1.7. Hari Poter i Kamen mudrosti - Šešir koji razvrstava (audio knjiga) (2)

– Da li si siguran? Mogao bi da postaneš veliki, znaš, sve je to tu, u tvojoj glavi, a Sliterin će ti pomoći na tom putu do veličine, bez sumnje – šta, nećeš? Pa, ako si siguran – onda bolje da to bude GRIFINDOR! Hari je čuo kako šešir poslednju reč izvikuje celoj sali. On skide šešir i krenu nesigurno ka stolu grifindoraca. Osetio je toliko olakšanje što su ga ipak izabrali, a pri tom ga nisu poslali u Sliterin, da je jedva primetio kako je dobio najglasniji aplauz. Persi, asistent, ustade i živahno se rukova s njim, dok su Vizlijevi blizanci urlali: – Dobili smo Potera! Dobili smo Potera! – Hari sede za sto preko puta duha s nabranim okovratnikom kojeg je nešto ranije zapazio. Duh ga potapša po ruci i Harija obuze iznenadan, užasan osećaj da ju je zaronio u kofu ledene vode. Sada je mogao pobliže da osmotri Visoki sto. Na ćošku, tik uz njega, sedeo je Hagrid, koji uhvati njegov pogled i pokaza mu palčeve. Hari mu se nasmeši. A tamo, na sredini Visokog stola, u velikoj zlatnoj stolici, sedeo je Albus Dambldor. Hari ga je iz cuga prepoznao sa sličice koju je izvukao iz čokoladne žabice u vozu. Dambldorova srebrnasta kosa bila je jedina stvar u čitavoj sali koja je sijala bleštavo poput duhova. Hari je zapazio i profesora Kvirela, nervoznog mladog čoveka iz Probušenog kotla. Izgledao je vrlo čudno s velikim ljubičastim turbanom. A sada ih je ostalo još samo troje za razvrstavanje. „Terpin, Liza“ postade rejvenklovka, a onda dođe red na Rona. On je već bio bledozelen. Hari mu je držao palčeve ispod stola i trenutak kasnije šešir povika: – GRIFINDOR! Hari je glasno pljeskao zajedno s ostalima dok se Ron ne sruči u stolicu pored njega. – Odlično, Rone, izvrsno – reče Persi Vizli pompezno, dok je poslednji učenik, „Zabini, Blejz“ poslat u Sliterin. Profesorka Mek Gonagal smota spisak i skloni Šešir za razvrstavanje. Hari spusti pogled na svoj prazan zlatni tanjir. Tek tad shvati koliko je gladan. Već je zaboravio kada je pojeo onu pitu od bundeve. Albus Dambldor ustade. Smešio se učenicima, širom raširenih ruku, kao da ga ništa na svetu ne bi više obradovalo od tog prizora. – Dobro došli! – reče. – Dobro došli u novu školsku godinu na Hogvortsu! Pre nego što počne svetkovina, hteo bih da vam kažem nekoliko reči. To su: Papan! Čvarak! Čudotarija! Cinculiranje! – Hvala vam! Zatim ponovo sede. Svi su vikali i pljeskali. Hari nije znao da li da se smeje ili ne. – Da nije on... malčice lud? – nesigurno zapita Persija. – Lud? – reče Persi živahno. – On je genije! Najbolji čarobnjak na svetu! Ali jeste malo lud, dabome. Krompira, Hari? Hari zinu od čuda. Posude ispred njega bile su sada pune hrane. Nikad nije video toliko stvari koje voli na jednom stolu: goveđe pečenje, pečeno pile, svinjske i jagnjeće kotlete, kobasice, slaninu i odrezak, barene krompire, pečene krompire, čips, jorkširski puding, grašak, šargarepe, moču, kečap i, iz njemu nepoznatog razloga, svilene mentol-bombone. Darslijevi nisu nikad zaista izgladnjivali Harija, ali nikada mu nisu dozvoljavali ni da jede koliko hoće. Dadli je uvek uzimao sve što bi Hari poželeo, makar mu od toga pripalo muka. Hari napuni tanjir, uzevši od svega pomalo, izuzev mentolbombona, i poče da jede. Sve je bilo izvrsno. – Izgleda zbilja primamljivo – reče tužno duh s okovratnikom, posmatrajući kako Hari seče svoj odrezak. – Zar ti ne možeš...? – Nisam ništa okusio već skoro petsto godina – reče duh. – Ne treba mi, naravno, ali ipak mi nedostaje. Ne verujem da smo se upoznali? Ser Nikolas de MimsiPorpington, vama na usluzi. Stalni duh Grifindorove kule. – Znam ko ste vi! – reče Ron iznenada. – Braća su mi pričala o vama... vi ste Skoro Obezglavljeni Nik! – Radije bih voleo da me zoveš ser Nikolas de Mimsi... – poče duh oštro, ali ga dečak s kosom boje peska, Šejmus Finigan, prekide. – Skoro obezglavljeni? Kako možete biti skoro obezglavljeni? Ser Nikolas je delovao krajnje iznervirano, kao da njihov razgovor ne ide tokom koji je on želeo. – Evo ovako – reče on razdražljivo. Uhvati se