim plastičnim valjkom.

"Spavaš li ti, Kejse? Izgledaš umorno." Njen naglasak govorio je da dolazi negde sa juga Gradova, oko Atlante. Koža ispod očiju bila joj je bleda i nezdravog izgleda, ali još glatka i čvrsta.

Imala je dvadeset godina. U uglovima usana počele su da joj se nepovratno usecaju nove brazde bola. Tamna kosa bila joj je vezana pozadi, trakom oslikane svile. Šara je mogla da predstavlja šemu mikrospojeva ili mapu grada.

"Samo kad zaboravim da uzmem pilule", rekao je, istovremeno preplavljen plimom čežnje, žudnje i usamljenosti, na talasnoj dužini amfetamina. Pamtio je miris njene kože u pregrejanoj tmini kovčega u blizini luke, njene prste prepletene na njegovim krstima. Samo meso, pomislio je, koje želi drugo meso. "Vejdž", reče ona, zažmirivši.

"Hteo bi da te vidi sa rupom na licu." Zapalila je svoju cigaretu. "Ko to kaže? Rac?

Razgovarala si sa Racom?" "Ne. Mona. Njen novi je jedan od Vejdžovih momaka."

"Dugujem mu previše. Ako me sredi, izvisio je za pare." Slegnuo je ramenima. "Mnogo je onih koji mu duguju, Kejse.

Možda treba da poslužiš kao primer. Ozbiljno mislim da se pripaziš." "Sigurno. A ti, Linda?

Imaš gde da spavaš?" "Da spavam." Zatresla je glavom. "Naravno, Kejse."

Zadrhtala je, nagnuvši se napred preko stola. Lice joj je bilo orošeno znojem. "Evo", reče on i zavuče ruku u džep vetrovke, vadeći zgužvanu pedeseticu. Automatski ju je izravnao ispod stola, presavio na četvrtinu i dodao joj je.

"Trebaće tebi, medeni. Bolje je daj Vejdžu." Sada je u tim sivim očima bilo nečega što nije umeo da protumači, nečega što tamo nikada ranije nije video. "Vejdžu dugujem mnogo više.

Uzmi. Biće toga još", slagao je, posmatrajući kako njegovi Novi Jeni nestaju u džepu sa patentnim zatvaračem. "Nabavi taj novac, Kejse, i odma' potraži Vejdža." "Vidimo se, Linda", reče on, ustajući.

"Naravno." Ispod njenih zenica nazirao se po milimetar beline. Sanpaku. "Bolje pazi leđa, čoveče."

Klimnuo je glavom, nestrpljiv da ode. Osvrnuo se kada su se plastična vrata zatvorila za njim i ugledao odraz njenih očiju u kavezu od crvenog neona. Petak uveče na Ninseiju. Prošao je tezge sa jakitorijem i salone za masažu, kafanu po imenu Lepa Cura, elektronsku grmljavinu arkada.

Uklonio se da propusti tamno odevenog sararimana, opazivši Micubiši-Genetehov logo tetoviran duž njegove desne nadlanice. Je li pravi? Ako jeste, pomislio je, traži nevolje. Ako nije, ko mu je kriv.

M-G-ovi službenici iznad određenog ranga imali su ugrađene usavršene mikroprocesore za praćenje nivoa mutagena u krvotoku. U Noćnom Gradu začas bi te smotali zbog takve opreme, pravo u neku ilegalnu kliniku. Sarariman je bio Japanac, ali je svet Ninseija bio svet gejđina. Družine mornara odozdo iz luke, napeti usamljeni turisti u lovu na zadovoljstva kojih nije bilo ni u jednom vodiču, teškaši iz Gradova koji se razmeću kalemima i implantima, i bar desetak različitih vrsta muvara, rojili su se ulicom u složenom plesu želja i ponude.

Postojale su nebrojene teorije koje su objašnjavale zašto Čiba Siti trpi zajednicu Ninseija, ali je Kejs bio naklonjen zamisli da su Jakuze možda čuvale ovo mesto kao neku vrstu istorijskog parka, podsetnik na skromne početke. Takođe je video izvestan smisao u pretpostavki da tehnologije u razvoju zahtevaju zone bezakonja, da Noćni Grad nije tu zbog svojih žitelja, već kao namerno nenadgledan probni poligon tehnologije.

