7: Neuromanser

"Dešava mi se kad putujem, jedem različitu hranu, ponekad." Armitaž je imao tamno odelo, suviše svečano za ovakvo mesto, i belu svilenu košulju. Zlatna narukvica zveckala mu je dok je podizao i otpijao vino. "Naručio sam za vas", reče. Moli i Armitaž jeli su u tišini, dok je Kejs drhtavo sekao šniclu, svodeći je na nepojedene zalogaje koje je gurao po bogatom sosu, da bi konačno odustao od svega.

56

"Isuse", reče Moli, čiji je tanjir već bio prazan. "daj to ovamo. Znaš li ti koliko ovo košta?" Uzela je njegov tanjir.

"Moraju godinama da gaje celu životinju, a zatim da je ubiju. Ovo nije iz tanka." Nabola je zalogaj na viljušku i počela da žvaće. "Nisam gladan", izusti Kejs.

Mozak mu je bio spržen. Ne, zaključio je, bačen na vrelu mast i tako ostavljen, pa se mast ohladila, debeli masni premaz zalepio se za naborane polovine, prošaran zelenkastopurpurnim bleskovima bola. "Izgledaš jebeno rđavo", reče Moli veselo. Kejs okusi vino.

Posle betafenetilamina, imalo je ukus joda. Svetla se prigušiše. "Restoran Vingtieme Siecle", reče bestelesni glas sa jakim naglaskom Gradova, "ima čast da prikaže hologramski kabare gospodina Pitera Rivijere." Mestimični pljesak sa drugih stolova.

Konobar je upalio sveću i postavio je na sredinu njihovog stola, a onda počeo da sklanja tanjire. Uskoro je na svakom od desetak stolova u restoranu treperila po jedna sveća i točilo se piće. "Šta se dešava?" upita Kejs Armitaža koji je ćutao.

Moli je čačkala zube noktom boje burgundca. "Dobro veče", reče Rivijera, zakoračivši na malu pozornicu na suprotnom kraju prostorije. Kejs trepnu. U svojoj muci nije primetio pozornicu.

Nije video odakle se Rivijera pojavio. Njegova nelagodnost se pojača. Isprva je pomislio da je Rivijera bio osvetljen reflektorom. Rivijera je svetleo.

Nosio je beli večernji sako. Na reveru, u dubinama crnog karanfila, gorelo je plavo ugljevlje. Nokti mu blesnuše kada je podigao ruke u gestu dobrodošlice, zagrljaja za publiku. Kejs je slušao kako plitka voda zapljuskuje bok restorana.

"Večeras", reče Rivijera, blistavih, izduženih očiju, "voleo bih da vam izvedem jedan duži komad. Novi rad." Na dlanu podignute desne šake ukaza se hladan rubin svetlosti. On ga ispusti.

Sa mesta dodira sa podom šumno uzlete sivi golub i nestade u senkama. Neko zazvižda. Novi pljesak. "Naslov rada je 'Lutka'."

Rivijera spusti ruke. "Hteo bih da posvetim večerašnju premijeru jednoj dami, 3Džejn Mari-Frans Tezje-Ešpul." Talas učtivog pljeska. Kada je zamro, Rivijerine oči kao da se zaustaviše na njihovom stolu.

"I još jednoj dami." Svetla u restoranu potpuno zgasnuše, na nekoliko sekundi, i ostade samo sjaj sveća. Rivijerina holografska korona nestala je sa svetlima, ali ga je Kejs još video kako stoji pognute glave. Počeše da se pojavljuju linije slabe svetlosti, uspravne i vodoravne, ocrtavajući otvorenu kocku oko pozornice.

Svetla restorana se malo pojačaše, ali okvir oko pozornice kao da je bio sazdan od zaleđene mesečine. Pognute glave, sklopljenih očiju, ruku kruto ispruženih niz bokove, Rivijera kao da je podrhtavao od usredsređenosti. Sablasna kocka odjednom se ispuni, pretvori se u sobu, sobu bez četvrtog zida, dopuštajući publici da vidi njen sadržaj. Rivijera kao da se malo opustio.

Podigao je glavu, ali nije otvorio oči. "Oduvek sam živeo u toj sobi", reče. "Ne sećam se da sam nekad živeo u nekoj drugoj." Zidovi sobe bili su od požutelog gipsa.

Imala je dva komada nameštaja. Jedan je bila obična drvena stolica, a drugi belo obojeni gvozdeni krevet. Boja se ogulila i ljuštila, otkrivajući crno gvožđe. Dušek je bio bez pokrivača.

Zamrljana presvlaka sa izbledelim, smeđim prugama. Iznad kreveta visila je gola sijalica, na izuvijanoj, crnoj žici. Kejs je video debelu naslagu prašine na gornjoj krivini sijalice. Rivijera otvori oči.

"Uvek sam bio sam u sobi." Seo je na stolicu, okrenuvši se prema krevetu. U crnom cvetu na njegovom reveru još je gorelo plavo ugljevlje. "Ne znam kada sam počeo da je sanjam", reče on, "ali sećam se da je isprva bila samo magla, sen."

Nešto se pojavilo na krevetu. Kejs trepnu. Ono nestade. "Nisam mogao da je zadržim, u mislima.

Ali sam žudeo da je zadržim, i više od toga..." Glas mu se savršeno jasno čuo u muku restorana. Zazvecka led u čaši. Neko se zakikota. Neko drugi šapatom postavi pitanje na japanskom.

"Zaključio sam da bih mogao, samo ako uspem da zamislim jedan deo nje, mali deo, ako uspem potpuno da zamislim taj deo, do najsitnije pojedinosti..." Na dušeku je sada ležala ženska šaka, gore okrenutog dlana, bledih, belih prstiju. Rivijera se nagnu napred, podiže šaku i poče nežno da je miluje. Prsti se pokrenuše. Rivijera podiže šaku do usta i poče da liže vrhove prstiju.

