We need to talk about an injustice | Bryan Stevenson

Prevodilac: Jelena Nedjic Lektor: Branislav Ivkovic

Zaista sam počastvovan što sam ovde.

Uglavnom provodim vreme

u pritvorima, zatvorima, na izvršenju smrtne kazne.

Najveći deo vremena provodim u siromašnim zajednicama,

u komunama i mestima gde nema mnogo nade.

Gostovanje na TED-u,

i doživljaj podsticaja ovde, saznanja,

su mi dali mnogo energije.

Ono što sam shvatio za vreme svog kratkog boravka ovde

jeste da TED ima identitet.

Ovde možete saopštiti stvari

koje će imati uticaj širom sveta.

Ponekada, kada je to saopšteno na TED-u,

to ima veći značaj i moć,

koju ne bi posedovalo bez TED-a.

Govorim ovo jer smatram da je identitet značajan.

Videli smo fantastična predavanja.

Mislim da smo naučili

da reči nastavnika mogu biti pune značenja,

ali reči strastvenih nastavnika,

one mogu biti naročito značajne.

Doktori mogu činiti dobre stvari,

ali ukoliko ste saosećajni doktor, onda činite neke druge stvari.

Zato želim da pričam o moći identiteta.

Nisam to naučio ustvari

baveći se pravom i radom koji činim.

To sam naučio od svoje bake.

Odrastao sam u tradicionalnoj

afro-američkoj familiji,

u kojoj dominira matrijarhat,

a on je bio oličen u mojoj baki.

Bila je stroga, bila je jaka,

bila je moćna.

Ona je završavala svaku raspravu u našoj porodici.

Bila je i začetnik mnogih rasprava u našoj porodici.

Bila je ćerka ljudi koji su bili porobljeni.

Njeni roditelji su rođeni u ropstvu, u Virdžiniji 1840-tih.

Ona je rođena 1880-tih,

i iskustvo ropstva

je poprilično obilikovalo način na koji gleda na svet.

Moja baka je bila stroga, ali puna ljubavi.

Kada bih je video dok sam bio dečačić,

ona bi mi prišla i grlila me.

Tako bi me snažno zagrlila da nisam mogao da dišem,

a onda bi me pustila.

Ukoliko bih je ugledao sat ili dva kasnije,

prišla bi mi i pitala: "Brajane, da li još uvek osećaš moj zagrljaj?"

Ukoliko bih rekao: "Ne", prigrabila bi me opet,

a ukoliko bih rekao "Da", ostavila bi me na miru.

Odlikovala se time da

ste uvek želeli da budete blizu nje.

Izazov je bio u tome što je imala desetoro dece.

Moja majka je bila najmlađa.

Kada bih ponekada otišao da provedem vreme sa njom,

bilo je teško osvojiti njenu pažnju.

Moji rođaci bi jurcali posvuda.

Sećam se da sam se probudio jednog jutra, kada mi je bilo

osam ili devet godina, otišao sam u dnevnu sobu,

i svi moji rođaci su jurcali naokolo.

Baka je sedela na drugom kraju sobe,

i zurila je u mene.

Pomislio sam prvo da se igramo neke igre.

Pogledao sam je i nasmejao se,

ali je ona bila veoma ozbiljna.

Nakon 15 ili 20 minuta ove igre,

ona je ustala i došla sa drugog kraja sobe,

uhvatila me je za ruku

i rekla: "Hajmo, Brajane. Sada ćemo da popričamo."

Sećam se toga kao da je bilo juče.

Nikada to neću zaboraviti.

Izvela me je napolje i rekla: "Brajan, rećiću ti nešto,

ali nikome nemoj to reći."

Rekao sam: "U redu, bako."

Rekla je: "Postaraj se da ne uradiš to." Rekoh: "Sigurno."

Onda me je posadila, pogledala me

i rekla: "Želim da znaš

da sam te posmatrala."

Rekla je: "Mislim da si poseban."

Rekla je: "Mislim da možeš da uradiš šta god poželiš."

