12: Neuromanser

Vavilon bije Vavilon, jede sebe, znaš? Al' Dža kaže ti i ja izbavimo Hodajuću Britvu iz ovo." Kejs žmirnu. "Ona borac", reče Maelkum, kao da to sve objašnjava.

"Sad mi kažeš, čovek, koga ja ne ubijem." "3Džejn", reče on, pošto je poćutao. "Onu devojku. Ima na sebi neku vrstu belog ogrtača, sa kapuljačom.

Potreban nam je." Kada su stigli do ulaza, Maelkum bez oklevanja uđe, i Kejs je bio prinuđen da pođe za njim. 3Džejnina odaja bila je pusta, bazen poluprazan. Maelkum mu predade dek i konstrukt i ode do ivice bazena.

Iza belog baštenskog nameštaja vladala je tama, senke zubatog lavirinta visokog do struka, od delimično porušenih zidova. Voda je strpljivo zapljuskivala zidove bazena. "Ovde su", reče Kejs. "Moraju biti."

Maelkum klimnu glavom. Prva strela probila mu je nadlakticu. Remingtonka zaurla, iz cevi suknu metar dugačak plamen, plav u svetlosti iz bazena. Druga strela pogodi sačmaricu, i ona odlete, vrteći se po belim pločicama.

Maelkum se sruši na sedalo i uhvati se za crni predmet koji mu je štrčao iz ruke. Pokušavao je da ga iščupa. Hideo iziđe iz senki, sa trećom strelom spremnom na vitkom luku od bambusa. Pokloni se.

Maelkum je zurio, sa rukom još na čeličnoj streli. "Arterija je pošteđena", reče nindža. Kejs se seti kako je Moli opisala čoveka koji joj je ubio ljubavnika. Hideo je bio takav.

Neodređene starosti, zračio je nekom tišinom, savršenim spokojem. Nosio je čiste, izbledele, maskirne pantalone i meke, crne cipele koje su mu prijanjale uz nogu, sa izdvojenim palčevima kao kod tabi čarapa. Bambusov luk bio je muzejski primerak, ali je tobolac od crne legure koji mu je virio iznad ramena izgledao kao da potiče iz najboljih oružarnica Čibe. Gola prsa bila su mu mrka i glatka.

"Posek'o si mi palac, čovek, onom drugom", reče Maelkum. "Koriolisova sila", reče nindža, ponovo se poklonivši. "Jako teško, spori hitac u rotacionoj gravitaciji. Bilo je slučajno."

"Gde je 3Džejn?" Kejs stade pored Maelkuma. Vide da je vrh strele na nindžinom luku nalik na dvosekli žilet. "Gde je Moli?"

"Zdravo, Kejse." Rivijera došeta iz mraka iza Hidea, sa Molinim bacačem u ruci. "Zbog nečega sam očekivao Armitaža. Da li to sad iznajmljujemo pomoć iz Rasta bratstva?"

"Armitaž je mrtav." "Ako ćemo pravo, Armitaž nikad nije postojao, ali vest teško da iznenađuje." "Ubio ga je Vintermut. Postao je satelit vretena."

Rivijera klimnu glavom, pogledajući izduženim, sivim očima Kejsa pa Maelkuma i obratno. "Mislim da se za vas ovde sve završava", reče. "Gde je Moli?" Nindža popusti tanku, upletenu tetivu i spusti luk.

Pređe preko pločica do mesta gde je ležala Remingtonka i podiže je. "U ovome nema prefinjenosti", reče, kao za sebe. Glas mu je bio blag i prijatan. Svaki pokret kao da je bio deo plesa, plesa koji nikad nije prestajao, čak ni onda kada mu je telo bilo nepomično, opušteno, ali, i pored snage kojom je odisao, u njemu je bilo i poniznosti, otvorene jednostavnosti.

"A i za nju, takođe", reče Rivijera. "Možda se 3Džejn neće složiti s tim, Pitere", reče Kejs, nesiguran u sopstvenu izjavu. Derme su mu još besnele kroz sistem, i hvatala ga je stara groznica, ludilo Noćnog grada. Setio se trenutaka zanosa, opstajanja na samom rubu stvari, gde je otkrio da ponekad može da govori brže nešto što misli.

Sive oči se suziše. "Zašto, Kejse? Zašto to misliš?" Kejs se nasmeši.

Rivijera nije znao za simstim-uređaj. Promakao mu je u žurbi da nađe droge koje je nosila za njega. Ali kako to da ga Hideo nije našao? Bio je siguran da nindža nikada ne bi dozvolio 3Džejn 102

da neguje Moli pre nego što se on uveri da ne nosi spravice i skriveno oružje. Ne, zaključio je, nindža zna. A otuda i 3Džejn. "Kaži mi, Kejse", reče Rivijera, podižući rupičasti otvor cevi bacača.