Nokti su bili lakirani bojom burgundca. Šaka, video je Kejs, ali ne odsečena šaka; koža ju je svuda zatvarala, neprekinuta i neoštećena. Setio se tetoviranog komada mesa uzgojenog u tanku u izlogu hirurškog butika u Ninseiju. Rivijera je držao šaku 57

na usnama, ližući joj dlan. Prsti mu ispitivački dodirnuše lice. Ali sada je i druga šaka ležala na postelji. Kada je Rivijera posegnuo prema njoj, prsti prve šake bili su mu obavijeni oko zgloba ruke, poput narukvice od mesa i kosti.

Komad se nastavljao prema sopstvenoj unutrašnjoj nadrealnoj logici. Sledeće su bile ruke. Stopala. Noge.

Noge su bile veoma lepe. Kejsu je sevalo u glavi. Grlo mu je bilo suvo. Ispio je ostatak vina.

Rivijera je sad bio na krevetu, nag. Njegova odeća bila je deo projekcije, ali Kejs se nije sećao kada je nestala. Crni cvet ležao je pored kreveta, još tinjajući unutrašnjim plavim plamenom. Onda se oblikovao trup, pod Rivijerinim milovanjem, beo, bez glave i savršen, orošen slabim svetlucanjem znoja.

Molino telo. Kejs je zurio, otvorenih usta. Ali to nije bila Moli; bila je to Moli kako ju je Rivijera zamišljao. Grudi su bile pogrešne, bradavice veće, odveć tamne.

Rivijera i trup bez udova uvijali su se na krevetu, milovani šakama sa onim blistavim noktima. Krevet je sada bio prekriven debelim slojem požutele, trule čipke koja se raspadala na dodir. Oko Rivijere i trzavih udova dizalo se trunje prašine, pod grozničavim, štipavim šakama. Kejs pogleda prema Moli.

Lice joj je bilo bezizrazno; boje Rivijerine projekcije okretale su se i trzale na njenim ogledalima. Armitaž je bio nagnut napred, sa prstima oko drške čaše za vino, bledih očiju prikovanih za pozornicu i treperavu sobu. Udovi i trup sada su se spojili, i Rivijera zadrhta. Glava je bila tamo, slika je bila potpuna.

Molino lice, sa glatkom živom koja je skrivala oči. Rivijera i Molina prikaza počeše da opšte sa obnovljenom žestinom. Onda prikaza polako ispruži šaku i isuka onih pet sečiva. Lenjim, sanjivim pokretom zapara Rivijerina gola leđa.

Kejs opazi blesak ogoljene kičme, ali je već bio na nogama, posrćući napolje. Povratio je preko ograde od ružinog drveta u mirnu vodu jezera. Nestade ono što mu je poput klješta stezalo čelo. Klečeći, sa obrazom uz hladno drvo, zurio je preko plitkog jezera u blistav odsjaj ulice Žila Verna.

Kejs je već video medijume; kada je bio maloletnik u Gradovima, to se zvalo 'sanjati budan'. Sećao se mršavih Portorikanaca pod uličnim svetlima Ist Sajda, kako budni sanjaju uz živi ritam salse, kako devojke iz snova podrhtavaju i okreću se, uz ritmično tapšanje gledalaca. Ali za to je bio potreban pun kombi opreme i nezgrapan šlem sa trodama. Ono što je Rivijera sanjao, imali ste.

Kejs odmahnu bolnom glavom i pljunu u jezero. Mogao je da nasluti svršetak, finale. Obrnuta simetrija: Rivijera sastavlja devojku iz mašte, devojka iz mašte rastavlja njega. Onim šakama.

Krv snova natapa trulu čipku. Odobravanje iz restorana, pljesak. Kejs ustade i pređe dlanovima preko odeće. Okrenu se i pođe u Vingtieme Siecle.

Molina stolica bila je prazna. Na pozornici nije bilo nikoga. Armitaž je sedeo sam, i dalje zagledan u pozornicu, sa drškom vinske čaše između prstiju. "Gde je ona?"

upita Kejs. "Otišla", reče Armitaž. "Otišla za njim?" "Ne."

Začu se slabo tink. Armitaž pogleda čašu. Leva ruka mu se podiže držeći mehur stakla sa malo crnog vina. Slomljena drška virila je kao cepka leda.

Kejs mu je uze i odloži u čašu za vodu. "Reci mi gde je otišla, Armitaže." Svetla se upališe. Kejs pogleda u blede oči.

Bile su potpuno prazne. "Otišla je da se spremi. Nećeš je više videti. Bićete zajedno za vreme trke."

"Zašto joj je Rivijera to učinio?" Armitaž ustade, popravljajući revere sakoa. "Idi i ispavaj se, Kejse." "Sutra ulazimo?"

Armitaž se osmehnu svojim besmislenim osmehom i ode prema izlazu. Kejs protrlja čelo i pogleda po sobi. Gosti su ustajali, žene su se smešile na muške šale. Prvi put je tada primetio balkon, gde su još treperile sveće, u skrovitoj tmini.

Čuo je zveckanje srebrnog pribora, prigušen razgovor. Sveće su bacale nemirne senke po tavanici. Lice devojke pojavilo se iznenada poput neke Rivijerine projekcije, njene male šake na izglačanom drvetu ograde; nagnula se napred, napetog lica, činilo mu se, obuzeta nečim iza. Pozornicom.