Nikada to neću zaboraviti.

A onda je rekla: "Ali moraš mi obećati tri stvari, Brajane."

Rekoh: "U redu, bako."

Rekla je: "Prvo želim da mi obećaš

da ćeš uvek voleti svoju majku."

Rekla je: "To je moja devojčica,

i moraš mi obećati da ćeš se uvek starati o njoj."

Obožavao sam svoju majku, pa sam rekao: "Da, bako. Učiniću to."

Onda je rekla: "Potom želim da mi obećaš

da ćeš uvek uraditi ispravnu stvar

čak i kada je to teži put."

Razmislio sam o tome i rekao sam: "Da, bako. Uradiću to."

Na kraju je rekla: "Treća stvar koju želim da mi obećaš

je da nikada nećeš piti alkohol."

(smeh)

Imao sam devet godina, te rekoh: "Da, bako. Učiniću to."

Odrastao sam na selu, u seoskom delu juga,

imao sam godinu dana starijeg brata i godinu dana mlađu sestru.

Kada mi je bilo 14 ili 15

jednog dana je moj brat došao kući sa gajbom piva,

ne znam gde je nabavio,

i poveo je mene i sestru u šumu.

Zanimali smo se napolju radeći ludosti koje smo uglavnom radili.

On je popio gutljaj piva, dao je pivo mojoj sestri, ona je popila malo,

i ponudili su i meni.

Rekao sam: "Ne, ne, ne. U redu je. Vi se zabavite. Neću da pijem pivo."

Moj brat je rekao: "Ma hajde. To danas radimo, ti uvek radiš što i mi.

Ja sam popio, i tvoja sestra. Popij pivo."

Rekao sam: "Ne, ne sviđa mi se ta ideja. Samo napred. Samo napred."

Tada je moj brat počeo da zuri u mene.

Pitao me je: "Šta je sa tobom? Popij pivo."

Onda me je prostrelio pogledom i rekao:

"A, nadam se da nisi i dalje opsednut

razgovorom za bakom."

(smeh)

Rekao sam: "Ma o čemu pričaš?"

Rekao je: "Pa baka govori svim unucima da su posebni."

(smeh)

To me je pokosilo.

(smeh)

Priznaću vam nešto.

Rećiću vam nešto što verovatno ne bi trebalo.

Znam da će ovo možda biti puštano širom sveta.

Imam 52 godine,

i priznaću vam

da nikada nisam okusio alkohol.

(aplauz)

Ne kažem to jer mislim da je to nešto posebno,

kažem jer u tome postoji moć identiteta.

Kada izgradimo pravi tip identiteta,

možemo poručiti svetu neke stvari

za koje ne veruju da imaju smisla.

Možemo ih motivisati da urade stvari

koje smatraju da ne mogu da urade.

Kada razmislim o baki,

naravno da je mislila da su svi njeni unuci posebni.

Moj deda je bio u zatvoru za vreme prohibicije.

Moji ujaci su umrli od posledica bolesti alkoholizma.

Ona je smatrala da treba da se identifikujemo sa tim stvarima.

Ja sam pokušavao da poručim nešto

o našem sistemu pravde.

Ova zemlja se razlikuje danas

u odnosu na zemlju pre 40 godina.

1972. je bilo 300 000 ljudi u pritvorima i zatvorima. Danas, taj broj je 2,3 miliona.

Najveća stopa pritvora u svetu je danas

u Sjedinjenim Državama.

Sedam miliona ljudi je na uslovnoj kazni i posmatranju.

Masovno pritvaranje je po meni

promenilo naš svet u osnovi.

U siromašnim zajednicama, nebelačkim populacijama,

vidi se očaj,

vlada beznađe,

koje je uzrokovano ovim rezultatima.

Jedan od tri crnca

između 18 i 30 godina je

u pritvoru, zatvoru, uslovnoj ili posmatranju.