4

Da li je Linda bila u pravu, pitao se, zureći u svetla na nebu. Da li bi ga Vejdž ubio za primer? Činilo mu se prilično besmisleno, ali, eto, i Vejdž je trgovao prvenstveno zabranjenim biološkim proizvodima, iako se govorilo da treba da budeš lud da to radiš. Ali Linda je rekla da Vejdž želi da ga vidi mrtvog.

Kejsovo prvobitno saznanje o dinamici uličnog poslovanja bilo je da zapravo ni kupcu ni prodavcu nije potreban. Zadatak posrednika jeste da postane neophodno zlo. Nesigurna niša koju je Kejs izborio za sebe u zločinačkoj ekologiji Noćnog Grada bila je iskopana pomoću laži, produbljivana iz noći u noć izdajom. Sada, kada je naslutio da zidovi počinju da se ljuljaju, osećao je brid nekog čudnog ushićenja.

Nedelju dana ranije, odgodio je razmenu sintetičkog žlezdanog ekstrakta, nudeći ga uz veći postotak nego obično. Znao je da se to Vejdžu nije svidelo. Vejdž je bio njegov glavni snabdevač, sa devetogodišnjim stažom u Čibi i jedan od retkih gejđinskih preprodavaca koji su uspeli da iskuju veze sa strogo raslojenim zločinačkim krugovima izvan granica Noćnog Grada. Genetski materijal i hormoni doticali su u Ninsei niz složene lestvice fasada i paravana.

Vejdžu je pošlo za rukom da dospe do izvorišta jedne od tih stvari, samo jednom, i sada je imao pouzdane veze u desetak gradova. Kejs je zatekao samoga sebe kako zuri u jedan izlog. Radnja je prodavala svetlucave koještarije mornarima. Satove, noževe na oprugu, upaljače, džepne video uređaje, simstim dekove, teške manriki lance i šurikene.

Šurikeni su ga oduvek opčinjavali, čelične zvezde sa britkim vrhovima. Neki su bili hromirani, drugi crni, treći sa površinom koja se prelivala poput ulja na vodi. Međutim, pogled mu se zadržavao na hromiranim zvezdama. Počivale su na skerletnom ultraantilopu, vezane gotovo nevidljivim petljama ribarskog najlona, sa odštampanim zmajevima ili jingjang simbolima u središtu.

Sabirale su ulični neon i izobličavale ga, i Kejsu pade na pamet da su to zvezde pod kojima putuje, da mu je sudbina određena sazvežđima od jeftinog hroma. "Džuli", reče on svojim zvezdama. "Vreme je da posetim starog Džulija. On će znati."

Džulijus Din imao je sto trideset pet godina i njegov metabolizam bio je uredno osvežavan svake nedelje basnoslovno skupim dozama seruma i hormona. Njegovo glavno osiguranje protiv starenja bilo je godišnje hodočašće u Tokio, gde je genetski hirurg vaspostavljao kod njegove DNK, što se nije moglo izvesti u Čibi. Zatim bi odleteo do Hongkonga i naručio jednogodišnju zalihu odela i košulja. Bespolan i neljudski strpljiv, najveće zadovoljstvo kao da je nalazio u obožavanju ezoteričnih modnih oblika.

Kejs ga nikada nije video dva puta u istom odelu, iako se činilo da se njegova garderoba sastoji uglavnom od pedantnih rekonstrukcija odeće iz prethodnog veka. Nosio je dioptrijska stakla, uokvirenana paučinastim zlatom, istesana iz tankih krišaka ružičastog sintetičkog kvarca i zakošena kao ogledala u viktorijanskoj kućici za lutke. Poslovne odaje nalazile su mu se u jednom skladištu na kraju Ninseija, koje je, izgleda, bilo delimično namešteno, pre više godina, nasumičnom zbirkom evropskog nameštaja, kao da je Din tada nameravao da se tu nastani. Novoactečke police za knjige skupljale su prašinu na jednom zidu prostorije u kojoj je Kejs čekao.