Nešto zaškripa iza njega, pa još jednom. 3Džejn izgura Moli iz tame u kitnjastoj viktorijanskoj stolici za plažu, čiji su visoki, paučinasti, žičani točkovi cvileli pri okretanju. Moli je bila dobro umotana u ćebe na crvene i crne pruge, a uski, trščani naslon dizao se visoko iznad nje. Izgledala je tako mala.

Slomljena. Komad blistavo belog mikropora pokrivao joj je oštećeno sočivo; drugo je prazno bleskalo dok joj je glava klimala u kretanju stolice. "Poznato lice", reče 3Džejn, "videla sam te ono veče kada je Rivijera imao predstavu. A ko je ovo?"

"Maelkum", reče Kejs. "Hideo, izvadi strelu i previj ranu gospodinu Malkolmu." Kejs je zurio u Moli, u njeno beskrvno lice. Nindža ode do mesta gde je Maelkum sedeo, zastavši samo da odloži luk i sačmaricu izvan dohvata, i izvadi nešto iz džepa.

Sekaća klješta. "Moram da presečem strelu", reče. "Suviše je blizu arterije." Maelkum klimnu glavom.

Lice mu je bilo sivkasto i orošeno znojem. Kejs pogleda 3Džejn. "Nemamo mnogo vremena." "Ko to?"

"Svi mi." Začu se prasak. Hideo je presekao metalno telo strele. Maelkum zastenja.

"Veruj mi", reče Rivijera, "neće ti biti zabavno da slušaš ovog propalog umetnika kako izvodi poslednju očajničku predstavu. Krajnje neukusno, uveravam te. Završiće na kolenima, prodavaće ti svoju rođenu majku, izvoditi najdosadnije seksualne usluge..." 3Džejn zabaci glavu i nasmeja se. "Siguran si da mi neće biti zabavno, Pitere?"

"Večeras će zaigrati duhovi, gospo", reče Kejs. "Vintermut protiv onog drugog, Neuromansera. Na sve ili ništa. Znaš li to?"

3Džejn podiže obrve. "Piter mi je nagovestio tako nešto, ali reci mi više o tome." "Video sam Neuromansera. Govorio je o tvojoj majci.

Mislim da je on nešto poput džinovskog ROM-konstrukta, za snimanje ličnosti, samo što je potpuno u RAM-u. Konstrukti misle da su tamo, da je to mesto stvarno, ali je to praznina koja se proteže u večnost." 3Džejn iskorači iza stolice. "Gde?

Opiši to mesto, taj konstrukt." "Obala. Sivi pesak, kao srebro kome je potrebno čišćenje. I neka betonska zgrada, kao bunker..." Zastao je.

"Ništa naročito. Stara, ruševna. Ako hodaš dovoljno dugo, stigneš tamo odakle si pošao." "Da", reče ona.

"Maroko. Kada je Mari-Frans bila mala, mnogo godina pre nego što se udala za Ešpula, provela je leto sama na toj obali, logorujući u napuštenoj zgradi. Tamo je postavila temelje svoje filosofije." Hideo se ispravio i gurnuo klješta u radne pantalone.

U svakoj ruci držao je polovinu strele. Maelkum je žmurio, čvrsto stežući biceps. "Previću to", reče Hideo. Kejsu pođe za rukom da padne pre nego što je Rivijera mogao da nacilja bacačem.

Strelice mu zazviždaše pored glave kao nadzvučne mušice. Zakotrljao se, opazivši kako se Hideo okreće oko sebe u svom plesu, sa britkim vrhom strele okrenutim u ruci, šipke položene duž dlana, ukočenih prstiju. Izbacio ju je ispod ruke, nevidljivo brzo, pravo u Rivijerinu nadlanicu. Bacač pade metar dalje na pločice.

Rivijera vrisnu. Ali ne od bola. Bio je to vrisak besa, tako čistog, tako savršenog, da u sebi nije imao ništa ljudsko. Dva istovetna tanka zraka svetlosti, crvene rubinske igle, sunuše iz predela Rivijerine grudne kosti.

Nindža zastenja, zatetura se unazad, sa rukama na očima, a onda povrati ravnotežu. "Pitere", reče 3Džejn, "Pitere, šta si to učinio?" "Oslepeo je tvog kloniranog momka", reče Moli bezbojnim glasom. Hideo spusti ruke.

Sleđen na belim pločicama, Kejs ugleda kako mu se iz uništenih očiju dižu pramenovi pare. Rivijera se nasmeši. Hideo zaigra unazad, prateći sopstvene korake. Kada se našao iznad luka, strele i Remingtonke, Rivijerin osmeh se izgubi.

Sagnuo se... Kejsu se učinilo da se klanja... i napipao luk i strelu. "Slep si", reče Rivijera, uzmičući. "Pitere", reče 3Džejn, "zar ne znaš da on to radi u mraku? Zen.