U urbanim zajednicama širom zemlje,

u Los Anđelesu, Filadelfiji, Baltimoru, Vašingtonu,

50 do 60 odsto mladih nebelaca

su u zatvoru, pritvoru, na uslovnoj ili posmatranju.

Naš sistem nije samo oblikovan

na načine koji izgledaju određeni rasom,

već i siromaštvom.

Sistem pravde u ovoj zemlji se odnosi

prema vama mnogo bolje

ukoliko ste bogati i krivi, nego siromašni i nevini.

Bogatstvo, ne krivica,

određuje rezultat.

Ali, čini se da nam je to prirodno.

Politike straha i ljutnje

su učinile da verujemo

da ovi problemi nisu naši problemi.

Bili smo otuđeni od toga.

Mene to zanima.

Svedoci smo veoma zanimljivog razvoja u našem poslu.

Država u kojoj radim, Alabama, kao i mnoge druge,

vam trajno oduzima pravo glasanja

ukoliko ste bili zakonski osuđeni za krivično delo.

U ovom trenutku, u Alabami,

34 odsto muške populacije crnaca

je trajno izgubilo pravo glasanja.

Izračunali smo da će za 10 godiina

stopa oduzimanja prava na glasanje

biti onoliko visoka koliko je bila

pre nego što je usvojen Akt o pravu na glasanje.

A opet, niko ne priča o tome.

Ja zastupam decu.

Mnogi moji klijenti su veoma mladi.

Jedino se u Sjedinjenim Državama na ovom svetu

trinaestogodišnjaci osuđuju

da umru u zatvoru.

Postoji kazna na doživotnu robiju bez prava na uslovnu slobodu u ovoj državi.

Ustvari, i sprovodimo neka suđenja.

Jedina zemlja na svetu.

Zastupan ljude osuđene na smrtnu kaznu.

Zanimljivo je pitanje smrtne kazne.

Na mnogo načina su nas učili da mislimo

da je pravo pitanje:

"Da li ljudi zaslužuju da umru za zločine koje su počinili?"

To pitanje ima smisla.

Ali možemo sagledati i drugi način

aspekte našeg identiteta.

Drugi način razmišljanja

ne razmatra da li ljudi zaslužuju da umru zbog počinjenih zločina,

već da li mi zaslužujemo da ubijemo?

To je zaista fascinantno.

Smrtna kazna u Americi je okarakterisana greškom.

Jedan od devet ljudi koji je osuđen na smrt,

je bio nevin,

bio je oslobođen optužbi i oslobođen smrtne kazne.

Neverovatan procenat greške,

jedan od devet ljudi je nevin.

Zar to nije fascinantno?

Nikada ne bismo dozvolili ljudima da se voze avionom,

ukoliko bi svaki deveti avion koji poleti

pao.

Ali mi nekako možemo da se ogradimo od ovog problema.

To nije naš problem.

Nije to naš teret.

Nije to naša borba.

Mnogo pričam o ovim stvarima.

Pričam o rasama i pitanju

da li zaslužujemo da ubijemo.

Zanimljivo je da kada studentima predajem afro-američku isotriju,

ja njima pričam o ropstvu.

Pričam im o terorizmu,

period koji je otpočeo nakon Građanskog rata

i produžio se do Drugog svetskog rata.

Ne znamo ustvari mnogo o tome.

Ali za Afro-Amerikance u ovoj zemlji je to bio period

obeležen terorom.

Ljudi su u mnogim zajednicama bili linčovani.

Brinuli su o bombardovanju.

Pretnja terorom je oblikovala njihove živote.

Stariji ljudi mi sada prilaze

i govore: "G-dine Stivenson, vi predajete, držite govore,

kažite ljudima da prestanu da pričaju

kako se po prvi put u istoriji ove nacije nosimo sa terorizmom

posle 11. septembra."

Kažu mi da saopštim: "Ne, reci im da smo mi sa tim odrasli."

Period terorizma je naravno

praćen raslojavanjem

i decenijama rasnog potčinjavanja

i aparthejdom.

