Kratak kurs administrativne samoodbrane | Žarko Ptiček | TEDxVršac
Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća
Поштовање.
Моје излагање данас ће бити о неким ситним стварима
које нас све окружују од момента од кад се родимо
до момента кад умремо,
па оне који нас наследе, и њих окружује.
Приказаћу вам овде како и од кога се административно бранимо.
Претпостављам да вам је свима позната ова слика.
То је фотографија са дететом
и 44 неопходна документа зарад остваривања дечјег додатка.
Од момента рођења, ви сте -
не само ми овде у Србији; свугде у свету -
субјект администрације.
Откад се родите имате неке папире који сведоче о томе,
о вашем рођењу, о вашем држављанству, о вашим путним исправама.
Треба да се упишете у вртић, школу, факултет евентуално,
треба да се запослите негде, оснујете вашу фирму,
одете у пензију и, на крају, умрете.
Све то је пропраћено папирима.
У неким земљама они су мањи, у неким већи.
У некима их има много.
Код нас их има непристојно много.
Од кога се браните?
Ко је ваш непријатељ?
Па, ви сте непријатељ.
Ви сте непријатељ сваки пут ономе од кога захтевате ваша права.
И систем - генерално, системи су направљени тако да,
за разлику од кривичних права, где постоји презумпција невиности,
односно претпоставка невиности,
овде се подразумева да сте ви криви.
Свака држава, а нарочито наша, почиње са тиме:
„Ви сте нешто муљали и сада треба да докажете да имате то право.
Треба да докажете вашу невиност.“
Како је доказујете?
Гомилом папира.
Зашто сте непријатељ?
Ометате оне који, да вас нема, не би радили ништа.
Мислим, радили би они... нешто друго. Не свој посао.
Ви сте непријатељ, нажалост, људима са друге стране.
Када се администрација одвија електронским путем,
овога нема; ви нисте непријатељ.
Зашто? Зато што немате никог другог коме одузимате ваше време.
Једино време које одузимате за остварење ваших административних потреба је ваше.
Овако одузимате и туђе време.
Од чега се браните?
Па, браните се од примене прописа на неадекватан начин,
било да та неадекватност долази
из непознавања градива, из зле намере или из било ког другог разлога.
Ви се браните од прописа који су намештени тако
да ви морате да доказујете вашу невиност.
Ово је једини начин како можете од тога да се одбраните -
само познавањем градива, само вашим знањем.
Знање је моћ, али испоставља се овде да је и упорност снага.
Ове две ствари запамтите;
оне мање-више у 90% случајева доводе до брзих и адекватних резултата.
Сви прописи са којима треба да се упознате су негде написани.
Као што знамо, у нашој земљи је случај -
у већини цивилизованих демократских земаља је исти случај -
доноси их неко законодавно тело.
Код нас је то Народна скупштина Републике Србије.
Када неки пропис, закон, ступи на снагу, он се објави, обнародује се,
тако да свима буде доступан.
Прописи се објављују у „Службеном листу“, односно „Службеном гласнику“ раније,
и можете да их прочитате и они су доступни свима.
Чак постоји и обавеза да пропис, односно закон,
мора да одлежи неко време да би се сви упознали са њиме.
На латинском се то зове vacatio legis, да ме простите.
Тај vacatio legis код нас је уставна категорија и износи осам дана.
Дакле, неки пропис, да би ступио на снагу, мора да одстоји осам дана
како би се сви упознали са њиме.
Дакле, неки закон почиње са применом осам дана након његове [објаве].
Сви закони морају да су у сагласности са уставом,
а сви подзаконски акти морају да су у сагласности са законом.
Те подзаконске акте, то је оно што зовемо прописима.
Значи, устав, закон и законски акти, то све називамо прописима
и најчешће са тим подзаконским актима имамо проблем.
Ово су три технике самоодбране које ја примењујем последњих 15 година
и интуитивно сам некако дошао до њих.
Сад ћу вам објаснити сваку од њих.
Прва ствар, када тражите неко ваше право,
ви знате на основу ког члана ког закона то ваше право остварујете.