Dve bokaste diznijevske stone svetiljke nezgrapno su čučale na niskom čajnom stočiću u stilu Kandinskog od skerletno lakiranog čelika. Na zidu između polica za knjige visio je sat u stilu Dalija, sa rastopljenim brojčanikom koji se cedio do golog betonskog poda. Hologramske kazaljke menjale su se u hodu prema naborima brojčanika, ali nikada nisu pokazivale tačno vreme. Soba je bila prepuna transportnih modula od belog fiberglasa iz kojih se osećao zadah slatka od đumbira.

"Reklo bi se da si čist, sinko stari", reče Dinov bestelesni glas. "Izvoli uđi." Magnetski zasuni zagrmeše iz ležišta duž masivnih vrata u imitaciji ružinog drveta levo od polica za knjige. Na plastici je pisalo 'Džulijus din - uvoz izvoz', velikim samolepljivim slovima koja su se ljuštila.

Ako je nameštaj razbacan po Dinovom improvizovanom predvorju podsećao na kraj prethodnog veka, sam ured kao da je pripadao njegovom početku. Dinovo glatko, ružičasto lice posmatralo je Kejsa iz kruga svetlosti antičke mesingane svetiljke sa pravougaonim senilom od tamnozelenog stakla. Uvoznik je sedeo dobro zaštićen iza ogromnog stola od obojenog čelika, oivičenog sa obe strane visokim plakarima sa ladicama načinjenim od neke vrste bledog drveta. Od one vrste, slutio je Kejs, koja je nekada služila za čuvanje pisanih dokumenata.

Sto je bio prekriven kasetama, požutelim namotajima hartije iz štampača i delovima neke vrste mehaničke pisaće mašine, koju Din kao da nije stizao da sastavi. "Šta te dovodi ovamo, derane?" upita Din, nudeći Kejsu usku bombonu umotanu i plavo-belu kariranu hartiju. "Probaj jednu.

Ove su Ting Ting Đah, najbolje koje postoje." Kejs odbi slatkiš, zauze mesto 5

na iskrivljenoj drvenoj obrtnoj stolici i povuče palcem duž izbledelog poruba nogavice crnog džinsa. "Džuli, čujem da Vejdž 'oće da me ubije." "A. Dobro, de. A gde si to čuo, ako smem da znam?"

"Od ljudi." "Od ljudi", reče Din, žvaćući bombonu od đumbira. "Kojih ljudi? Prijatelja?"

Kejs potvrdi. "Nije uvek lako prepoznati prijatelje, zar ne?" "Dugujem mu nešto malo para, Dine. Da li ti je nešto pominjao?"

"Nismo bili u vezi u poslednje vreme", odvrati Din, pa uzdahnu. "I da sam znao, možda ne bih mogao da ti kažem. S obzirom na stanje stvari, razumeš." "Stanje stvari?"

"On je važna veza, Kejse." "Aha. I, 'oće li on da me ubije, Džuli?" "Ne, koliko ja znam."

Din slegnu ramenima. Kao da raspravljaju o ceni đumbira. "Ako se pokaže da su to neosnovane glasine, sinko stari, dođi za nedelju dana i imaću nešto za tebe, iz Singapura." "Iz hotela Nan Hai, ulica Benkulen?"

"Puno pričaš, sinko stari!" iskezi se Din. Čelični sto bio je krcat opremom za ometanje prislušnih uređaja. "Vidimo se, Džuli.

Pozdraviću Vejdža u tvoje ime." Dinovi prsti se podigoše i dodirnuše savršen čvor na njegovoj kravati od blede svile. Još nije prešao ni ceo blok od Dinovog ureda kada ga je to pogodilo: iznenadno ćelijsko uviđanje da mu je neko za guzicom, i to sasvim blizu. Održavanje izvesne blage paranoje bilo je nešto na šta se Kejs već navikao.

Trebalo je samo sprečiti da se otme kontroli. Ali to je moglo da bude dosta zeznuto, posle svih onih osmougaonika. Odupro se navali adrenalina i namestio crte uskog lica u masku besposlice i dosade, praveći se da ga svetina nosi sa sobom. Kada je ugledao zamračen izlog, zastao je pred njim.

Bio je to hirurški butik, zatvoren zbog renoviranja. Sa rukama u džepovima vetrovke, zurio je kroz staklo u pljosnat romb mesa, odgajen u tanku, položen na izrezbareno postolje od veštačkog žada. Boja kože podsećala ga je na Zonove kurve; bila je tetovirana svetlećim digitalnim brojkama spojenim sa potkožnim čipom. Što se gnjaviti hirurgijom, mislio je, dok mu je znoj tekao niz rebra, kada možeš jednostavno da nosiš tu stvar u džepu?

