1.5. Hari Poter i Kamen mudrosti - Dijagon-aleja (audio knjiga) (3)

Čuo sam da je on neka vrsta divljaka; živi u kolibi na školskom zemljištu. Malo-malo pa se napije, pokuša da izvede neku čaroliju i završi tako što zapali sopstveni krevet. – Ja mislim da je sjajan – odbrusi Hari hladno. – Zbilja? – reče dečak podsmešljivo. – Zašto je on s tobom? Gde su ti roditelji? – Mrtvi su – reče Hari kratko. Nije hteo da se upušta u priču o tome s ovim dečakom. – Oh, žao mi je – reče ovaj, mada nije tako zvučao. – Ali bili su naši, zar ne? – Bili su čarobnjak i veštica, ako si na to mislio. – Mislim da druge ne bi ni trebalo puštati na Hogvorts, a ti? Baš zato što prosto nisu isti, nisu odgajani na naš način. Neki od njih nisu ni čuli za Hogvorts dok nisu dobili pismo, zamisli samo. Smatram da bi trebalo sve da ostaje u starim čarobnjačkim porodicama. Uzgred, kako se prezivaš? Ali pre nego što je Hari stigao da mu odgovori, madam Aljkavuša reče: „Gotovo, dušice“, i Hari, sav srećan što najzad ima izgovor da prekine priču s dečakom, skoči sa stoličice. – Pa, vidimo se na Hogvortsu, pretpostavljam – reče dečak otegnutim glasom. Kasnije, Hari je bio izuzetno ćutljiv dok je jeo sladoled koji mu je Hagrid kupio (čokolada i borovnica s lomljenim lešnicima). – Šta ti bi? – upita Hagrid. – Ništa – slaga Hari. Zaustaviše se da kupe pergamente i pera. Hari se malo razveselio kada je našao mastilo koje menja boju dok se njime piše. Kada su izašli iz radnje, reče: – Hagride, šta je kvidič? – Sto mu muka, Hari, stalno zaboravljam kol'ko malo znaš – pojma nemaš šta je kvidič! – Ne teraj me da se osećam još gore – uzvrati Hari. On ispriča Hagridu o bledunjavom dečaku u radnji madam Aljkavuše. – ... a onda je rekao da deci iz normalskih porodica ne bi trebalo dozvoliti da idu na... – Ti nisi iz normalske porodice. Da je samo znao ko si – odrast'o je slušajuć' tvoje ime ako su mu roditelji čarobnjaci – pa, vid'o si š'a je bilo u Probušenom kotlu. Bilo kako bilo, on nema pojma, neki od najboljih koje sam ja ikad vid'o bili su jedini u dugoj liniji Normalaca koji su posedovali moć da izvode magiju – vid' samo svoju majku! Pogledaj ko joj je sestra! – A šta je onda kvidič? – To ti je naš sport. Čarobnjački sport. To ti je k'o... k'o fudbal u normalskom svetu, svi prate kvidič. Igra se u vazduhu na metlama i ima četiri lopte... malkice je teško objasniti pravila. – A šta su onda Sliterin i Haflpaf? – Školske kuće. Ima ih četir'. Svi kažu da su haflpafovci gomila tupana, al'... – Kladim se da sam ja u Haflpafu – reče Hari turobno. – Bolje Haflpaf nego Sliterin – reče Hagrid mračno. – Nema veštice il' čarobnjaka koji je postao loš a da nije bio u Sliterinu. Znaš-Već-Ko bijo je jedan od njih. – Vol... izvini, Znaš-Već-Ko je išao na Hogvorts? – Pre mnogo, mnogo godina – reče Hagrid. Harijeve udžbenike kupili su u radnji pod imenom Kod Kitnjavka i Mrljavka, čije su police bile naslagane do plafona, krcate knjigama veličine betonskih blokova za popločavanje ulica, u kožnom povezu; knjigama veličine poštanskih marki u svilenom povezu; pa onda knjigama prepunim čudnih simbola, a bilo je i nekoliko knjiga koje u sebi nisu imale ništa. Čak bi i Dadli, koji nikad ništa nije pročitao, podivljao od sreće kad bi mogao da se dokopa neke od ovih knjiga. Hagrid je bukvalno morao da odvuče Harija od knjige Kletve i protivkletve (Začarajte prijatelje i zbunite neprijatelje najnovijim vrstama osvete: Gubitak kose, Gumene noge, Svezan jezik i još mnogo, mnogo toga) od profesora Osvetnikusa Zelembaća. – Pokušavao sam da otkrijem kako da bacim čini na Dadlija. – Ne kažem da to nije dobra ideja, ali ne bi smeo da koristiš magiju u normalskom svetu, sem pod veoma posebnim okolnost'ma – reče Hagrid. – A ionako ne bi mog'o da baciš takve čini, treba još puno da učiš da bi doš'o do tog nivoa. Hagrid takođe nije dozvolio Hariju ni da kupi kotao od čistog zlata („'El ti lepo piše plehani na spisku!