Bilo je to upečatljivo lice, ali ne i lepo. Trouglasto, visokih jagodičnih kostiju, ali istovremeno i tanano, širokih i odlučnih usta u neobičnom skladu sa uskim, ptičjim nosom raširenih nozdrva. Zatim je nestala, vrativši se u prisni smeh i ples sveća. 58

Napuštajući restoran, ugledao je dva mlada Francuza i njihovu prijateljicu, kako čekaju čamac za suprotnu obalu i najbližu kockarnicu. Njihova soba bila je pusta, fleksipena glatka kao obala posle plime. Njena torba je nestala. Potražio je poruku.

Nije je bilo. Prođe nekoliko sekundi pre nego što se prizor iza prozora probio kroz njegovu napetost i nesreću. Pogleda i vide Dezideratu, njene skupe dućane: Guči, Cujako, Hermes, Liberti. Zurio je, a onda zatrese glavom i priđe ploči koju dotle nije ispitao.

Isključio je hologram i ugledao apartmane koji su se penjali uz suprotnu obalu. Podigao je telefon i poneo ga sa sobom u svežinu balkona. "Dajte mi broj Markusa Garvija", zatražio je od recepcije. "To je tegljač, registrovan na sklop Siona."

Glas sa čipa izgovori desetocifren broj. "Gospodine", dodade, "registracija o kojoj je reč je panamska." Maelkum se javi posle petog zvona. "Jeste?"

"Kejs. Imaš modem, Maelkume?" "Jeste. Na navigacionom kompu, znaš."

"Možeš li da ga skineš, čovek? Priključi ga na mog Hosaku. Onda uključi moj uređaj. Dugme sa brazdama."

"Kako ti ide tamo, čovek?" "Eto, potrebna mi je pomoć." "Polazim, čovek. Uzmem modem."

Kejs je slušao slab statički šum dok je Maelkum uspostavljao jednostavnu telefonsku vezu. "Zaledi ovo", naredi Hosaki, kada je čuo signal. "Govorite sa višestruko nadzirane lokacije", obavesti ga kompjuter oprezno. "Jebi ga", reče on.

"Zaboravi led. Bez leda. Pozovi konstrukt. Diksi?"

"Hej, Kejse." Ravnolinijski je govorio kroz Hosakin govorni čip; pažljivo izrađeni naglasak potpuno je iščezao. "Dikse, treba da se uključiš ovamo i uradiš nešto za mene. Slobodan si da budeš grub koliko ti je volja.

Moli je ovde negde, hoću da saznam gde. Ja sam u broju 335W, u Interkontinentalu. I ona je bila registrovana ovde, ali ne znam pod kojim imenom. Ujaši na ovom telefonu i pogledaj njihove podatke."

"Rečeno...", reče Ravnolinijski. Kejs začu belu buku invazije. Nasmeši se. "Učinjeno.

Rouz Kolodni. Provereno. Treba mi par minuta da se provučem dovoljno duboko kroz njihovu bezbednosnu mrežu da izolujem podatak." "Hajde."

Telefon je pištao i pucketao dok je konstrukt napadao. Kejs ga odnese u sobu i ostavi ga uključenog na fleksipeni. Potom pođe u kupatilo i opra zube. Kad je izlazio iz kupatila, osvetli se monitor na sobnom Braunovom audiovizuelnom sistemu.

Japanska pop zvezda ležala je na metaliziranim jastucima. Nevidljivi novinar postavi pitanje na nemačkom. Kejs je zurio. Ekran zaigra plavim krhotinama smetnji.

"Kejse, dušo, jesi si poludeo, čoveče?" Glas je bio spor, poznat. Stakleni zid balkona uključi prizor Deziderate, ali se ulična scena zamuti, izmeni, postade unutrašnjost Žar d' Te u Čibi, pusta, sa beskrajno ponovljenim odrazom crvenog neona u zidnim ogledalima. Loni Zon zakorači napred, visok i mrtvački bled, krećući se sa podvodno sporom lakoćom zavisnosti.

Stajao je sam među četvrtastim stolovima, sa rukama u džepovima pantalona od ajkuline kože. "Stvarno, čoveče, izgledaš mi mnogo rasejano." Glas je dolazio iz Braunovih zvučnika. "Vintermut", reče Kejs.

Svodnik lenjo slegnu ramenima i osmehnu se. "Gde je Moli?" "Nije važno. Praviš sranja večeras, Kejse.

Ravnolinijski diže uzbunu svuda po Frisajdu. Nisam očekivao tako nešto od tebe, čoveče. Nije u skladu sa tvojim profilom." "Onda mi reci gde je ona, da mogu da ga pozovem nazad."

Zon odmahnu glavom. "Ne uspeva ti da sačuvaš svoje žene, zar ne, Kejse? Neprestano ih gubiš, ovako ili onako." "U tom slučaju ovo ima da ti se razbije o glavu", reče Kejs.

59

"Neće. Nisi ti taj tip, čoveče. Znam to. Znaš šta, Kejse?

Mislim da si zaključio da sam ja naredio Dinu da sredi onu tvoju pičkicu u Čibi." "Nemoj", reče Kejs, nesvesno zakoračivši prema prozoru. "Ali nisam. I zar je to uopšte važno?

Koliko je to zaista važno gospodinu Kejsu? Prestani da se zavaravaš. Znam ja tvoju Lindu, čoveče. Znam sve Linde.

Linde su tipični proizvod u mom zanatu. Znaš zašto je rešila da te odere? Iz ljubavi. Da bi obratio pažnju.

Ljubav? Hoćeš da razgovaramo o ljubavi? Volela te je. Znam to.

Onako ništavna kakva je bila, volela te je. Nisi mogao da se nosiš s tim. Sada je mrtva." Kejsova pesnica odbi se od stakla.

"Nemoj da sjebeš ruke, čoveče. Uskoro treba da se uključiš." Zon nestade, zameni ga noć Frisajda i svetla apartmana. Braun se isključi.

Telefon je uporno pištao sa kreveta. "Kejse?" Ravnolinijski ga je čekao. "Gde si bio?