Ne okrećući glavu, podigao je pogled i počeo da ispituje odraz gomile prolaznika. Eno, tamo. Iza mornara u uniformama kratkih rukava. Tamna kosa, neprozirne naočari, tamna odeća, mršav... Onda je nestao.

Kejs je već trčao, duboko pognut, krivudajući između tela prolaznika. "Da mi iznajmiš pištolj, Šine?" Dečak se nasmeši. "Dva sat."

Stajali su zajedno usred mirisa svežih plodova mora iza šatre za suši u Šigi. "Vratiš se, za dva sat." "Sad mi treba, čoveče. Imaš nešto sad?"

Šin poče da prekopava iza praznih dvolitarskih limenki u kojima je nekada bio ren u prahu. Izvukao je uzan predmet umotan u sivu plastiku. "Omamljivač. Jedan sat, dvadeset Novi Jen.

Trideset depozit." "Sranje. Ne treba mi to. Treba mi pištolj.

Kao kad bih hteo da upucam nekog, razumeš?" Konobar slegnu ramenima, vraćajući omamljivač iza limenki za ren. "Dva sat." Ušao je u prodavnicu i ne pogledavši izložene šurikene.

Nikad u životu nije bacio nijedan. Kupio je dve paklice jijuana, posluživši se čipom Micubiši banke na kome je stajalo da se zove Čarls Derek Mej. Bilo je to bolje nego Truman Star, najbolje što je mogao da dobije za pasoš. Japanka za terminalom izgledala je par godina starija od matorog Dina, i to bez pomoći naučnih dostignuća.

Izvukao je tanki svežanj Novih Jena iz džepa i pokazao joj ga. "Hteo bih da kupim oružje." Pokazala je u pravcu police sa noževima. "Ne", reče on.

"Ne volim noževe." 6

Ona onda izvuče duguljastu kutiju ispod tezge. Poklopac je bio od žutog kartona, oslikan grubim prikazom sklupčane kobre sa raširenim klobukom. Unutra je ležalo osam istovetnih cilindara umotanih u tanku hartiju. Posmatrao je kako prljavi smeđi prsti skidaju hartiju sa jednog.

Podigla je predmet da ga on vidi, čeličnu cev mutnog sjaja sa kožnom omčom na jednom kraju i malom bronzanom piramidom na drugom. Jednom rukom je uhvatila cev, drugom piramidu između palca i kažiprsta, i povukla. Tri nauljena, teleskopska nastavka od gusto namotane opruge iskliznuše napolje i škljocnuše u ležištima. "Kobra", reče ona.

Iznad neonskog treperenja Ninseija, nebo se oblivalo nekim opakim prelivom sive. Vazduh se pogoršao; činilo se da ove noći ujeda, i polovina ljudi nosila je filter-maske. Kejs je proveo desetak minuta u pišaonici, pokušavajući da smisli odgovarajući način da sakrije kobru; konačno je morao da se pomiri s tim da je zatakne za pojas farmerki, sa cevi ukoso preko stomaka. Piramidalna udarna glava bila mu je između rebara i postave vetrovke.

Činilo se da će mu već kod sledećeg koraka ispasti na pločnik, ali se ipak osećao sigurnije. Čat zapravo nije bio bar za preprodavce, ali je tokom nedelje privlačio tu vrstu mušterija. Petkom i subotom bilo je drugačije. Stalni posetioci većinom su bili tu, ali su se gubili u dotoku mornara i specijalista koji su ih vrebali.

Kada je Kejs gurnuo vrata da uđe, pogledom je potražio Raca, ali šanker nije bio tamo. Loni Zon, stalni podvodač u baru, posmatrao je sa zamućenim očinskim zanimanjem kako jedna od njegovih kurvi počinje da obrađuje mladog mornara. Zon je bio navučen na hipnotik koji su Japanci zvali Oblačni Igrači. Uhvativši makroov pogled, Kejse ga pozva za šank.

Zon priđe klizeći usporeno kroz gomilu; duguljasto lice imalo mu je opušten i spokojan izraz. "Jesi li video Vejdža večeras, Loni?" Zon ga je posmatrao sa uobičajenim mirom. Odmahnu glavom.