Потребно је да особу из администрације
доведете до тог истог члана тог истог закона,
а то се најбоље ради тако што ћете јој поставити питање,
нарочито ако вам каже „не може“.
А то је најчешћи одговор.
„Не може.“ „Зашто не може?“ „Не може.“
„Добро. Где пише? Који члан ког закона?“
И овде су три најчешћа одговора која можете да добијете,
барем према мом скромном, ненаучном истраживању.
„То су наша интерна правила.“
„Добро. Та правила се зову интерна зато што се интерно примењују.
Ја сам неко ван ваше организације.
То нису екстерна правила и на мене се она не примењују.“
Ако вам кажу: „То је политика наше банке“ или „Таква је наша пословна политика“,
„Добро, у реду, разумем.
Политика ваше банке може да буде да не враћате кусур,
али то не значи да је то законито.“
Дакле, у ком члану ког закона пише да нешто не може?
Морају да вам кажу то,
морају да објасне на којим законима су базирана та њихова интерна правила,
општи кориснички услови или политике банке; шта год да имају.
Још један чести одговор овако кад закаже систем буде:
„Ето, ја бих вама да учиним, ал' то нема у систему.
Немам где да упишем.“
Кажете: „Е, добро, али то мене не занима. Ја нисам обвезник вашег система.
И ви и ја смо обвезници закона.
То што нешто нема у систему не значи да ја немам на то нешто право.“
И ово је одличан одговор ако вам се овако нешто каже.
„Желите ли да кажете да сам ја системски онемогућен да остварим своје право?“
Сад, нико не може да вам каже:
„Да, желим да кажем да ви системски немате права која су вам дата.“
Видећемо ово касније.
Овако изгледа администрација.
Ово су картице здравственог осигурања, раније познате као здравствене књижице.
На слици се не види.
Овде постоји један чип,
како би се на електронски начин
на е-картици забележило ваше здравствено стање,
како би се ту водила евиденција.
Предност тога је што можете на том чипу имати
похрањен сав ваш картон, историју болести,
лекове на које сте алергични и остало,
тако да, где год да се у земљи задесите, није битно где је ваш картон заиста,
него можете остварити медицинску услугу на месту у ком се налазите.
Ово овде што видимо је врло неелектронски додатак,
(Смех)
који омогућава нашој администрацији да нађе ваш картон,
који, подсећам, треба да је уписан овде доле, на чипу.
Али, у чему је проблем?
Па, нема читача.
(Смех)
И сада ми реците да ли сте ви системски онемогућени
у остваривању вашег права?
Пазите, ово је издао надлежни орган.
Одлазите код другог надлежног органа.
Значи, имате један надлежни орган за издавање,
други надлежни орган за лечење,
који преко вас једноставно нису у сагласју.
„Нису нам донели читаче.“
Мој савет - имате мале, компактне читаче;
носите их са собом.
(Смех)
Из искуства, кад им дате читач, буде: „Па, ми немамо софтвер.“
„Хоћете и то да вам инсталирам?“
(Смех)
Друго питање које треба да поставите
у било ком случају административне самоодбране,
пошто је комуникација најчешће усмена,
је: „Могу ли ја то да добијем написмено?“
Ово ствара следећу ситуацију -
сад ће ово да постане званично.
Јер, чим је папир, чим је потпис, печат, то је званично.
Када им тражите тако нешто,
тиме терате оне који одлучују о вашим правима
да та права, ал' само то, образложе.
Зашто нешто не може?
„Нисам овлашћен било шта да напишем“ је најчешћи одговор који добијете
када тражите од неког службеника нешто написмено.
Ваш одговор на то је: „Добро.
Ако нисте овлашћени да ми напишете, онда нисте овлашћени ни да ми кажете.
По чему ви имате права да о мојој судбини одлучујете усмено?“
Када они кажу: „Океј, обратите ми се писмено.“
На то можете да одговорите на неколико начина.
Први, који мало ређе пролази, је:
„Сматрајте да сам вам се обратио писмено.“
Други: „Ова документација коју вам подносим, је л' она усмена?
Па, писмено вам се и обраћам.“
(Смех)
И последњи ниво је: „Добро,
напишите ми да вам се обратим писмено.