Našao sam, ali nemam Bog zna šta." Konstrukt izgovori adresu. "Mesto ima mnogo čudan led oko sebe za običan noćni klub. To je sve što sam mogao da uzmem, a da ne ostavim posetnicu."

"U redu", reče Kejs. "Reci Hosaki da poruči Maelkumu da isključi modem. Hvala, Dikse." "Bila mi čast."

Dugo je sedeo na krevetu, kušajući tu novu stvar, to blago. Bes. "'Ej, Lupus. 'Ej, Ket, to je prijatelj Lupus."

Brus je stajao nag na vratima, potpuno mokar, ogromnih zenica. "Upravo se tuširamo. Hoćeš da sačekaš? Hoćeš i ti sa nama?"

"Ne, hvala, potrebna mi je pomoć." Sklonio je dečakovu ruku i ušao u sobu. "'Ej, čoveče, ozbiljno, mi..." "Vi ćete da mi pomognete. Presrećni ste što me vidite.

Zato što smo drugari, zar ne? Jesmo li?" Brus zatrepta. "Sigurno."

Kejs mu ponovi adresu koju mu je dao Ravnolinijski. "Znala sam da je gangster", Ket veselo doviknu iz kupatila. "Imam Hondin tricikl", reče Brus, prazno se cereći. "Onda idemo", reče Kejs.

"Na tom nivou su sobice", reče Brus, pošto je osmi put zatražio od Kejsa da ponovi adresu. Ponovo je zajašio Hondu. Karoserija od crvenog fiberglasa se zaljulja na hromiranim amortizerima, a iz izduvne cevi vodonične ćelije zakapa kondenzat. "Hoćeš li dugo?"

"Nisam siguran. Ali vi ćete me čekati." "Da, čekaćemo." Počešao se po golim grudima.

"Taj poslednji deo adrese, mislim da je to broj sobice. Broj četrdeset tri." "Očekuju te tamo, Lupuse?" Kejt se izvi preko Brusovog ramena i pogleda ga.

Vožnja joj je osušila kosu. "Ne baš", reče Kejs. "Neki problem?" "Samo siđi na najniži nivo i potraži prijateljevu sobicu.

Ako te puste unutra, fino. Ako ne budu hteli da te vide..." Slegnula je ramenima. Kejs se okrenu i siđe zavojitim gvozdenim stepenicama sa cvetnim uzorkom. Posle šestog zaokreta stiže do noćnog kluba.

Tu zastade da zapali jijuan, zagledavši se preko stolova. Frisajd mu je najednom imao smisla. Biz. Osećao ga je kako bruji u vazduhu.

To je bilo to, domaće gibanje. Ovo nije bilo blistavo pročelje ulice Žila Verna, već prava stvar. Trgovina. Ples.

Društvo je bilo mešovito; polovinu su činili turisti, drugu starosedeoci ostrvlja. "Dole", dobacio je konobaru u prolazu, "idem dole." Pokazao je svoj čip za Frisajd. Čovek odmahnu prema zadnjem delu kluba.

Hitro je prošao pored popunjenih stolova, uhvativši odlomke razgovora na nekoliko evropskih jezika. "Treba mi sobica", obrati se devojci za niskim stolom, sa terminalom na krilu. "Donji nivo." Pružio joj je svoj čip.

"Izbor pola?" Prevukla je čip preko staklene ploče na terminalu. "Ženski", reče on automatski. 60

"Broj trideset pet. Telefonirajte ako ne budete zadovoljni. Ako želite, možete prethodno da pregledate izbor naših specijalnih usluga." Nasmešila se.

Vratila mu je čip. Iza nje se otvoriše vrata lifta. Osvetljenje u hodniku bilo je plave boje. Kejs iziđe iz lifta i nasumce odabra smer.

Vrata su imala brojeve. Vladala je tišina kao u hodnicima neke skupe klinike. Pronašao je svoju sobicu, iako je tražio Molinu. Zbunjen, položio je čip na crni senzor odmah ispod pločice sa brojem sobe.

Magnetne brave. Zvuk ga je podsetio na 'Jeftin Hotel'. Devojka se uspravi u postelji i reče nešto na nemačkom. Pogled joj je bio zamućen i nije treptala.

Automatski pilot. Nervna blokada. Povukao se iz sobice i zatvorio vrata. Vrata broja četrdeset tri bila su kao i ostala.

Zastao je. Tišina u hodniku govorila je da su sobice zvučno izolovane. Bilo je besmisleno da pokušava da otvori čipom. Pokucao je po emajliranom metalu.

Ništa. Vrata kao da su upila zvuk. Postavio je čip na crnu pločicu. Zvecnuše zasuni.

Učinilo mu se da ga je udarila pre nego što je stvarno otvorio vrata. Našao se na kolenima, sa čelikom vrata za leđima, a sečiva njenih palčeva podrhtavala su nekoliko centimetara od njegovih očiju. "Isuse Hriste", reče ona, ćušnuvši ga po obrazu dok je ustajala. "Mora da si idiot kada radiš ovakve stvari.

Kako si, do đavola, uspeo da otključaš bravu, Kejse? Kejse? Je li ti dobro?" Nagnula se nad njega.

"Čipom", reče on, boreći se za dah. Grudima mu se širio bol. Pomogla mu je da ustane i gurnula ga u sobicu. "Potkupio si poslugu, tamo gore?"

On odmahnu glavom i prući se preko kreveta. "Udahni. Broj. Jedan, dva, tri, četiri.

Zadrži dah. Sad izdahni. Broj." On se uhvati za stomak.

"Udarila si me nogom", uspe da izusti. "Trebalo je da pogodim niže. Potrebno mi je da budem sama. Meditiram, u redu?"