A opet, nekako u ovoj zemlji baš

i ne volimo da pričamo o svojim problemima.

Ne volimo da pričamo o našoj istoriji.

Baš usled toga nismo razumeli

šta je značilo to što smo kroz istoriju činili.

Sve vreme se vrtimo u krug.

Stalno stvaramo napetost i probleme.

Nerado prihvatamo priče o rasama,

i verujem da se koren toga nalazi u našoj nespremnosti

da prihvatimo istinu i pomirenje.

U Južnoj Africi su shvatili

da ne možemo prevazići aparthejd

bez spremnosti da prihvatimo istinu i pomirenje.

Čak su i nakon genocida u Ruandi ljudi bili spremni na to,

ali u ovoj zemlji to nikada nismo učinili.

Držao sam predavanja u Nemačkoj o smrtnoj kazni.

Bio sam oduševljen,

jer je jedan od učenika prokomentarisao nakon

mog predavanja: "Veoma je uznemiravajuće

to što pričaš."

Rekao je: "Mi nemamo smrtnu kaznu u Nemačkoj.

I naravno, mi nikada nećemo imati smrtnu kaznu u Nemačkoj."

Svi su zanemeli,

a onda je žena rekla:

"Nemoguće je, ako sagledamo našu istoriju,

da mi podržimo

sistemsko ubiljanje ljudi.

To bi bilo nesavesno,

da prosto otvorenim i planiranim pristupom

ubijamo ljude."

Razmislio sam o tome.

Kako bi izgledalo

da živite u svetu

u kom Nemačka osuđuje ljude na smrt,

i ako se desi da su osuđeni mahom Jevreji?

Nisam mogao to da podnesem.

Bilo je nepojmivo.

A u ovoj državi,

u regionima starog juga,

mi osuđujemo ljude na smrt,

gde je verovatnoća te presude 11 puta veća

ukoliko je žrtva belac,

a 22 puta je veća verovatnoća

ukoliko je osumnjičeni crnac.

U istim tim državama gde su zakopana u zemlju

tela linčovanih ljudi.

A opet, postoji ta otuđenost.

Verujem da je naš identitet u krizi.

Čak i kada ne vodimo računa

o ovim teškim stvarima,

u to su uključene pozitivne

i prelepe stvari.

Obožavamo izume.

I tehnologiju. I kreativnost.

Volimo zabavu.

Ali na kraju dana,

sve to je senka

veće patnje,

iskorištavanja, nipodaštavanja,

marginalizacije.

Smatram da je prosto neophodno

da sve to bude integrisano.

Jer u suštini mi pričamo

o potrebi da budemo više od pomoći,

posvećeniji, više usredređeni,

na osnovne izazove života u ovom složenom svetu.

Za mene to znači da treba

da provedem vreme razmišljajući o i pričajući sa

siromašnima, onima bez prednosti,

onima koji nikada neće biti na TED-u.

Ali treba i te ljude zamisliti

kao sastavne delove naših života.

Naposletku, svi treba da verujemo u stvari koje nismo videli.

Zaista. Koliko god da smo racionalni i posvećeni intelektu.

Izumi, kreativnost,

razvoj nalazi korene

ne u našem izolovanom umu.

Oni se rađaju iz ideja u našem umu

koje su takođe nadahnute

pobudama našeg srca.

Ja upravo verujem da je

ta veza između srca i uma ono što

nas navodi da obraćamo pažnju

ne samo na lepe i očaravajuće stvari,

već i na one mračne i teške.

Vaclav Havel, veliki vođa Čeha, je pričao o tome.

Rekao je: "Kada smo bili deo istočne Evrope, pod velikim pritiskom,

želeli smo razne stvari,

ali pre svega želeli smo nadu,

usmerenje našeg duha,

spremnost da se ponekada nađemo na beznadežnom mestu

i budemo očevici."

Takvo duhovno usmerenje

je zaista srž onoga što ja smatram da treba

da bude deo i same

TED zajednice.