Обратићу вам се писмено,
али ми дајте писани налог да вам се обратим писмено.“
Постоји још једна ствар у праву.
Сваки службеник је дужан,
а ово у 90% случајева зависи од конкретне ситуације,
али сваки службеник је дужан, односно има могућност,
а на ваш захтев то постаје његова дужност, да састави службену белешку.
И пазите како се пакује.
Кажете овако: „Молим вас, саставите службену белешку.“
Каже: „Нисам овлашћен да саставим службену белешку.“
„Јесте ли ви службеник?
Ако сте службеник, саставите службену белешку
или ме пустите да разговарам са службеником
који је овлашћен да састави службену белешку.
Како ја да докажем свом шефу, принципалу, мајци, оцу, детету
да сам ја данас био овде?
Како ја да докажем да сте ви то мени рекли?
Саставите ми службену белешку.“
И онда ово пренесите на следећи ниво.
О овоме сам хтео да причам, ово је основна ствар.
Ово је ред родитеља
који чекају за повраћај ПДВ-а
који су платили на беби опрему.
Слика је објављена фебруара 2016. године.
Повраћај ПДВ-а на беби опрему је неко право које је законом дато,
а административно је потпуно обесмишљено,
обесмишљено до тог нивоа да нама назив производа на декларацији
и назив производа на фискалном рачуну
морају да су идентични да бисте такво право остварили.
Такође, редови се стварају зато што нема довољно службеника
да се позабаве вашим захтевом.
А ви, када видите овакав ред, замислите да сте млади родитељ
који треба своје време да проводи са фамилијом, са новорођеним дететом.
До ког нивоа износа ћете пристати да губите ваше време
чекајући у оваквом реду?
И то је та политика анимозитета где, дозволићете ми,
административно вам се вршење неког права огади до те мере
да ви не видите економску добит
или било коју жељу за остваривањем тог права.
Код вас се ствара анимозитет и ви то не користите.
Не мора само да буде за физичка лица.
Може да буде и за фирме.
Свака фирма која тражи повраћај ПДВ-а, на пример,
инстант добија инспекцију; истог момента.
Па ви тражите повраћај ПДВ-а.
Ово је званично мишљење Министарства за рад
за које ја нисам био сигуран да ли се ради о намери,
да ли је то политика анимозитета или незнање.
Званично мишљење гласи овако:
„Ви по закону о раду имате право
на плаћено одсуство
тог дана и наредног дана када сте дали крв.“
Питање је било, поставило се надлежном Министарству:
„Да ли имам права и када дајем крвну плазму?“
И Министарство напише ово:
„Давање крвне плазме није исто што и давање крви
и стога немате право на плаћено одсуство.“
А одакле је та крвна плазма?
(Смех)
Крвна плазма је дериват крви.
Ви не можете да дате крвну плазму, а да не дате крв.
Само име јој каже.
Али, ово је мишљење.
Срећом, оваква мишљења не производе правно дејство.
Она су више овако упућујуће садржине.
Ово је техника којом најчешће ја у свом раду,
када видим да не могу да остварим неко право
које ми по закону припада, примењујем.
Замислите административно огледало где ви рефлектујете сав анимозитет
који се рефлектује на вас.
Значи, неко, дозволите, вас малтретира, па малтретирате и ви њега.
У чему је цака?
Само да га малтретирате више.
Ви ћете ваш проблем решити
ако успете да убедите или покажете ономе ко решава ваш проблем,
а не жели да га реши,
да од решавања проблема нећете одустати.
Дакле, стављате му у изглед:
веће је зло да не изађе вама у ваш законити сусрет,
дакле, да не остварите ваше право,
него да вас шета од шалтера до шалтера.
Каже: „Мораћете да сачекате.“
„Ја? Ја ћу морати само да умрем,“
(Смех)
„а бићу љубазан и сачекаћу.“
Када тако поставите ствари,
када се види да ће много лакше да вас се ратосиљају
тиме што ће радити свој посао и решити ваш захтев,
онда ћете успевати у остваривању својих административних захтева.
Конкретан пример -
пре увођења нотара,
били су за оверу уговора о непокретности
надлежни оверитељи испред суда.