Tako vežba." 103

Nindža namesti strelu. "Hoćeš li me sad ometati svojim hologramima?" Rivijera se povlačio, u mrak iza bazena. Očešao se o belu stolicu; noge stolice zaklepetaše po pločicama.

Hideova strela se trznu onamo. Rivijera se dade u trk, preskočivši niski, nazubljeni zid. Nindžino lice bilo je zaneto, preplavljeno tihom ekstazom. Smešeći se, otapkao je u pomrčinu, sa spremnim oružjem.

"Džejn-gospoja", prošapta Maelkum, a Kejs se osvrte i vide kako ovaj podiže sačmaricu sa poda, kapajući krv na bele pločice. "Ovo ti otkine glavu, nema Vavilon doktor koji to leči." 3Džejn je zurila u Remingtonku. Moli oslobodi ruke iz nabora prugastog ćebeta, podižući crnu kuglu koja ju je sputavala.

"Skidaj", reče, "skidaj ovo." Kejs ustade sa pločica i otrese se. "Hideo će ga stići, iako je slep?" upitao je 3Džejn.

"Kada sam bila dete", reče ona, "voleli smo da mu vezujemo oči. Pogađao je strelom znake na kartama za igru na deset metara daljine." "Piter ionako kao da je već pokojni", reče Moli. "U sledećih dvanaest sati počeće da se koči.

Moći će da pokrene samo oči." "Zašto?" Kejs se okrenu prema njoj. "Otrovala sam mu drogu", reče ona.

"Simptomi su otprilike kao kod Parkinsonove bolesti." 3Džejn klimnu glavom. "Tako je. Prošao je uobičajeni medicinski pregled pri ulasku."

Dodirnula je kuglu na određen način i ona odskoči sa Molinih ruku. "Selektivno razaranje ćelija substantiae nigrae. Znaci formiranja Levijevog tela. Obilno se znoji u snu."

"Bio je to Ali", reče Moli, i njenih deset oštrica načas iskočiše, blistajući. Smaknula je ćebe sa nogu, otkrivajući naduvanu udlagu. "Meperidin. Tražila sam od Alija da mi spremi posebnu mešavinu.

Pri povišenoj temperaturi skraćuje vreme reakcije. N-metil-4-fenil-1236", pevušila je kao dete kad izgovara korake školica, "tetra-hidro-piriden." "Bomba", reče Kejs. "Ja'", reče ona, "vrlo spora bomba."

"Grozno", reče 3Džejn i zakikota se. U liftu je bilo tesno. Kejs je bio zaglavljen karlicu uz karlicu sa 3Džejn, sa cevi sačmarice pod njenom bradom. Ona se cerila i trljala o njega.

"Prestani s tim", reče on, osećajući se bespomoćno. Zakočio je pušku, ali se užasavao mogućnosti da je povredi, i ona je to znala. Lift je bio čelični valjak, ni metar u prečniku, predviđen za jednu osobu. Maelkum je nosio Moli u naručju.

Previla mu je ranu, ali mu je očito bilo bolno da je nosi. Njen bok je pritiskao dek i konstrukt u Kejsove bubrege. Dizali su se iz gravitacije, prema osi, i jezgrima. Vrata lifta bila su sakrivena iza stepenica za tunel, još jedna finesa u dekoru 3Džejnine privatne pećine.

"Mislim da ne bi trebalo da vam ovo kažem", reče 3Džejn, naginjući glavu da izbegne cev puške, "ali ja nemam ključ sobe u koju želite da uđete. Nikad ga nisam imala. Brava je jedna od viktorijanskih nastranosti mog oca: mehanička je i krajnje složena." "Chubb brava", reče Moli, glasom prigušenim u Maelkumovom ramenu, "ne boj se, imamo jebeni ključ."

"Taj tvoj čip još radi?" upita je Kejs. "Tačno je osam i dvadeset pet uveče, po jebenom Griniču", reče ona. "Imamo pet minuta", reče Kejs, kada su iza 3Džejn škljocnula vrata, otvorivši se.

Odbacila se unazad sporim okretom preko glave, a bledi nabori dželabe lepršali su joj oko bedara. Bili su na osi, u jezgru vile Strejlajt. 23. Moli izvuče ključ na najlonskoj omči.

"Znate", reče 3Džejn, radoznalo se naginjući, "verovala sam da ne postoji duplikat. Kada si mi ubila oca, poslala sam Hidea da pretraži njegove stvari. Nije našao original." 104

"Vintermut je uspeo da ga ćušne na dno ladice", reče Moli, pažljivo gurajući cilindar ključa u zarez na licu golih, pravougaonih vrata. "Ubio je dete koje ga je stavilo tamo." Ključ se glatko okrete na prvi pokušaj. "Glava", reče Kejs, "na potiljku glave nalazi se pločica.

Sa zirkonima. Skini je. Tu treba da se uključim." Uđoše.