Ne postoji otuđenost

tehnologije i dizajna

koja će nam dozvoliti da budemo zaista ljudi,

dok se ne bavimo isto tako i patnjom,

siromaštvom, isključenošću, nepravdom.

Upozoriću vas da je

ta vrsta identiteta

mnogo zahtevnija u odnosu na

onaj tip koji na to ne obraća pažnju.

Shvatićete to.

Kada sam bio mladi advokat, imao sam čast da upoznam Rozu Parks.

S vremena na vreme g-đa Parks je dolazila u Montgomeri,

kako bi se našla sa svoje dve najbolje prijateljice,

starije žene,

Džoni Kar, koja je organizovala

bojkot bus linije Montgomeri

i neverovatne žene afro-američkog porekla,

i Virdžinijom Dur, belkinjom,

čiji je muž, Kliford Dur, zastupao dr Kinga,

One bi se našle i ćaskale.

S vremena na vreme g-đa Kar bi me pozvala

i rekla: "Brajane, g-đa Parks dolazi u grad. Naći ćemo se i razgovarati.

Da li želiš da nam se pridružiš?"

Ja bih rekao: "Da, naravno."

Ona bi rekla: "I šta ćeš raditi kada se nađemo?"

Ja bih rekao: "Slušaću vas."

Ja bih im se pridružio i samo bih ih slušao.

To mi je davalo energiju i motivaciju.

Jednom prilikom sam se našao sa njima i slušao njihov razgovor,

i nakon nekoliko sati, g-đa Parks se okrenula ka meni

i pitala me: "Pa, Brajane, reci mi šta predstavlja 'Pokret jednake pravde'.

Reci mi šta pokušavaš da uradiš."

Počeo sam sa svojim izveštajem.

Rekao sam: "Pa, pokušavamo da se suprotstavimo nepravdi.

Pokušavamo da pomognemo onima koji su nepravedno osuđeni.

Pokušavamo da se nosimo sa predrasudama i diskriminacijom

u sistemu administracije krivičnog prava.

Želimo da se izborimo za ukidanje kazni za decu.

Želimo da utičemo na proces smrtne kazne.

Želimo da redukujemo broj ljudi u zatvorima.

Želimo da zaustavimo oduzimanje prava na glas."

Kada sam završio sa izveštajem, pogledala me je

i rekla: "Hmm, mmm mmm."

Rekla je: "Bićeš umoran, umoran, umoran."

(smeh)

U tom momentu se g-đa Kar primakla meni, i stavila je prst na moje lice,

i rekla: "I zbog toga treba da budeš hrabar, hrabar, hrabar."

Ja zaista verujem da bi TED zajednica

trebalo da bude hrabrija.

Trebalo bi da nađemo načine

da se nosimo sa ovim izazovima,

problemima, patnjom.

Jer na kraju dana, naša humanost

zavisi od humanosti svih ljudi.

Naučio sam jednostavne stvari baveći se ovim radom.

To me je naučilo jednostavnim stvarima.

Shvatio sam i verujem da je

svako od nas

mnogo više od najgore stvari koje je učinio.

Smatram da je to tačno za sve ljude na ovoj planeti.

Ukoliko neko kaže laž, on nije samo lažov.

Ukoliko neko uzme nešto što mu ne pripada,

ta osoba nije samo lopov.

Čak i ako ubijete nekoga, niste samo ubica.

Usled toga postoji osnovno ljudsko dostojanstvo

koje zakon mora poštovati.

Takođe verujem

da u mnogim delovima ove države,

a sigurno na mnogim mestima na ovoj planeti,

suprotnost siromaštvu nije bogatstvo.

Ne verujem u to.

Mislim da je ustvari na mnogim mestima

pravda suprotnost siromaštva.

Na kraju, verujem da

bez obzira što je sve to tako dramatično,

lepo, inspirišuće,

pokretačko,

mi nećemo biti ocenjeni na osnovu naše tehnologije,

niti će nas oceniti po našem dizajnu,

niti po intelektu i rezonovanju.