Sela je pored njega. "I dobijam uputstva." Pokazala je prema malom monitoru ugrađenom u zid preko puta postelje. "Vintermut mi priča o Strejlajtu."

"Gde je lutka od mesa?" "Nema je. To je najskuplja specijalna usluga." Ustala je.

Nosila je kožni džins i široku, tamnu košulju. "Vintermut kaže da sutra krećemo." "Šta se dogodilo u restoranu? Kako to da si pobegla?"

"Da sam ostala, možda bih ubila Rivijeru." "Zašto?" "Zbog onoga što mi je učinio. Onom predstavom."

"Ne razumem." "Ovo košta", reče ona, ispruživši desnu ruku kao da u njoj drži neko nevidljivo voće. Pet sečiva iskliznuše i glatko se povukoše. "Košta da se ode u Čibu, da se plate operacije, da ti poboljšaju nervni sistem tako da refleksi odgovaraju opremi... Znaš kako sam došla do novca, kada sam počinjala?

Ovde. Ne ovde, već na mestu sličnom ovom, u Gradovima. Izgleda kao šala, jer kad ti jednom ugrade čip za blokadu, čini ti se da ti novac pada s neba. Nekad se probudiš s bolovima, ali to je sve.

Samo iznajmljuješ robu. Kad je akcija u toku, nisi kod kuće. Kuća ima softver za sve što je mušterija voljna da plati... " Pucnula je zglobovima šaka. "Lepota jedna.

Novac mi je pristizao. Problem je nastao kada se pokazalo da blokada i sklopovi ugrađeni u Čibi ne idu jedni s drugima. Tako da je deo radnog vremena počeo da curi u moju svest... počela sam da se sećam... Ali to su bili samo ružni snovi i nisu svi ni bili tako loši." Osmehnula se.

"Onda je počelo da biva uvrnuto." Izvukla je cigarete iz džepa i zapalila jednu. "Kuća je saznala šta radim sa novcem. Već su mi bili ugradili sečiva, ali je za fini neuromotorni rad bilo potrebno još tri putovanja.

Nisam mogla da napustim posao lutke." Udahnula je, ispustila struju dima, završavajući je sa tri savršena koluta. "Gad koji je vodio posao naručio je da mu smuljaju nekakav softver. U Berlinu; to ti je grad za takve stvari, znaš.

Veliko tržište za prljave stvarčice. Nikada nisam saznala ko je napisao program sa kojim su me spojili, ali imao je u sebi sve što pripada klasici." "Znali su da viriš? Da si svesna dok radiš?"

61

"Nisam bila svesna. To je kao kiberprostor, ali prazan. Sve je srebrno. Miriše na kišu... Možeš da vidiš svoj orgazam kao novu tamo na rubu svemira.

Počela sam da se sećam. Kao kad sanjaš, znaš. A nisu mi rekli. Uključili su program i počeli da me iznajmljuju naročitom tržištu."

Kao da je govorila iz daljine. "Znala sam, ali sam ćutala. Bio mi je potreban novac. Snovi su postajali sve gori, a ja sam govorila sebi da su bar deo toga samo snovi, ali već sam tada shvatila da gazda ima posebnu klijentelu za mene.

Za Moli sve najbolje, rekao je, i dao mi posranu povišicu." Zatresla je glavom. "Kuronja je naplaćivao osam puta više nego što mi je davao, a mislio je da neću saznati." "Šta je naplaćivao?"

"Noćne more. One prave. Jedne noći... jedne noći, tek sam se bila vratila iz Čibe." Bacila je cigaretu, zgazila je petom i sela, naslonivši se na zid.

"Hirurzi su tom prilikom zašli stvarno duboko. Nešto komplikovano. Mora da su poremetili čip za blokadu. Probudila sam se.

Bila sam usred seanse sa mušterijom..." Ukopala je prste duboko u penu. "Bio je to neki senator. Odmah sam mu poznala debelo lice. Oboje smo bili prekriveni krvlju.

Nismo bili sami. Ona je bila sva..." Čupnula je penu. "Bila je mrtva. A to debelo govno, ponavljalo je: 'Šta se dogodilo?

Šta se dogodilo?' Jer, još nismo svršili..." Počela je da se trese. "Mislim da je onda senator dobio ono što je zaista želeo." Drhtanje je prestalo.

Pustila je penu i provukla prstima kroz tamnu kosu. "Kuća je raspisala ucenu. Neko vreme sam morala da se krijem." Kejs je zurio u nju.

"Tako da je Rivijera sinoć pogodio u živac", reče ona. "Mislim da želi da ga stvarno omrznem i da me to povuče za njim." "Za njim?" "On je već tamo.

U Strejlajtu. Na poziv gospe 3Džejn, zbog onog sranja sa posvetom. Bila je tamo, u privatnoj loži..." Kejs se seti onog lica koje je video. "Ubićeš ga?"

Ona se osmehnu. Ledeno. "Da, on će umreti. Uskoro."

"I ja sam imao posetu", reče on i ispriča joj za prozor i šta mu je Zonov lik rekao o Lindi. Ona je klimala glavom. "Možda želi da i ti nešto mrziš." "Možda već mrzim njega."

"Možda mrziš sebe, Kejse." "Kako je bilo?" upita Brus, kada se Kejs popeo na Hondu. "Moraš jednom da probaš", rekao je, trljajući oči.

"Nikako mi ne ličiš na tipove koji se pale na lutke", reče Ket nesrećno, pritiskajući novu dermu na zglob šake. "Možemo li sad kući?" upita Brus. "Naravno.

Ostavićeš me na Žilu Vernu, dole kod barova." 12. Ulica Žila Verna bila je kružna avenija, petlja oko središnjeg dela vretena, dok se Deziderata protezala njegovom dužinom, završavajući se na oba kraja nosačima svetlosnih pumpi Lado-Ejksonovog sistema. Ako skrenete desno iz Deziderate i idete dovoljno dugo ulicom Žila Verna, videćete da se približavate Deziderati sa leve strane.