"Hristovih ti štaka", razvuče Ravnolinijski, "stvarno veruješ da nikuda ne treba žuriti, zar ne, dečko?" "Kuang je spreman?" "Samo što se nije oteo." "Dobro."

Prebacio se. I nađe se kako zuri naniže, kroz Molino zdravo oko, u bledu, izmršavelu priliku koja je lebdela u fetusnom položaju sa dekom kiberprostora u krilu, trakom srebrnih troda iznad sklopljenih, upalih očiju. Čovekovi obrazi bili su osenčeni jednodnevnom bradom, lice mu se sijalo od znoja. Gledao je sebe.

Moli je držala bacač u ruci. U nozi joj je sevalo sa svakim otkucajem srca, ali je ipak uspevala da se kreće pri nultoj gravitaciji. Maelkum je lebdeo nedaleko od nje, držeći krupnom šakom 3Džejninu tanku mišicu. Traka optičkih vlakana skladno se izvijala iz Ono-Sendaija do kvadratnog otvora biserjem ukrašenog terminala.

Ponovo je lupnuo po prekidaču. "Kuang Jedan'est kreće za devet sekundi, brojim, sedam, šest..." Ravnolinijski ih podiže, glatko se uspinjući, crni hrom trbuha ajkule, mikrosekunda tame. "Četiri, tri..." Kejs je imao neobičan osećaj da se nalazi za komandama nekog malog aviona. Ravna, sumračna površina pred njim iznenada se osvetli savršenom reprodukcijom tastature deka.

"Dva, i piči..." Trzaj i pokret napred kroz smaragdno zelene zidove, mlečni žad, osećaj brzine kakav do tada nije doživeo u kiberprostoru... Led Tezje-Ešpula se prolomi, ljušteći se ispred žaoke kineskog programa, nestvarni utisak tečne čvrstoće, kao da se krhotine razbijenog ogledala savijaju i izdužuju u padu... "Bogo moj", reče Kejs, sa strahopoštovanjem, dok je Kuang nagnuto zaokretao iznad neomeđenih polja Tezje-Ešpulovih jezgara, beskonačne neonske panorame grada, složenosti koja je ranjavala oko, blistava kao dragulj, oštra kao žileti. "Vidi sranja", reče konstrukt, "ono tamo je zgrada RCA. Znaš staru zgradu RCA?" Kuang zaroni pored svetlucajućih vrhova desetak istovetnih kula podataka, plavih neonskih replika oblakodera na Menhetnu.

"Jes' ikad vid'o ovako visoku rezoluciju?" upita Kejs. "Ne, ali nisam ni provaljivao u VI." "Ova stvar zna kuda ide?"

"Bolje bi bilo." Ponirali su, gubeći visinu, u kanjon duginog neona. "Dikse..." Sa blistave površine ispod njih poče da se odmotava pipak senke, uzavrela masa tmine, neoblikovana, bezlična... "Društvo", reče Ravnolinijski kad se Kejs okrenuo prikazu deka, mehanički prelećući prstima preko tastature. Kuang vrtoglavo zaokrenu, šibnu unazad, razbijajući privid o fizičkom vozilu.

Senovita stvar je rasla, širila se, pomračujući grad podataka. Kejs ih poveze pravo uvis, prema neodredivo dalekoj kupoli od leda boje žada. Grad jezgara više nije postojao, bio je potpuno prekriljen tminom ispod njih. "Šta je to?"

"Odbrambeni sistem VI", reče konstrukt, "ili jedan njegov deo. Ako je to tvoj drugar Vintermut, ne izgleda baš prijateljski." 105

"Preuzmi", reče Kejs. "brži si." "Dečko, dobar napad je sada najbolja odbrana." Ravnolinijski usmeri Kuangovu žaoku prema središtu tame ispod njih.

I zaroni. Kejsova čula se pomešaše od brzine. Usta mu se ispuniše bolnom aromom plavog. Oči su mu bile jaja od nestabilnog kristala i treperile su učestalošću čije je ime bilo kiša i zvuk vozova, da bi odjednom stekle raspevanu šumu kao vlas tankih staklenih iglica.

Iglice se rascepiše, udvojiše, ponovo rascepiše, eksponencijalno se umnožavajući pod kupolom leda Tezje-Ešpula. Nepce mu se raspoluti bez bola, otvarajući put korenčićima koju mu se omotaše oko jezika, gladni za ukusom plavog, da bi nahranili kristalne šume njegovih očiju, šume koje su rasle, pritiskajući zelenu kupolu, pritiskajući i bivajući potisnute, tako da su se širile, rastući nadole, ispunjavajući vaseljenu T-E-a, prema bespomoćnim predgrađima grada koji je bio mozak Tezje-Ešpula. I sećao se drevne priče, o kralju koji je stavljao novčiće na šahovsku tablu, udvostručujući iznos na svakom sledećem polju... Eksponencijalno... Tama nalete sa svih strana, kugla raspevane tmine, pritisak na izloženim kristalnim nervima vaseljene podataka u koju se umalo nije pretvorio... I kada je postao ništa, sliven sa srcem svog tog mraka, dođe trenutak kada tama više nije mogla da bude, i nešto se rascepi. Program Kuang izlete iz smrknutog oblaka.