Просто сачекате ред на шалтеру овере.
Службеник суда има велику свеску,
утврђује идентитет уговорних страна и оверава уговор.
Четири наследника продају непокретност једној фирми.
За то је потребно да имате 12 истих копија уговора.
Значи, уговор о купопродаји
који је на 7,8 страна у 12 примерака.
На сваком примерку једна од ове четири наследнице
потписала се црном оловком.
Па шта?
Долазимо до службенице суда.
„Не може.“ „Зашто не може?“ „Ово је потписано црном.“
Понављам питање: „Зашто не може?“
„Мени је шеф рекао да не примамо оно што је потписано црном.“
„Добро, a да вам је шеф рекао
да они са брадама морају да се потписују зеленом,
шта бисте онда радили?“
(Смех)
„Шеф ми то никада не би рекао.“
„А како знате шта би вам шеф рекао, а шта не?“
„Па, шеф зна закон.“
„Добро. Знате га и ви.“
„Ја нисам правник. Ја нисам дужна да знам закон.“
„То не значи да се закон не примењује,
знали га ви или не.
Да ме извинете, ignorantia legis nocet - непознавање права не оправдава.“
Каже: „Како то мислите?“
Кажем: „Врло једноставно.
Да ли ви лично познајете закон или не, мене не обесправљује
и моју клијетнкињу не обесправљује,
него постоји норма која, знали је ви или не, се примењује.“
Каже: „Океј, није ми јасно.“
„'Ајте да вам појасним. Ви нисте физичар.“
Каже: „Нисам.“ „Добро.“
„А на Вас се и даље примењује закон гравитације;
не лебдите ту изнад столице него...“
(Смех)
„То што нисте физичар не суспендује примену закона.
Е, исто тако...“
Каже: „Океј, добро,
али на овом једном примерку који остаје у суду
поред потписа црном да се потпише и плавом.“
„Добро. Госпођо, молим вас, још једном потпис.“
„Где?“ „Ту са стране.“ „Добро, ево са стране поново.“
Океј. Вади велику књигу овере.
Каже: „Потпишите се.“ „Добро.“
Ја сад гледам ону књигу овере. Претходни потписани црном.
Ја гледам и кажем: „Па, добро, овде је црна хемијска. Шта је ово?“
Каже она: „То је претходна смена; нисам ја.“
(Смех)
Ако су вам права повређена,
можете на мишиће, на знање, на упорност
да дођете до остваривања ваших права.
Ако не можете да се самоодбраните -
пазите, ово је прва линија, ово је прва ствар коју треба да радите -
а ви лепо узмите и тужите.
Тужите. За управне спорове имате Управни суд.
Да, знам, јесте, то је још администрације, али, пазите,
суд је трећа грана власти, судска власт.
То је зато измишљено, да би људи тамо решавали овакве ствари.
Дакле, тиме што не идете на суд лишавате себе могућности
да остварите своје право.
Немојте то да радите.
Ако ово све не помогне, идите на суд,
па ако суд каже да неко право немате,
па, добро, нисте га ни имали.
Није суд једина инстанца којој можете да се обратите.
Неки се, на пример, за остваривање својих права, нарочито у Београду,
обраћају Филипу Вукши, који је дечко изванредан.
Он их меље.
На крају је дошао до тога да, када службеници
у разним београдским управама и организацијама нису у стању да кажу,
упућују на њега као физичко лице
и кажу: „Он нека вам каже коме треба да се обратите са тим захтевом.“
И дечко то фантастично ради.
Такође, постоје и институције.
Филип Вукша је постао институција, али постоје и званичне институције,
као што су Заштитник грађана и Повереник
за доступност информацијама од јавног значаја
и заштиту података о личности,
како је пун назив те установе.
Е, па, тај Повереник неки пут каже ово:
„Ваша права су као мишићи - ако их не користите, она атрофирају.“
И са тиме бих завршио.
Никада немојте да одустанете
од онога за шта мислите да вам припада,
како у животу, тако ни административно.
А ово су само неке технике које могу да вам припомогну
да та права и остварите, да те мишиће мало вежбате.
Хвала најлепше.
(Аплауз)