za levo uvo i povuče ga. Glava mu skliznu s vrata i pade preko ramena kao da se drži na šarkama. Neko je očito hteo da ga obezglavi, ali mu to nije sasvim pošlo za rukom. Zadovoljan zaprepašćenjem na njihovim licima, Skoro Obezglavljeni Nik ponovo nasadi svoju glavu na vrat, nakašlja se i reče: – Dakle, novi grifindorci, nadam se da ćete nam pomoći da osvojimo Školski pehar ove godine? Grifindor nikad nije toliko dugo bio bez pobede, dok Sliterin već šest godina zaredom osvaja pehar! Krvavi Baron postaje skoro nepodnošljiv – on je, znate, duh Sliterina. Hari baci pogled na sliterinski sto i vide za njim jednog užasnog duha, bezbojnih razrogačenih očiju, izduženog lica, u odori poprskanoj srebrnastom krvlju. Sedeo je desno od Melfoja koji, što je Hariju bilo milo, nije izgledao zadovoljan takvim rasporedom sedenja. – Kako to da je obliven krvlju? – upita Šejmus s velikim interesovanjem. – Nisam nikada pitao – reče Skoro Obezglavljeni Nik taktično. Kada se svi najedoše do mile volje, ostaci hrane nestadoše s tanjira, koji zablistaše od čistoće kao i ranije. Trenutak kasnije stigoše pudinzi. Kocke sladoleda svih mogućih aroma, pite od jabuka, tortice s kremom, čokoladni ekleri i krofnice s pekmezom, voćni kolači sa šlagom, jagode, želei, pirinčani puding... Dok se Hari služio torticama s kremom, povede se razgovor o njihovim porodicama. – Ja sam pola-pola – reče Šejmus. – Moj tata je Normalac. Mama mu nije rekla da je veštica sve dok se nisu venčali. Bio je to gadan šok za njega. Ostali se nasmejaše. – Šta je s tobom, Nevile? – upita Ron. – Pa, odrastao sam s bakom, a ona je veštica – reče Nevil – ali je moja porodica godinama verovala da sam ja pravi Normalac. Moj deda-ujak Aldži stalno je pokušavao da me uhvati na prepad, kako bi izvukao nešto magije iz mene – jednom me je čak gurnuo s doka na obali Blekpula, i samo što se nisam udavio – ali ništa se nije desilo dok nisam napunio osam godina. Deda Aldži je došao na čaj i, baš kada me je okačio da visim naglavačke s prozora na spratu, moja prababa Enid ga je ponudila puslicama i on me slučajno ispusti. Pao sam i počeo da odskakujem po celoj bašti i po putu. Bili su zaista oduševljeni. Baka je plakala od sreće. Da ste samo videli njihova lica kad sam dobio pismo s Hogvortsa... mislili su da nemam dovoljno magije u sebi da bi me primili, znate. Deda-ujka Aldži bio je toliko oduševljen da mi je kupio žabu. S Harijeve druge strane, Persi Vizli i Hermiona razgovarali su o predavanjima („Nadam se da će odmah početi, ima toliko toga da se nauči, posebno me interesuje Preobražavanje, znaš, pretvaranje nečega u nešto drugo, dabome, to je navodno izuzetno teško...“ „Počećete od malih stvari, recimo pretvaranja šibica u igle i slično...“). Hari, kome je počelo da bude toplo i koji je već bio pospan, pogleda ponovo prema Visokom stolu. Hagrid je upravo pokušavao da iskapi svoj pehar do dna. Profesorka Mek Gonagal razgovarala je s profesorom Dambldorom. Profesor Kvirel, u svom grotesknom turbanu, govorio je nešto učitelju masne crne kose, povijenog nosa i žućkaste kože. A onda, iznenada, učitelj s kukastim nosem pogleda preko Kvirelovog turbana pravo u Harijeve oči – i dečak oseti oštar, vreo bol duž ožiljka na čelu. – Jao! – Hari prisloni ruku na glavu. – Šta bi? – upita ga Persi. – N-ništa. Bol je prošao isto tako brzo kao što se pojavio. Hariju je, međutim, bilo teže da se otrese osećanja koje je u njemu izazvao nastavnikov pogled – osećanja da ga taj nastavnik uopšte ne voli. – Ko je onaj nastavnik što priča s profesorom Kvirelom? – upita on Persija. – O, već poznaješ Kvirela, je li? Nije ni čudo što izgleda tako nervozno, taj s njim ti je profesor Snejp. On predaje Napitke, ali to ne želi – svi znaju da se namerio na Kvirelov posao. Snejp ti zna baš dosta o Mračnim veštinama. Hari je još neko vreme posmatrao Snejpa, ali ga ovaj više ne pogleda. Najzad i pudinzi nestadoše, i profesor Dambldor ponovo ustade. Sala se utiša. – Hm, hm – još samo nekoliko reči sada, pošto ste se najeli i napili. Imam još nekoliko obaveštenja na početku polugođa. Prvaci treba da