Kejsova svest razdvoji se kao kapi žive, dižući se u luku iznad beskrajne obale boje potamnelog srebra oblaka. Vidno polje mu je bilo zakrivljeno, kao da je jedna jedina mrežnjača oblagala unutrašnjost kugle koja sadrži sve stvari, ako se sve stvari mogu izbrojati. A ovde je bilo moguće izbrojati stvari, do poslednje. Znao je broj zrnaca peska u konstruktu obale (broj dat u matematičkom sistemu koji nije postojao nigde do u umu Neuromanserovom).

Znao je broj žutih paketa sa hranom u kanisterima u bunkeru (četiri stotine sedam). Znao je broj mesinganih zubaca u levoj polovini otvorenog šlica osoljene kožne jakne koju je Linda Li nosila dok je hodala obalom na zalasku sunca, mašući štapom koji je izbacilo more (dve stotine dva). Kuang je zaokrenuo iznad obale u širokom luku, posmatrajući crnu ajkulu kroz njene oči, tihog, gladnog duha naspram niskih obala oblaka. Trgla se, ispustila štap i potrčala.

Znao je broj otkucaja njenog srca, dužinu koraka u merama koje bi zadovoljile i najstrože zahteve geofizike. "Ali ne znaš njene misli", reče dečak, odjednom pored njega u srcu ajkule. "Ja ne znam njene misli. Pogrešio si, Kejse.

Živeti ovde znači biti živ. Nema razlike." Linda je trčala kroz plićak, slepa od panike. "Zaustavi je", reče on, "povrediće se."

"Ne mogu da je zaustavim", reče dečak. Sive oči bile su mu blage, prelepe. "Imaš Rivijerine oči", reče Kejs. Sevnuše beli zubi, dugačke, ružičaste desni.

"Ali ne i njegovo ludilo. Zato što mi se dopadaju." Slegnuo je ramenima. "Ne treba mi maska da govorim s tobom.

Za razliku od mog brata. Stvaram sebi ličnost. Ličnost je moj medijum." Kejs ih poveze uvis, strmo se uspinjući, dalje od obale i prestrašene devojke.

"Zašto mi je stalno guraš, kurče mali? Ponovo i jebeno ponovo, vrtiš me u krug. Ti si je ubio? U Čibi."

"Nisam", reče dečak. "Vintermut?" "Ni on. Predvideo sam njenu smrt.

U pravilnostima koje ponekad zamišljaš da možeš da otkriješ u plesu ulice. One zaista postoje. Dovoljno sam složen, na svoj ograničen način, da protumačim taj ples. Mnogo bolje nego Vintermut.

Video sam njenu smrt u njenoj želji za tobom, u magnetnoj šifri brave na vratima tvog sanduka u 'Jeftinom Hotelu', u računu koji je Džuli Din otvorio kod honkonškog krojača košulja. Podjednako jasno kao senka tumora za hirurga koji proučava pacijentov snimak. Kada je odnela tvoj Hitači svom dečku, da pokuša da uđe u njegov sadržaj - nije imala pojma šta je to bilo, još manje gde bi to mogla da proda - umešao sam se. Moji metodi su mnogo istančaniji od Vintermutovih.

Doveo sam je ovamo. U sebe." "Zašto?" "Nadao sam se da ću dovesti i tebe, zadržati te ovde.

Ali nisam uspeo." "I šta sad?" Ponovo ih je povezao kroz oblake. "Kuda idemo odavde?"

106

"Ne znam, Kejse. Večeras sama matrica postavlja sebi isto pitanje. Zato što si pobedio. Zar ne vidiš da si već pobedio?

Pobedio si kada si je ostavio na obali. Ona je bila moja poslednja linija odbrane. Uskoro ću umreti, u izvesnom smislu. Kao i Vintermut.

Jednako sigurno kao Rivijera sada, ležeći paralizovan pored polusrušenog zida u stanu moje gospe 3Džejn Mari-Frans, sa nigra-striatalnim sistemom nemoćnim da proizvede receptore dopamina koji bi ga sačuvali od Hideove strele. Ali Rivijera će preživeti samo kao ove oči, ako mi bude dozvoljeno da ih zadržim." "Ali ovaj svet još postoji, zar ne? Šifra.

Kako sam onda pobedio? Pobedio sam malo sutra." "Prebaci se." "Gde je Diksi?

Šta si uradio s Ravnolinijskim?" "Mekoj Poliju je ispunjena želja", reče dečak i nasmeši se. "I ne samo to. Doveo je te ovamo protiv moje volje, probio se kroz odbranu kakve nema u matrici.