Kejs je gledao za Brusovim triciklom dok nije nestao sa vidika, a onda se okrenuo i pošao pored ogromnog, blistavo osvetljenog kioska, sa desetinama naslovnih stranica raskošnih japanskih časopisa i licima najnovijih zvezda simstima na njima. Pravo iznad glave, duž zamračene ose, hologramsko nebo iskrilo se maštovitim sazvežđima koja su nagoveštavala karte i kocke za igru, cilindar, čašu za martini. Raskrsnica Deziderate i Žila Verna činila je neku vrstu korita, oko koga su se uzdizale terase sa balkonima žitelja litica Frisajda, penjući se postepeno do travnatih zaravni još jednog kompleksa kockarnica. Kejs je posmatrao daljinski upravljanu mikrolaku kako se graciozno uzdiže na okomitoj struji uz zelenu liticu veštačkog brega, nekoliko sekundi osvetljenu mekim sjajem nevidljivog kazina.

Bila je to neka vrsta dvokrilca bez pilota od prozirnog polimera. Krila su mu bila 62

obložena svilom, tako da je ličio na džinovskog leptira. Onda je nestao iza obronka brda. Ugledao je treptaj neona na staklu sočiva ili laserske kupole. Mikrolake su bile deo sigurnosnog sistema vretena, pod kontrolom nekog središnjeg kompjutera.

U Strejlajtu? Išao je dalje, pored barova koji su se zvali Visoko-Nisko, Raj, L' Mond, Kriketaš, Kod Šozoku Smita, Prva Pomoć. Izabrao je Prvu Pomoć zato što je bio najmanji i najposećeniji, ali je već posle nekoliko sekundi shvatio da je posredi lokal za turiste. Tu nije bilo brujanja biza, već samo zamućene seksualne napetosti.

Na trenutak se setio bezimenog kluba iznad Moline iznajmljene sobice, ali su ga njene zastakljene oči, prikovane za mali ekran, odvratile od te pomisli. Šta li joj Vintermut sada tamo otkriva? Tlocrt vile Strejlajt? Istoriju Tezje-Ešpulovih?

Uzeo je kriglu Karlsberga i našao mesto uz zid. Zatvorivši oči, osetio je čvor besa, malenu žeravicu čistog gneva. Još je bila tu. Kad se pojavila?

Sećao se da je osetio samo neku vrstu zbunjenosti kada su ga osakatili u Memfisu, zatim baš ništa dok je ubijao radi odbrane poslovnih interesa u Noćnom Gradu, i blagu mučninu mržnje posle Lindine smrti ispod naduvane kupole. Samo ne bes. Mala i daleka na ekranu uma, Dinova prikaza poprskala je prikazu zida ureda mešavinom krvi i mozga. Shvatio je: gnev je došao u arkadi, kada je Vintermut opozvao simstim-duh Linde Li, lišavajući ga najobičnijeg životinjskog obećanja hrane, toplote i mesta za spavanje.

Postao je svestan toga tek posle razgovora sa holo-konstruktom Loni Zona. Čudna stvar. Nije mogao potpuno da je sagleda. "Umrtvljen", reče.

Dugo je bio umrtvljen, godinama. Tokom svih onih noći na Ninseiju, noći provedenih sa Lindom Li, umrtvljen u krevetu i umrtvljen u hladnom znojenju svakog poslića sa drogom. Ali sada ima ovu toplu stvarčicu, ovaj čip ubistva. Meso, govorio je deo njega.

Ne obraćaj pažnju, to se meso javlja. "Gangsteru." Otvorio je oči. Ket je stajala pored njega u crnoj haljini, kose još divlje od vožnje na Hondi.

"Mislio sam da si otišla kući", reče on i prikri zbunjenost gutljajem Karlsberga. "Rekla sam mu da me ostavi kod one prodavnice. Kupila sam ovo." Prešla je dlanom preko tkanine, prateći oblinu karlice.

Na zglobu njene šake opazio je plavu dermu. "Sviđa ti se?" "Naravno." Mahinalno je osmotrio lica oko njih, a zatim je ponovo pogledao.

"Šta si to naumila, medena?" "Dopada ti se beta koju smo ti nabavili, Lupuse?" Sada mu je bila sasvim blizu, isijavajući toplotu i napetost, kapaka spuštenih preko uvećanih zenica, sa žilom na vratu zategnutom kao tetiva luka. Nevidljivo je podrhtavala od sveže doze droge.

"Digla te je?" "Aha. Ali je zato spuštanje bilo gadno." "Znači da ti treba još."

"I kuda bi to trebalo da vodi?" "Imam ključ. Najotmenija gajba, gore na brdu iza Raja. Vlasnici, ljudi sa dna bunara, večeras su zauzeti, ako me pratiš..." "Ako te pratim."

Uzela mu je ruku u svoje vruće i suve dlanove. "Ti si Jak, zar ne, Lupuse? Gejđin vojnik u službi Jakuza." "Baš imaš oko, a?"

Povukao je ruku i potražio cigaretu. "Kako to da su ti svi prsti na broju, onda? Mislila sam da moraš da odsečeš po jedan svaki put kad nešto zajebeš." "Nikad nisam zajeb'o."

Zapalio je cigaretu. "Videla sam onu žensku s tobom. Onog dana kada smo se upoznali. Hoda kao Hideo.

Plaši me." Preširoko se nasmešila. "Volim to. Voli li ona sa ženama?"

"Nikad mi nije rekla. Ko je Hideo?" "3Džejn kaže da joj je pratilac. Porodični pratilac."