"Siguran si, čoveče?" "Možda u Nambanu. Možda pre dva sata." "Je l' bio sa svojim dečacima?

Jedan od njih mršav, tamnokos, možda u crnoj jakni?" "Ne", reče Zon konačno, nabravši glatko čelo da pokaže napor sa kojim se sećao tako beznačajnih pojedinosti. "Krupni momci. Nakalemljeni."

Zonove oči jedva su imale beonjaču, još manje dužicu; ispod polusklopljenih kapaka, zenice su bile raširene, ogromne. Dugo je zurio u Kejsovo lice, a onda spusti pogled. Ugleda čelični bič. "Kobra", reče i podiže obrvu.

"Hoćeš nekog da sjebeš?" "Vidimo se, Loni." Kejs iziđe iz bara. Njegov prirepak opet se nalazio tu.

Bio je siguran u to. Oseti trnce ushićenja. Osmougaonici i adrenalin mešali su se sa nečim trećim. Uživaš u ovome, pomislio je; poludeo si.

Zato što je ovo bilo, na neki uvrnut i veoma srodan način, baš kao trka kroz matricu. Bilo je potrebno samo se dovoljno iscrpsti, naći se u nekakvoj beznadežnoj, ali i pored svega neizazvanoj nevolji, i videti Ninsei kao polje podataka, jednako kao što ga je matrica nekada podsećala na proteine koji se vežu da odrede osobine ćelija. Tada je mogao da se ubaci u najveću brzinu i da klizi, potpuno zaokupljen, ali i odvojen od svega, dok sve oko njega poigrava u plesu biza, međudejstvu informacija, otelovljenih podataka u lavirintima crne berze... Učini to, Kejse, reče sebi. Usisaj ih unutra.

To je poslednje što očekuju. Bio je pola bloka od arkade sa automatima gde je prvi put sreo Lindu Li. Pojurio je kroz Ninsei, razbacavši grupu mornara u šetnji. Jedan od njih vrisnu za njim na španskom.

Sledećeg trenutka, već je bio unutra; zvuk se obrušio na njega kao plimski talas, a u stomačnoj šupljini zabunjali su mu subsonici. Neko je postigao pogodak od deset megatona u Tenkovskom ratu za Evropu i simulirani vazdušni talas preplavio je igračnicu belim zvukom dok se nad glavama rascvetavala bleda vatrena lopta. Presekao je nalevo i zatrčao se uz stepenice od iverice. Jednom je već bio ovde sa Vejdžom, da ugovori prodaju zabranjenih hormonalnih stimulanata sa čovekom po imenu Macuga.

Sećao se hodnika, zamrljane podne podloge, reda istovetnih vrata koja su vodila u malene kocke ureda. Jedna vrata su bila otvorena. Japanka u crnoj majici bez rukava podiže pogled sa belog terminala; iza glave joj je bio turistički poster Grčke, Egejsko plavetnilo bilo je poprskano talasastim ideogramima. "Zovi obezbeđenje ovamo", reče joj Kejs.

Zatim se zatrčao niz hodnik, izvan njenog vidokruga. Dvoje poslednjih vrata bilo je zatvoreno i, pretpostavljao je, zaključano. Iz okreta je tresnuo đonom svoje najlonske sprinterice u plavo lakirana 7

kompozitna vrata u dnu. Ona pukoše, jeftin materijal se rasu iz slomljenog rama. Unutra tama, beli obris kućišta terminala. On je već bio kod vrata sa desne strane, sa obema šakama oko providne plastične kvake, upirući svom snagom.

Nešto puče i on se nađe unutra. Ovde su se on i Vejdž našli sa Macugom, ali je kompanija koju je Macuga koristio kao paravan odavno nestala. Nije bilo terminala, ničega. Svetlost iz uličice iza igračnice probijalo se kroz poroznu plastiku.

Razaznao je zmijoliku petlju optičkih vlakana kako viri iz zida, gomilu praznih posuda za hranu i kućište ventilatora bez elisa. Prozor je bio ploča jeftine plastike. Smaknuo je vetrovku, omotao je oko desne šake i udario. Ploča se rascepi, ali bila su potrebna još dva udarca da ispadne iz okvira.