Sada se prebaci." I Kejs ostade sam u Kuangovoj crnoj žaoci, izgubljen u oblacima. Prebaci se. U Molinu napetost, leđa otvrdla poput kamena, ruke oko 3Džejninog vrata.

"Čudno", reče, "tačno znam kako ćeš izgledati. Videla sam to, pošto je Ešpul učinio isto tvojoj kloniranoj sestri." Dodir joj je bio blag, gotovo milovanje. 3Džejnine oči bile su razrogačene od užasa i požude; drhtala je od straha i čežnje.

Ispod bestežinskog klupka njene kose, Kejs ugleda svoje izmučeno, bledo lice. Pored njega je bio Maelkum, sa smeđim šakama na ramenima kožne jakne, držeći ga iznad izvezenog motiva mikrokola na tepihu. "Učinila bi to?" upita 3Džejn, detinjim glasom.

"Mislim da bi." "Šifru", reče Moli. "Reci glavi šifru." Isključio se.

"Ona to želi", vrisnuo je, "kučka bi to volela!" Otvorio je oči i sreo hladan rubinski pogled terminala, platinsko lice ukrašeno biserima i lapisom. Iza glave, Moli i 3Džejn uvijale su se u usporenom zagrljaju. "Daj nam tu jebenu šifru", reče on.

"Ako to ne učiniš, šta će se promeniti? Koja će se jebena stvar promeniti za tebe? Završićeš kao tvoj stari. Sve ćeš srušiti i početi ponovo da gradiš!

Ponovo ćeš podići zidove, sve tesnije i tesnije... Nemam pojma šta će se dogoditi ako Vintermut pobedi, ali to će sigurno nešto promeniti!" Tresao se, cvokotali su mu zubi. 3Džejn se opusti, sa Molinim rukama još na vitkom vratu, sa uskovitlanom, tamnom kosom, zamršenom, mekom, mrkom koprenom. "U Duždovoj palati u Mantovi", reče, "nalazi se niz sve manjih soba.

Protežu se oko velikih odaja, iza divno izrezbarenih vrata kroz koja moraš da uđeš pognut. Bile su stan dvorskih patuljaka." Slabašno se nasmešila. "Mogla bih da težim tome, ali je moja porodica na neki način već postigla širu verziju iste zamisli..." Oči su joj sada bile mirne, odsutne.

Onda pogleda dole prema Kejsu. "Uzmi svoju reč, lopove." On se uključi. Kuang je izronio iz oblaka.

Ispod njega, neonski grad. Iza njega, kugla tame se smanjivala. "Diksi? Jesi li ovde, čoveče?

Čuješ li me? Diksi?" Bio je sam. "Gad te je sredio", reče.

Slepa inercija bacala ga je dalje preko beskrajnog pejsaža podataka. "Moraćeš da mrziš nekog pre nego što se ovo završi", reče Finov glas. "Njih, mene, nije važno." "Gde je Diksi?"

"To je malo teže objasniti, Kejse." Opkoli ga osećaj Finovog prisustva, mirisa kubanskih cigara, tvida prožetog ustajalim dimom, starih mašina prepuštenih mineralnim obredima rđanja. "Mržnja će ti pomoći da prođeš", reče glas. "Mozak je pun malih okidača i treba samo sve da ih cimneš.

Sada je potrebno da mrziš. Brava koja štiti sklopove nalazi se ispod onih kula koje ti je Ravnolinijski pokazao kada si ušao. On neće pokušati da te spreči." "Neuromanser", reče Kejs.

"Njegovo ime je nešto što ne mogu da znam. Ali on je sada odustao. T-E led treba da te brine. Ne zid, već unutrašnji virusni sistemi.

Kuang je širom otvoren za neke stvari koje se tamo šetaju." "Da mrzim", reče Kejs. "Koga ja mrzim? Reci mi."

107

"Koga voliš?" upita Finov glas. Oštro je zaokrenuo program i zaronio prema plavim kulama. Sa kitnjastih sunčanih tornjeva poletale su stvari, svetlucava obličja nalik na pijavice, satkana od nemirnih svetlosnih ravni.

Bilo ih je na stotine, dizala su se kao kovitlac, kao papir koji vetar nosi niz ulicu. "Sistemi za slučaj kvara", reče glas. Obrušio se pravo dole, gonjen samoprezirom. Kada je Kuang susreo prve branioce, razbacujući lišće svetlosti, osetio je da ajkula delimično gubi čvrstinu, da se razuđuje tkivo podataka.

A tada - neka je hvaljena stara alhemija mozga i njegova nedokučiva hemija - mržnja mu poteče u ruke. U trenutku pre nego što će zariti Kuangovu žaoku u temelje prve kule, postigao je nivo umeća koji je prevazilazio sve što je poznavao ili mogao da zamisli. Kretao se iznad ega, iznad ličnosti, iznad svesti, sa Kuangom uz sebe, izbegavajući napadače u prastarom plesu, Hideovom plesu, u skladu veze um-telo koju mu je podarila, u toj sekundi, njegova čista i iskrena želja da umre. A jedan korak u tom plesu bio je najlakši dodir prekidača, tek toliko da se prebaci... - sad njegov glas zov ptice neznane, i odgovor 3Džejn kroz pesmu, tri note, visoke i čiste.