“), ali su zato kupili lep komplet terazija za merenje sastojaka za napitke i mesingan teleskop na rasklapanje. Onda su posetili apotekara, čija je radnja bila dovoljno fascinantna da bi zaboravili na njen užasan miris, nešto između pokvarenih jaja i trulog kupusa. Burići puni ljigavih stvari stajahu na podu, tegle s travkama, sušenim korenjem i svetlim praškovima prekrivale su zidove, gomile perja, očnjaka nanizanih na žice i izuvijanih noktiju visile su s plafona. Dok se Hagrid raspitivao kod čoveka za pultom ima li među robom osnovnih sastojaka za napitke koji su potrebni Hariju, sâm Hari je proučavao srebrne rogove jednoroga, po dvadeset jedan galeon svaki, i minijaturne, sjajne oči crnih bubica (pet knuta kašičica). Ispred apoteke Hagrid iznova proveri Harijevu listu. – Ost'o ti je još samo čarobni štapić – o, da, još ti nisam kupio rođendanski poklon. Hari oseti kako crveni. – Ali, ne moraš... – Znam da ne moram. Mož' 'vako, uzeću ti životinju. Ne žabu, žabe su odavno izašle iz mode, svi bi ti se smejali – a ja ne volem mačke, od nji' kijam. Uzeću ti sovu. Sva deca 'oće sove, strašno su korisne, raznose ti poštu i š'a sve ne. Dvadeset minuta kasnije napustili su Ijlopovu prodavnicu sova, u kojoj je bilo mračno, puno komešanja i kao dragulj sjajnih treptavih očiju. Hari je sada nosio veliki kavez u kome je bila lepa snežna sova koja je čvrsto spavala, glave podvijene pod krilo. Nije nikako prestajao mucajući da se zahvaljuje, tako da je zvučao poput profesora Kvirela. – Nema na čemu – zabrunda Hagrid. – Ne bi' rek'o da si dobij'o puno poklona od Darslijevih. Samo još Olivanderova radnja – jedino pravo mesto za štapiće, kod Olivandera, a ti moraš da imadeš najbolji štapić. Čarobni štapić... To je bilo ono čemu se Hari zbilja radovao. Poslednja radnja bila je uska i ofucana. Iznad vrata je izlizanim zlatnim slovima pisalo Olivander: izrada najfinijih štapića još od 382. p.n.e., a na izbledelom ljubičastom jastučetu u prašnjavom izlogu ležao je jedan usamljen štapić. Dok su ulazili, negde u dubini radnje zazvoni maleno zvonce. Bilo je to skučeno mesto, prazno, izuzev jedne jedine vretenaste stolice na koju Hagrid sede dok je čekao. Hari se osećao čudno, kao da je ušao u izuzetno strogu biblioteku; potisnuo je gomilu novih pitanja koja su mu se upravo javljala, i umesto toga stao da posmatra hiljade uskih kutija uredno naslaganih sve do tavanice. Iz nekog razloga mu se kosa na vratu nakostrešila. Činilo se da iz same prašine i tišine izbija neka skrivena magija. – Dobar dan – reče jedan mek glas. Hari poskoči. Mora da je i Hagrid učinio isto jer se začu glasno krckanje, i on brzo siđe sa stolice. Pred njima je stajao starac krupnih, svetlih očiju koje su u mračnoj radnji sijale kao dva meseca. – Zdravo – reče Hari zbunjeno. – Ah, da – reče čovek. – Da, da. I mislio sam da ću vas uskoro videti. Hari Poter. – To nije bilo pitanje. – Imate oči na majku. Čini mi se kao da je juče bilo kad je onda došla ovde da kupi svoj prvi štapić. Dugačak deset i četvrt inča, elastičan, od vrbinog drveta. Baš fin štap za čini. Gospodin Olivander priđe bliže Hariju. Hari je priželjkivao da ovaj napokon trepne. Njegove srebrnaste oči behu pomalo jezive. – Tvoj otac je, s' druge strane, preferirao mahagonij. Jedanaest inča. Savitljiv. Malo moćniji i sjajan za Preobražavanje. Doduše, samo kažem da je vaš otac preferirao taj štapić – jer zapravo je štapić taj koji bira čarobnjaka, naravno. Gospodin Olivander se u međuvremenu toliko približio da su se on i Hari skoro dodirivali nosevima. Hari je mogao da vidi svoj odraz u tim maglovitim očima. – A tu je... Gospodin Olivander svojim dugim belim prstom dodirnu ožiljak u obliku munje na Harijevom čelu. – Žao mi je što to moram da priznam, ali ja sam prodao štapić koji vam je to učinio – reče on meko. – Trinaest i po inča. Tisovina. Moćan štapić, vrlo moćan, ali u pogrešnim rukama... E, da sam samo znao šta će taj štapić da uradi kad krene po svetu... On zavrte glavom i, na Harijevo olakšanje, opazi Hagrida. – Rubeus! Rubeus Hagrid! Lepo što vas opet vidim... Hrastovina, šesnaest inča, dobrano savitljiv, zar ne? – Bio je, gospodine, da – reče Hagrid. – Dobar