Kejs se prisili da nezainteresovano posmatra gomilu u Prvoj Pomoći kada je upitao: "Di-Džejn?" "Njeno gospodstvo 3Džejn. Ona je haos. Bogata.

Njen otac je vlasnik svega ovoga." "Ovog bara?" "Frisajda!" "Ma, hajde.

Družiš se sa krupnim zverkama, a?" Upitno je podigao obrvu. Obgrlio ju je, položivši joj ruku na bok. "Pa, kako si upoznala te aristokrate, Ket?

Da nisi neka princeza? Ti i Brus ste tajni naslednici 63

basnoslovnih kredita iz davnine? A?" Raširio je prste, masirajući meso ispod tanke, crne tkanine. Ona se migoljila iz njega.

Nasmejala se. "Oh, znaš već", rekla je, napola spuštenih kapaka, što je trebalo da bude znak skromnosti, "ona voli zabave. Brus i ja pripadamo krugu zvanica... Veoma se dosađuje, tamo unutra. Njen stari je ponekad pušta napolje, ali samo ako ide i Hideo da pazi na nju."

"Gde se to dosađuje?" "U Strejlajtu, kako zovu to mesto. Ona mi je to rekla, i lepo je, svi ti bazeni sa ljiljanima. Pravipravcati zamak, sve sam kamen i zalasci sunca."

Privila se uz njega. "'Ej, Lupuse, čoveče, treba ti derma. Da možemo da budemo zajedno." Nosila je kožnu tašnicu na tankom remenu oko vrata.

Nokti su joj bili svetlo ružičasti naspram veštačkog tena, izgriženi do živca. Otvorila je tašnicu i izvukla papirni mehur sa plavom dermom. Nešto belo ispade na pod; Kejs se sagnu da to podigne. Bio je to origami-ždral.

"Dao mi ga je Hideo", reče ona. "Pokušao je da mi pokaže kako se pravi, ali nikako da naučim. Vrat mu uvek ispadne naopako." Gurnula je savijeni papir nazad u tašnicu.

Kejs je posmatrao kako kida mehur, odvaja dermu od pozadine i pritiska mu je na unutrašnju stranu zgloba. "3Džejn ima šiljato lice i nos kao u ptice?" Ocrtao ga je rukom. "Tamnokosa, mlada?"

"Valjda. Ali je haos, znaš? Mislim, sa svom tom lovom." Droga ga je pogodila kao ekspresni voz, stub usijane svetlosti pojurio mu je uz kičmu iz predela prostate, osvetljavajući mu spojeve lobanje rendgenskim zracima varničenja seksualne energije.

Zubi su mu zvonili u ležištima poput zvučnih viljušaka, svaki savršeno usklađen i jasan kao etanol. Ispod maglovitog prekrivača mesa, kosti su mu bile od blistavog hroma, zglobovi podmazani nanosom silikona. Opustošenim dnom njegove lobanje besnele su peščane oluje, stvarajući talase slabe statike koji su mu se razbijali iza očiju, u lopte najčistijeg kristala, sve veće... "Dođi", rekla je, uzimajući ga za ruku. "Sad je i ti imaš.

Imamo je oboje. Potrajaće nam celu noć, gore na brdu..." Bes se širio, nezaustavljiv, eksponentan, jašući bujicu betafenetilamina kao noseći talas, seizmičku tečnost, zasićenu i nagrizajuću. Erekcija mu je bila olovna šipka. Lica oko njih u Prvoj Pomoći bila su oslikane glave lutaka, belo i ružičasto obojeni delovi usta mleli su i mleli, a reči su izbijale kao nemi baloni zvuka.

Pogledao je Ket i video joj svaku poru na preplanuloj koži, oči od ravnog stakla boje mutnog metala, svaku postojeću oteklinu, najneznatniju nepravilnost grudi i ključne kosti... nešto belo mu blesnu iza očiju. Oslobodio je ruku i posrnuo prema vratima, odgurnuvši nekog s puta. "Jebi se!" vrisnula je za njim.

"Govno prevarantsko!" Nije osećao noge. Koristio ih je kao štake, nekontrolisano se ljuljajući na kamenim pločama ulice Žila Verna, sa prigušenom grmljavinom sopstvene krvi u ušima, dok su mu lobanju zasecale britke površi svetlosti, iz deset različitih uglova. A onda se ukočio, uspravan, pesnica stisnutih uz bokove, zabačene glave, izvijenih usana, drhteći.

Posmatrao je gubitnički zodijak Frisajda, sazvežđa noćnih klubova kako kruže na hologramskom nebu, cure niz osu tmine, da bi se rojila poput živih stvari u središtu mrtve stvarnosti. Sve dok se nisu ustrojila, pojedinačno i stotine njih odjednom, oblikujući džinovski portret od tačaka, izveden savršenom monohromatskom tehnikom, zvezdama na noćnom nebu. Lice gospođice Linde Li. Kada je uspeo da odvoji pogled, da spusti oči, vide da su sva lica na ulici podignuta, da su turisti od čuda prekinuli šetnju.

I kada se nebeska svetla ugasiše, ulicom Žila Verna razleže se klicanje, odjekujući na terasama i redovima balkona od mesečevog betona. Negde poče da odbija sat, neko drevno, evropsko zvono. Ponoć. Lutao je do zore.

Dejstvo droge je slabilo, kostur od hroma svakog sata bio je sve trošniji, meso je opet dobijalo oblik. Meso narkoze zamenjivalo je meso stvarnosti. Nije bio u stanju da misli. To mu se dopadalo, veoma, da bude svestan, a nesposoban da misli.