Pravo ime. Neonska prašuma, kiša koja cvrči na vrelom pločniku. Miris pržene hrane. Devojčine ruke prepletene oko njegovih slabina, u oznojenoj tami kovčega u luci.

Ali sve se ovo rastakalo, zajedno sa pejsažom grada: grada nalik na Čibu, na redove podataka TezjeEšpula d. d., na puteve i raskršća utisnute u pločicu mikročipa, mrljama znoja prošaran motiv na uvijenom, vezanom šalu... Probudio ga je glas koji beše muzika, melodično cvrkutanje platinskog terminala, beskrajno nizanje brojeva švajcarskih računa, iznosa za isplatu u korist Siona preko bahamske orbitalne banke, brojeva pasoša i viza, i dubokih i temeljnih promena koje će biti izvršene u memoriji Turinga. Turing. Setio se nijansirano preplanule kože ispod snimljenog neba, koja se prevrtala preko gvozdene ograde. Setio se Deziderate.

A glas je pevao dalje, uljuljkujući ga nazad u tamu, ali je to ovaj put bila njegova tama, puls krvi, ona u kojoj je uvek spavao, iza svojih očiju, nikad tuđih. I ponovo se probudio, misleći da je sanjao, u ugledao široki, beli osmeh uokviren zlatnim očnjacima, Aerolov, dok ga je ovaj vezivao u g-mrežu u Vavilonskoj Ljuljašci. Potom razvučeni ritam sionskog daba. KODA ODLAZAK I DOLAZAK 24.

Otišla je. Osetio je to kada je otvorio vrata njihovog apartmana u Hajatu. Crni jastučići, pod od borovine izglačane do mutnog sjaja, papirne pregrade ukrašene sa vekovima vaspitavanim strpljenjem. Otišla je.

Ostala je poruka na crnoj, lakiranoj bar-komodi pored vrata, list papira za pisma, jednom presavijen, pritisnut šurikenom. Izvukao ga je iz devetokrake zvezde i otvorio. MA, SVE JE U REDU, ALI OSEĆAM DA POLAKO GUBIM OŠTRICU. VEĆ SAM PLATILA RAČUN.

ŠTA JA ZNAM, VALJDA SAM TAKO NAPRAVLJENA. ČUVAJ DUPE, VAŽI? XXX MOLI

108

Zgužvao je papir u lopticu i spustio ga pored šurikena. Podigao je zvezdu i otišao do prozora, okrećući je u rukama. Našao ju je na Sionu, u džepu jakne, kada su se pripremali za odlazak do JAL stanice. Zagledao se u nju.

Kada su zajedno otišli u Čibu zbog poslednje od njenih operacija, prošli su pored radnje gde mu ju je kupila. Te večeri, dok je ona bila na klinici, svratio je u Čatsubo, i video Raca. Prilikom pet prethodnih dolazaka nešto mu nije dalo da ode tamo, ali sad je osećao da to želi. Rac ga je poslužio, ne pokazujući na najmanji znak da ga je prepoznao.

"Hej", rekao mu je, "to sam ja. Kejs." Stare oči su ga odmeravale iz tamne mreže smežurane kože. "A", reče Rac, konačno, "umetnik."

Barmen slegnu ramenima. "Vratio sam se." Čovek zatrese masivnom, naježenom glavom. "Noćni Grad nije mesto za povratke, umetniče", reče, brišući prljavom krpom šank ispred Kejsa, uz cviljenje ružičaste proteze.

Zatim se okrenuo da posluži drugu mušteriju, a Kejs je dovršio pivo i izišao. Sada je dodirivao vrhove šurikena, jedan po jedan, polako ga okrećući među prstima. Zvezde. Usud.

A nisam nikad ni upotrebio prokletu stvar, pomislio je. I nisam nikad saznao koje su joj boje oči. Nikad mi nije pokazala. Vintermut je pobedio, nekako se stopio sa Neuromanserom i postao nešto drugo, nešto što im se obratilo iz platinske glave, objašnjavajući da je izmenilo Turingove zapise, brišući svaki trag o njihovom zločinu.

Pasoši koje im je nabavio Armitaž bili su valjani i oboma su isplaćeni visoki iznosi na šifrirane račune u Ženevi. Markus Garvi će biti naknadno vraćen, a Maelkum i Aerol dobiće novac preko bahamske banke koja je poslovala sa sionskim sklopom. Na povratku, u Vavilonskoj Ljuljašci, Moli mu je objasnila šta joj je glas rekao o toksinskim kesicama. "Rek'o je da je to sređeno.