Kroz prigušeni haos igara poče da zavija alarm, zbog slomljenog prozora ili zato što ga je uključila devojka tamo na početku hodnika. Kejs se okrenu, navuče jaknu i izbaci kobru do pune dužine. Pošto su vrata bila zatvorena, računao je da će njegov pratilac zaključiti da je ušao na vrata koja je dopola izvalio iz šarki. Bronzana piramida kobre počela je lagano da se ljulja, čelična opruga ubrzavala je njegov puls.

Ništa se nije događalo. Čulo se samo zavijanje alarma, treštanje igara, lupanje njegovog srca. Strah je došao poput nekog gotovo zaboravljenog prijatelja. Nije to bio hladni, ubrzani mehanizam paranoje izazvane deksom, već običan, životinjski strah.

Toliko dugo je živeo na samoj ivici sloma da je gotovo zaboravio kako izgleda pravi strah. Sobičak je bio mesto gde su ljudi već umirali. Možda će i on tu poginuti. Možda imaju pištolje... Tresak, sa suprotnog kraja hodnika.

Muški glas koji je nešto vikao na japanskom. Krik, vrisak užasa. Još jedan tresak. I koraci, neužurbani, sve bliži.

Prošli su njegova vrata. Zastali za tri brza otkucaja srca. I vratili se. Jedan, dva, tri.

Potpetica je zagrebala podlogu. Nestadoše poslednji ostaci njegove odvažnosti. Uvukao je kobru u ručku i požurio prema prozoru, slep od straha, vrištećih živaca. Popeo se, provukao, pao, sve to pre nego što je postao svestan šta je uradio.

Sudar sa pločnikom ukucao je tupe poluge bola u njegove potkolenice. Uska traka svetlosti iz poluotvorenih sporednih vrata uokvirila je hrpu odbačenih optičkih vlakana i kostur konzole. Bio je pao licem napred na gomilu promočenih iverica; prevrnuo se, u senku konzole. Prozor sobička bio je kvadrat slabe svetlosti.

Alarm je još pulsirao, ovde glasniji, jer je zid prigušio urlanje igara. Pojavila se glava, uokvirena prozorom, osvetljena otpozadi fluorescentnom svetlošću iz hodnika, a onda je nestala. Potom se pojavi ponovo, ali on ni sad nije uspeo da razazna crte. Blesak srebra preko očiju.

"Sranje", reče neko, neka žena, naglaskom sa severa Gradova. Glava se više nije pojavila. Kejs je ležao pod konzolom, polako brojeći do dvadeset, a onda je ustao. Čelična kobra još mu je bila u ruci, ali trebalo mu je nekoliko sekundi da se seti šta je to.

Otšepao je niz uličicu, pazeći da ne optereti levi članak. Šinov pištolj bio je pedeset godina stara vijetnamska imitacija južnoameričke kopije Valtera PPK, sa dvostepenim prvim okidanjem i gadnim trzajem. Primao je municiju za pušku kalibra 22, i Kejs bi radije izabrao eksplozivna zrna od olovnog azida nego obična kineska sa šupljim vrhom koja mu je prodao Šin. Ipak, bio je to pištolj sa devet metaka, i kad je pošao niz Šigu iz šatre sa sušijem smestio ga je u džep vetrovke.

Rukohvat je bio od jarko crvene plastike sa reljefnim motivom uspravljenog zmaja, da može da se opipa palcem u mraku. Kobru je spustio u kantu za otpatke na Ninseiju i na suvo progutao još jedan osmougaonik. Pilula mu je ponovo uključila kola u glavi i on je odjedrio nošen gomilom niz Šigu do Ninseija, pa preko, u Baicu. Zaključio je da je njegov pratilac nestao, i to nije bilo loše.

Trebalo je da obavi neke razgovore, da ugovori biz, i to nije moglo da čeka. Blok niže u Baicuu, prema luci, uzdizala se bezlična poslovna desetospratnica od ružne žute cigle. Prozori su joj sada bili u mraku, ali se mogao nazreti slab sjaj sa krova, kad biste istegli vrat. Neosvetljen neonski znak na ulazu nudio je 'Jeftin Hotel' ispod šume ideograma.