znaju da je svim učenicima zabranjeno da idu u šumu na školskom imanju. A bilo bi dobro da ni neki stariji učenici to ne zaborave. Dambldorove svetlucave oči blesnuše u pravcu Vizlijevih blizanaca. – Takođe, gospodin Filč, domar, zamolio me je da vas podsetim da se magija ne sme praktikovati u hodniku za vreme odmora. – Selekcije za kvidičke timove održaće se u toku druge nedelje prvog polugodišta. Svi zainteresovani za mesto u timu svoje kuće neka kontaktiraju Madam Bućkuriš. – I konačno, moram vam reći da je ove godine zabranjen pristup desnom hodniku na trećem spratu svima onima koji ne žele da umru vrlo bolnom smrću. Hari se nasmeja, ali bio je jedan od retkih koji je to učinio. – Nije valjda ozbiljan? – promrmlja on Persiju. – Mora da jeste – reče Persi, mršteći se na Dambldora. – To je čudno, jer nam obično kaže razlog zašto negde ne bismo smeli da idemo... šuma je puna opasnih zveri, to svi znaju. Mislim da je mogao reći makar nama asistentima. – A sad, pre nego što odemo na spavanje, otpevajmo školsku pesmu! – uzviknu Dambldor. Hari primeti da su osmesi ostalih profesora postali izrazito usiljeni. Dambldor protrese svoj štapić, kao da pokušava da otera muvu s njega, a iz njegovog vrha izlete duga zlatna traka, koja se diže visoko iznad stolova i poče zmijoliko da se uvija, oblikujući reči. – Svako neka peva po svojoj omiljenoj melodiji – reče Dambldor – i krećemo! Uto cela škola zabruja: Hogvorts, Hogvorts, Hogi Vorti Hogvorts, Molimo te, nauči nas nešto, Bilo da smo ćelavi i stari Ili mladi što igraju vešto, Glavama našim dobro bi došlo Da naučimo ovde štošta, Jer sad su prazne i vazduha pune, Trica, kučina i komadića vune, Nauči nas nešto što vredi znati, Sve što smo lane zaboravili vrati, Daj sve od sebe, do ostalog sami ćemo doći, Učeći i bubajući, dok nam se glava ne rastoči. Niko od njih nije završio pesmicu istovremeno. Na kraju, samo su još Vizlijevi blizanci pevali pesmu uz melodiju laganog pogrebnog marša. Dambldor je i njima do kraja dirigovao svojim čarobnim štapićem, a kada su završili, bio je među onima koji su najglasnije pljeskali. – Ah, ta muzika – reče on brišući oči. – Magija veća od svih koje ovde izvodimo! A sada, vreme je za spavanjac. Gotovo, brišite! Grifindorski prvaci pođoše za Persijem kroz gomilu koja je žamorila, izađoše iz Velike sale i popeše se uz mermerno stepenište. Harijeve noge ponovo su bile kao od olova, ali samo zato što je bio i suviše umoran i sit. Bio je toliko pospan da ga uopšte nije iznenadilo što ljudi na portretima duž hodnika šapuću i pokazuju na njih dok su prolazili, ili što ih je Persi dvaput proveo kroz prolaze skrivene iza pokretnih panoa i visećih tapiserija. Popeše se još jednim stepeništem, zevajući i jedva vukući noge, i baš kad je Hari počinjao da se pita koliko će još morati da idu, najednom stadoše. Gomila štapova za hodanje lebdela je u vazduhu ispred njih, a kad Persi zakorači ka njima počeše jedan po jedan da se bacaju na njega. – Pivs – prošaputa Persi prvacima. – Poltergajst, kućna utvara. On povisi ton: – Pivse – pokaži se! Odgovori mu glasan i nepristojan zvuk, poput onog kad se ispušta vazduh iz balona. – Hoćeš li da ti dovedem Krvavog Barona? Začu se jedno malo pop i pojavi se čovečuljak s opakim crnim očima i širokim ustima, koji je lebdeo u vazduhu skrštenih nogu, čvrsto stežući štapove. – Ooooooooh – reče on, zlurado se cerekajući. – Majušni prvačići! Eto meni zabave! A onda se, iznenada, stušti na njih. Svi se naglo sagnuše. – Odlazi, Pivse, ili će Baron čuti za ovo, ne šalim se! – zagrme Persi. Pivs se isplazi i iščeze, ispustivši štapove na Nevilovu glavu. Čuli su ga kako je prozujao, zakačivši u odlasku oklope koji zazvečaše. – Morate da se čuvate Pivsa – reče Persi kada su ponovo krenuli. – Krvavi Baron je jedini koji može da ga kontroliše, pošto Pivs neće da sluša čak ni nas asistente. Evo nas, stigli smo. Na samom kraju hodnika visio je portret vrlo debele žene u ružičastoj svilenoj haljini. – Lozinka? – upita ona. – Kaput Drakonis – reče Persi, i portret skliznu u stranu kako bi otkrio okruglu rupu u zidu.