U krajnjoj liniji, karakter društva se ne ocenjuje

na osnovu odnosa prema bogatima, moćnima i privilegovanima,

već prema tome kako se odnosi prema siromašnima,

osuđenima, ljudima u zatvoru.

Upravo u tom segmentu

mi počinjemo da suštinski da shvatamo

ko smo mi.

Nekada izgubim svoj balans. Završiću sa ovom pričom.

Ponekada previše pokušavam.

Umorim se, kao i svi mi.

Ponekada ideje trče ispred nas

na veoma značajan način.

Branio sam klince

koji su osuđeni na vrlo teške kazne.

Odem u zatvor u posetu klijentu kom je 13 ili 14 godina,

a određeno je da mu se sudi kao odrasloj osobi.

Pomislim: "Kako se to desilo?

Kako sudija može da vas preokrene u

nešto što niste?"

Sudija ga je obeležio kao odraslu osobu, ali ja radim sa detetom.

Dugo sam radio jedne noći i počeo sam da razmilšljam,

da ukoliko sudija može da vas preobrati u nešto što niste,

sudija sigurno ima magičnu moć.

Da, Brajane, sudija ima magičnu moć.

Trebalo bi da zamoliš za delić toga.

Obzirom da je bilo veoma kasno, nisam baš jasno razmišljao,

počeo sam da radim na predmetu.

Moj klijent je imao 14 godina, mlad, siromašni crnac.

Počeo sam da sastavljam zvanični predlog,

a naslov samog predloga bio je: "Predlog da vodite postupak protiv mog

siromašnog, četrnaestogodišnjeg klijenta, dečaka, crnca

kao da je privilegovani, 75-godišnji

direktor firme."

(aplauz)

Napisao sam u svom predlogu

da je u pitanju kršenje propisa u procesu optužbe, a takođe i u miliciji i sudu.

U jednoj ludoj rečenici sam saopštio kako ne postoji pravda u ovoj zemlji,

sve je nepravda.

Sledećeg jutra sam se probudio i zapitao sam se da li sam sanjao o tom ludom predlogu,

ili sam zaista to napisao?

Užasnut sam shvatio ne samo da sam napisao to,

već i da sam poslao to na sud.

(aplauz)

Prošlo je od tada nekoliko meseci,

i zaboravio sam na sve to.

Na kraju je došao momenat

kada je trebalo da odem na sud i suočim se sa tm ludim slučajem.

Ušao sam u kola,

i osećao sam se tako iscrpljeno.

Ušao sam u kola i odvezao se do suda.

Mislio sam da će biti veoma teško i bolno.

Na posletku sam izašao iz kola i odšetao do zgrade suda.

Dok sam išao uz stepenice zgrade suda,

primetio sam starijeg čoveka, crnca, koji je tu radio kao čuvar.

Ugledao me je, prišao mi

i pitao: "Ko si ti?"

Rekoh: "Advokat." On reče: "Ti si advokat?" Rekoh: "Da, gospodine."

Taj tip mi je prišao

i zagrlio me.

Šapnuo mi je nešto na uvo.

Rekao je: "Ponosan sam na tebe."

Priznaću vam,

to mi je dalo podstrek.

To je dotaklo zaista nešto duboko u meni,

a tiče se identiteta,

tiče se mogućnosti svake osobe da doprinese zajednici,

da doprinese budućnosti koja uliva nadu.

Otišao sam u sud.

Čim sam zakoračio u prostoriju, sudija me je zapazio.

Rekao je: "G-dine Stivenson, da li ste vi napisali ovaj ludački predlog?"

Rekao sam: "Da, g-dine, jesam." Počeli smo da se raspravljamo.

Ljudi su ulazili u prostoriju jer su bili van sebe.

Napisao sam te potpuno lude stvari.

Ulazili su i milicajci,

i asistenti tužioca i službenici.

Pre nego što sam se osvestio, sudnica je bila prepuna ljudi

koji su bili besni jer pričamo o rasi,

jer pričamo o siromaštvu,

jer pričamo o nejednakosti.