Kao da se pretvarao u sve što je video: u klupu u parku, u oblak belih noćnih leptira oko prastare ulične svetiljke, u robota-baštovana obojenog crnim i žutim poprečnim prugama. Snimljena zora puzala je duž Lado-Ejksonovog sistema, ružičasta i groteskna. Na silu je pojeo omlet u jednom kafiću na Deziderati, popio čašu vode, popušio poslednju cigaretu. Livada na krovu 64

Interkontinentala upravo se budila kada je prošao tuda, društvo ranoranilaca doručkovalo je kafu i kroasane ispod šarenih suncobrana. Bes je još bio tu. Bilo mu je kao da su ga napali u nekom budžaku, pa se potom probudio sa nedirnutim novčanikom u džepu. Grejao se tim besom, iako nije znao da ga imenuje niti da mu odredi svrhu.

Spustio se liftom do svog nivoa, preturajući po džepu za kreditnim čipom koji mu je služio kao ključ. Spavanje je počinjalo da mu izgleda moguće. Leći na fleksipenu boje peska i ponovo pronaći prazninu. Čekali su ga, troje u besprekorno beloj sportskoj odeći i sa veštačkim tenom u neskladu sa organskim šikom ručno izrađenog nameštaja.

Devojka je sedela na pletenoj sofi, a na jastuku sa šarom lista pored nje ležao je automatski pištolj. "Turing", rekla je. "Uhapšen si." Četvrti deo: OPERACIJA STREJLAJT 13.

"Zoveš se Henri Dorset Kejs." Navela je godinu i mesto rođenja, njegov lični broj za BAMO, kao i niz imena koja je postepeno prepoznao kao svoja nekadašnja. "Ovde ste već duže?" Video je sadržaj svoje torbe raširen preko kreveta, neopranu odeću poređanu prema vrsti.

Šuriken je ležao sam za sebe, između džinsa i donjeg veša, na fleksipeni boje peska. "Gde je Kolodni?" Dva muškarca sedela su na kauču, prekrstivši ruke na preplanulim grudima, sa istovetnim zlatnim lančićima oko vrata. Osmotrivši ih bolje, video je da je njihova mladost lažna.

Odavali su ih nabori na zglobovima prstiju, nešto što hirurzi nisu mogli da sakriju. "Ko je Kolodni?" "Ime je bilo u registru. Gde je ona?"

"Ne znam", reče on, ode do bara i nasu čašu mineralne vode. "Otišla." "Gde si bio noćas, Kejse?" devojka uze pištolj i položi ga na bedro, ne okrećući ga prema njemu.

"Na Žilu Vernu, u nekoliko barova, ufiks'o se. A vi?" Kolena su mu klecala. Mineralna voda bila je mlaka i bezukusna.

"Mislim da ne shvatate svoj položaj", reče čovek s leve strane, vadeći kutiju žitana iz džepa mrežaste, bele bluze. "Uhapšeni ste, gospodine Kejs. Pod optužbom da ste pomagali razvoj jedne veštačke inteligencije." Iz istog džepa izvadio je zlatni Danhil i položio ga na dlan.

"Čovek koga zovete Armitaž već je u pritvoru." "Korto?" Čovekove oči se raširiše. "Da.

Kako znate da se tako zove?" Iz upaljača liznu milimetar plamena. "Ne sećam se", reče Kejs. "Setićeš se", reče devojka.

Njihova imena, ili imena pod kojima su radili, bila su Mišel, Rolan i Pjer. Kejs je zaključio da će Pjer igrati ulogu Opasnog Žace; Rolan će se zauzimati za njega, činiti mu sitne olakšice - kad je Kejs odbio žitan, iskopao mu je neotvorenu paklicu jijuana - i uopšte će ublažavati Pjerovu hladnu netrpeljivost. Mišel će biti Anđeo Beležnik i povremeno će se uplitati da usmeri saslušavanje. Jedno od njih - ili možda svi - ima audio vezu, a možda i simstim, i sve što bude rekao biće dokazni materijal.

Dokaz čega? - pitao se kroz razorni mamurluk od droge. Znajući da ne može da prati njihov francuski, slobodno su razgovarali među sobom. Ili je bar tako trebalo da izgleda.

Ionako je uhvatio dosta toga: imena kao Poli, Armitaž, Čulo/Mreža, Moderni Panteri izbijala su kao sante leda iz živog mora pariskog francuskog. Ali bilo je sasvim moguće da su imena spominjana zbog njega. Moli su uvek zvali Kolodni. "Kažete da su vas unajmili za trku kroz matricu, Kejse", reče Roland, govoreći sporo da bi delovao razborito, "i da vam nije poznata svrha toga.

Zar to nije neobično u vašem zanatu? Zar vas to ne bi sprečilo da izvedete traženu operaciju, pošto ste savladali zaštitu? A utvrdili smo da je neka vrsta operacije bila planirana, je li tako?" Nagnuo se napred, naslonivši laktove na mrka išarana kolena, raširenih dlanova u 65

očekivanje Kejsovog objašnjenja. Pjer je išao po sobi; bio je čas kod prozora, čas kod vrata. Mišel je povezana, zaključio je. Netremice ga je posmatrala.

"Mogu li nešto da obučem?" upitao je. Pjer je zahtevao da ga svuku, da pretraže svaki šav njegovog džinsa. Sada je sedeo nag na pletenoj stoličici, sa jednim opsceno belim stopalom.

Rolan upita Pjera nešto na francuskom. Pjer, ponovo kod prozora, gledao je kroz pljosnati, mali dvogled. "Non", reče odsutno, a Rolan slegnu ramenima, podigavši obrve prema Kejsu. Kejs zaključi da je pravi trenutak za osmeh.

Rolan mu ga uzvrati. Najstarije policijsko foliranje, pomisli Kejs. "Vidi", reče, "ne osećam se dobro. Uzeo sam neku groznu drogu u onom baru, znaš?

Hteo bih da legnem. Imate me. Kažete da ste smotali Armitaža. Ako je tako, što ne pitate njega?