Ako je mesto i imalo drugo ime, Kejse ga nije znao; uvek su ga zvali samo 'Jeftin Hotel'. Do njega se moglo doći kroz jednu uličicu u Baicuu, gde je na dnu prozirnog okna čekao lift. Lift je, kao i 'Jeftin Hotel', bio krpež, vezan za zgradu bambusom i epoksidom. Kejs je ušao u plastičnu kabinu i upotrebio ključ, neobeležen komad krute magnetske trake.

Kejs je tu unajmio kovčeg, plaćajući nedeljno, još otkako je stigao u Čibu, ali nikada nije spavao u 'Jeftinom Hotelu'. Spavao je na jeftinijim mestima. 8

Lift je mirisao na parfem i cigarete; zidovi kabine bili su izgrebani i prljavi od ruku. Prošavši peti sprat, ugledao je svetlosti Ninseija. Kuckao je prstima po dršci pištolja dok je kabina usporavala, uz postepeno šištanje. Kao i uvek, zaustavila se uz silovit trzaj, ali je on bio spreman na to.

Izišao je na zaravan koja je služila kao predvorje i travnjak. U središtu četvrtastog tepiha od zelene plastične trave japanski tinejdžer sedeo je za konzolom u obliku latiničnog slova C i čitao knjigu. Beli kovčezi od fiberglasa bili su raspoređeni po građevinskim skelama. Šest spratova kovčega, deset kovčega na svakom.

Kejs klimnu dečaku i otšepa preko plastične trave do najbližih lestvica. Građevina je bila natkriljena jeftinim laminiranim pokrovom koji je lupao na jačem vetru i prokišnjavao, ali je kovčege bilo prilično teško otvoriti bez ključa. Rešetkasta platforma podrhtavala je pod njegovom težinom dok se postrance vukao duž trećeg niza do broja 92. Kovčezi su bili tri metra dugački, ovalna vrata široka metar i jedva nešto viša od metar i po.

Gurnuo je ključ u prorez i sačekao da kućni kompjuter dovrši očitavanje. Magnetni zasuni ospokojavajuće zatreskaše i vrata se okomito podigoše uz škripu opruga. Zažmirkaše fluorescentna svetla, paleći se, kada se uvukao unutra, povukao vrata za sobom i udario prekidač koji je uključivao ručnu bravu. U broju 92 nije bilo ničega osim uobičajenog džepnog računara Hitači i malog, belog hladnjaka od stiropora.

U hladnjaku su bili samo ostaci tri bloka suvog leda po deset kila, brižno umotanih u hartiju da bi se izbeglo isparavanje i aluminijumske laboratorijske boce. Čučeći na smeđoj ploči od fleksipene koja je bila istovremeno pod i ležaj, Kejse izvadi Šinov 22. iz džepa i odloži ga na hladnjak. Zatim skide vetrovku. Terminal kovčega bio je ugrađen u konkavni zid, preko puta table sa kućnim redom na sedam jezika.

Kejs uze ružičasti telefon iz ležišta i napamet otkuca broj u Hongkongu. Sačekao je da zazvoni pet puta i prekinuo vezu. Kupac tri megabajta vrućeg RAM-a u Hitačiju nije primao pozive. Otkucao je broj u Tokiju, u Šinđukuu.

Javila se žena, govoreći nešto na japanskom. "Da li je Zmija tu?" "Lepo od tebe što si se javio", reče Zmija sa druge veze. "Očekivao sam tvoj poziv."

"Imam muziku koju si tražio." Bacio je pogled prema hladnjaku. "Obaška mi je milo da to čujem. Nego, imamo problema sa protokom gotovine.

Imaš li paravan?" "Ah, čoveče, stvarno mi treba ta lova..." Zmija prekide vezu. "E, jesi govno", reče Kejs u zujanje slušalice. Zurio je u jeftin mali pištolj.

"Nepouzdano", reče, "večeras sve izgleda tako nepouzdano." Kejs je ušao u Čat sat pre svitanja, sa obema rukama u džepovima jakne; u jednoj je držao iznajmljeni pištolj, u drugoj aluminijumsku bočicu. Rac je bio za stolom u dnu, u škripavoj stolici, pio je Apolonarisovu vodu iz pivske krigle, naslonivši stotinu dvadeset kilograma testastog mesa na zid. Za šankom je bio mladi Brazilac zvani Kurt, poslužujući neveliku grupu uglavnom tihih pijanaca.