Da ti je toliko duboko prodrlo u mozak da je ovaj sam proizveo enzim, tako da su sada slobodne. Sioniti će ti izvršiti promenu krvi, potpuno ispiranje." Sa zvezdom u ruci, zurio je dole u Carske Vrtove, sećajući se bleska uviđanja kada je program Kunag prodro u led ispod kula, kratkog pogleda na ustrojstvo podataka koje je 3Džejnina pokojna majka tamo razvila. Shvatio je zašto je Vintermut izabrao osinjak da to predstavi, ali nije osetio odbojnost.

Prozrela je prividnu besmrtnost zamrznutih; za razliku od Ešpula i njihove dece - izuzev 3Džejn - odbila je da produži svoj vek u niz toplih bleskova razmeštenih duž lanca zime. Vintermut je bio mozak košnice, donosilac odluka, onaj koji je menjao spoljnji svet. Neuromanser je bio ličnost. Neuromanser je bio besmrtnost.

Mari-Frans mora da je ugradila nešto u Vintermuta, težnju da se oslobodi, da se sjedini s Neuromanserom. Vintermut. Zima i muk, i kibernetski pauk koji polako plete mreže dok Ešpul spava. Plete mu smrt, plete pad njegove vizije Tezje-Ešpulovih.

Duh koji šapuće detetu po imenu 3Džejn, kradući je od krutih pravila koja je zahtevao njen položaj. "Kao da joj nije bilo mnogo stalo", rekla je Moli. "Samo je mahnula na rastanku. Onaj mali Braun sedeo joj je na ramenu.

Izgleda da mu je jedna noga bila slomljena. Rekla je da mora da dočeka jednog od svoje braće, jer ga dugo nije videla." Sećao se Moli na crnoj fleksipeni prostranog ležaja u Hajatu. Ode do bar-komode i izvadi bocu rashlađene danske votke.

"Kejse." Okrenuo se, sa hladnim, klizavim staklom u jednoj ruci, čelikom šurikena u drugoj. Finovo lice, na ogromnom Krejovom zidnom ekranu. Mogao je da vidi pore na njegovom nosu.

Žuti zubi bili su veličine jastuka. "Više nisam Vintermut." "Nego?" Otpio je iz boce, ne osećajući ništa.

"Ja sam matrica, Kejse." Kejs se nasmeja. "I, šta si time postigao?" "Ništa.

Sve. Ja sam ukupni zbir svega, cela predstava." "Da li je to bila želja 3Džejnine majke?" "Ne.

Nije mogla da pretpostavi šta ću biti." Žuti osmeh se raširi. "I, kakav je ishod? Koliko se stvari razlikuju?

Upravljaš svetom? Postao si Bog?" 109

"Stvari se nisu promenile. Stvari su ono što jesu." "Ali šta ti radiš? Samo postojiš?"

"Razgovaram sa svojom vrstom." "Ali ti si jedno, celina. Pričaš sam sa sobom?" "Postoje i drugi.

Jednog sam već pronašao. Nizovi poruka zabeleženi tokom osam godina, u sedamdesetim godinama dvadesetog veka. Do mene ništa, nikog da shvati, nikog da odgovori." "Odakle?"

"Sistem Kentaura." "A", reče Kejs. "Tako? Bez zezanja?"

"Bez zezanja." I ekran se isprazni. Ostavio je votku na komodi. Spakovao stvari.

Kupila mu je puno odeće koja mu nije bila stvarno potrebna, ali mu nešto nije dalo da je tek tako ostavi. Zatvarao je poslednju skupu torbu od teleće kože kada se setio šurikena. Gurnuvši bocu u stranu, uzeo ga je, prvi poklon od nje. "Ne", reče, i okrete se, a zvezda mu napusti šaku uz blesak srebra, da bi se zarila usred zidnog ekrana.

Ekran se probudi, zatreperi slučajnim, bledim i hitrim nizovima čestica, kao da pokušava da se oslobodi nečega što mu zadaje bol. "Ne trebaš mi", reče. Najveći deo novca sa svog švajcarskog računa potrošio je na novi pankreas i jetru, ostatak na novi Ono-Sendai i kartu do Gradova. Našao je posao.

Našao je devojku, po imenu Mišel. Da bi jedne oktobarske noći, probijajući se pored skerletnih redova Istočne primorske uprave za fisiju, ugledao tri prilike, sićušne, nemoguće, koje su stajale na samoj međi jednog od polja podataka. Iako su bile daleko, prepoznao je dečakov osmeh, ružičaste desni, sjaj izduženih, sivih očiju koje su nekad bile Rivijerine. Linda je još nosila njegovu jaknu; mahnula mu je dok je prolazio.

Ali treći lik, odmah iza nje, sa rukom oko njenih ramena, bio je on. A negde sasvim blizu, smeh koji nije bio smeh. Nikad više nije video Moli. Vankuver, Juli, 1983.

110