štapić. Ali pretpostavljam da su ga prelomili nadvoje, kad su vas izbacili? – gospodin Olivander ga iznenada strogo upita. – Ovaj, da, naravno da jesu – odgovori Hagrid, nervozno pocupkujući. – Ali, još uvek imam delove – dodade veselo. – Nadam se da ih ne koristite? – uzvrati gospodin Olivander oštro. – Oh, ne, gospodine – brzo će Hagrid. Hari primeti kako je, dok je to govorio, čvrsto stegao svoj ružičasti kišobran. – Hmmm – reče gospodin Olivander, uputivši Hagridu prodoran pogled. – Dakle, gos'n Poteru. Da vidimo. – On izvuče iz džepa dugačku traku za merenje sa srebrnim oznakama: – U kojoj ruci nosite štap? – Pa, ovaj, ja sam dešnjak – reče Hari. – Ispružite ruku. Tako. – On izmeri Harija od ramena do prstiju, od zgloba do lakta, od ramena do poda, od kolena do pazuha, kao i obim glave. Dok je merio, govorio je: – Svaki Olivanderov štapić ima srž od veoma moćne magične materije. Koristimo dlake jednoroga, repna pera Feniksa i srčane nerve zmajeva. Nijedan Olivanderov štapić nije isti kao drugi, kao što su svaki jednorog, zmaj ili Feniks jedinstveni. I, naravno, nikada nećete dobiti tako dobre rezultate sa štapićem nekog drugog čarobnjaka. Hari odjednom shvati da merna traka, koja je upravo merila razdaljinu između njegovih nozdrva, čini to sama od sebe. Gospodin Olivander je za to vreme jurio duž polica, skidajući s njih kutije. – To će biti dovoljno – reče, i merna traka se sama skupi u gomilicu na podu. – U redu, gospodine Poter. Probajte ovaj. Bukovina i zmajski srčani nerv. Devet inča. Lep i elastičan. Samo ga uzmite i zamahnite njime. Hari uze štapić i (osećajući se glupo) zamahnu njime nekoliko puta, ali mu ga gospodin Olivander gotovo istog časa istrže iz ruku. – Javor i Feniksovo pero. Sedam inča. Poprilično šibajuć. Probajte... Hari uze da ga isproba, ali jedva da je podigao štapić kad mu ga gospodin Olivander ponovo ote. – Ne, ne – evo, abonos i jednorogova dlaka, osam i po inča, gibak. Hajde, hajde, probajte ga. Hari je nastavio da proba i proba. Nije imao pojma šta to čeka gospodin Olivander. Gomila isprobanih štapića na stolici bila je sve veća, ali što je više štapića izvlačio s polica, to je gospodin Olivander srećniji bio. – Teška mušterija, je li? Bez brige, naći ćemo vam savršen štapić ovde negde... pitam se... da, zašto da ne... neobična kombinacija – zelenika i Feniksovo pero, jedanaest inča, fin i savitljiv. Hari uze štapić. Iznenada oseti čudnu toplinu u prstima. Podiže štapić iznad glave, a zatim ga spusti, fijuknuvši njime kroz prašnjav vazduh, i mlaz crvenih i zlatnih varnica pokulja s jednog kraja kao vatromet, bacajući odsjaje svetlosti po zidovima. Hagrid huknu i poče da aplaudira, a gospodin Olivander povika: – Oh, bravo! Da, svakako, oh, vrlo dobro. Vidi, vidi, vidi... vrlo zanimljivo... vrlo, vrlo zanimljivo... On stavi Harijev štapić nazad u njegovu kutiju i zamota ga u smeđi papir, nastavljajući da mrmlja: – Zanimljivo... veoma zanimljivo... – Izvinite – upita Hari – ali šta je zanimljivo? Gospodin Olivander odmeri Harija svojim bledim pogledom. – Ja pamtim svaki štapić koji sam ikad prodao, gospodine Poter. Sve do jednog. Neobično je to što je Feniks, čije je pero u vašem štapu, dao samo još jedno pero – samo jedno. Vrlo je zanimljivo to da je baš ovaj štapić predodređen za vas, kad vam je njegov brat – pa, njegov brat vam je i napravio taj ožiljak. Hari proguta knedlu. – Da, trinaest i po inča. Tisovina. Čudno je kako se te stvari dešavaju. Setite se, štapić bira čarobnjaka... Mislim da od vas možemo očekivati velike stvari, gospodine Poter... Napokon, Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati takođe je činio velike stvari – užasne, da, ali velike. Hari zadrhta. Nije bio siguran da mu se gospodin Olivander previše sviđa. Platio je sedam zlatnih galeona za svoj štapić, a onda ih gospodin Olivander isprati iz radnje, klanjajući se. * * * Kasno popodnevno sunce visilo je nisko na nebu kad se Hari i Hagrid ponovo zaputiše niz Dijagon-aleju, nazad kroz zid, pa onda kroz Probušeni kotao, koji je sada bio prazan.