Krajičkom oka sam zapazio čuvara kako se tu šeta.

Non-stop je gledao kroz prozor, i mogao je da čuje čitavu raspravu.

Nastavio je sa šetnjom.

Na posletku je taj stariji crnac, zabrinutog izraza lica,

ušao u sudnicu i seo iza mene,

skoro za samim stolom sudije.

Nakon 10 minuta sudija je oglasio pauzu.

U toku pauze zapazio sam načelnika odeljenja koji je bio uvređen

što je čuvar došao u sudnicu.

Načelnik je skočio sa stolice i dojurio do starijeg crnca.

Rekao mu je: "Džimi, šta ti radiš u sudnici?"

Ovaj stariji čovek je ustao

zagledao se u načelnika, pa u mene

i rekao: "Došao sam u ovu sudnicu

da poručim ovom mladom čoveku da

ne gubi perspektivu iz vida, da ne odustaje."

Došao sam ovde, na TED

jer verujem da mnogi od vas shvataju

da je putanja morala u univerzumu duga,

ali naginje ka pravdi.

Mi ne možemo da budemo u potpunosti ostvarena ljudska bića

dok ne brinemo o ljudskim pravima i dostojanstvu.

Naš opstanak

je vezan za opstanak svake osobe.

Naše vizije tehnologije i dizajna

i zabave i kreativnosti

moraju da budu u sprezi sa vizijama

o humanosti, saosećajnosti i pravdi.

A pre svega,

za sve vas koji imaju taj stav,

ja sam prosto došao da vam kažem

da ne gubite perspetkivu iz vida, da ne odustajete.

Mnogo vam hvala.

(aplauz)

Kris Anderson: Čuo si i video

zaista očiglednu želju ove publike, zajednice

da ti pomogne na tvom putu i da pomogne rešavanju ovih problema.

Sem davanja novca,

šta još možemo da uradimo?

BS: Pa, mogućnosti su svuda oko nas.

Ukoliko živite u Kaliforniji, na primer,

ovog proleća će biti raspisan referendum

koji se bavi pokušajem da se podela novca

koji se tiče naše politike kažnjavanja reorganizuje.

Na primer, ovde, u Kaliforniji,

potrošićemo milijardu dolara

na smrtnu kaznu u narednih pet godina,

milijardu dolara.

A opet, 46 procenata ubistava

ne biva rešeno.

56 procenata silovanja je nerešeno.

Postoji mogućnost da se to promeni.

Na ovom referendumu će biti predloženo da taj novac

bude preusmeren na bezbednost i jačanje prava.

Smatram da mogućnosti postoje svuda oko nas.

KA: Zabeležen je ogroman pad

stope kirminala u Americi tokom poslednje tri decenije.

Deo objašnjenja, ljudi misle, je u tome

što je povećana stopa pritvora ljudi.

Šta bi ti rekao nekome ko veruje u to?

BS: Stopa nasilnih zločina je

relativno nepromenjena.

Veliko povećanje stope pritvora u ovoj zemlji

nije zabeležno u grupi nasilnih zločina.

Radi se o ovom pogrešno vođenom ratu protiv droga.

Usled toga se povećao broj ljudi

u našim zatvorima.

A poneli smo se baš tom retorikom o kažnjavanju.

Imamo "zakone treće greške"

putem kojih se doživotno zatvaraju ljudi

zbog krađe bicikla, zbog nisko-budžetnih krađa,

umesto da ih prosto nateramo da vrate te stvari

onima koji su žrtve tih pljački.

Mislim da treba da uradimo mnogo više da pomognemo ljudima koji su pogođeni kriminalom,

a ne manje.

Smatram da aktuelna filozofija kažnjavanja

ne čini dobro nikome.

Smatram da je to neophodno promeniti.

(aplauz)

KA: Brajane, imaš veliku podršku ovde.

Zaista inspiršeš.

Hvala ti što si došao na TED. Hvala ti.

(Aplauz)