Give yourself permission to be creative | Ethan Hawke

Prevodilac: Danijela Jokic Lektor: Ivana Korom

Trebalo bi da govorim o kreativnosti.

Znate, mnogo ljudi se plaši

slobode da budu kreativni.

I ne bez razloga.

Svi pomalo sumnjamo u svoj talenat.

Sećam se priče na koju sam naišao sa svojih dvadesetak godina

i koja mi je mnogo značila.

Alen Ginsberg me je opčinio,

i čitao sam njegovu poeziju,

i čitao - davao je mnogo intervjua -

i jednom prilikom, Vilijam F. Bakli je imao televizijski program

koji se zvao "Linija vatre"

i u kojem je Ginsberg učestvovao pevajući Hare Krišna

dok je svirao na harmonijumu.

Vratio se u Njujork svojim prijateljima intelektualcima,

a oni su mu svi rekli,

"Zar ne znaš da svi misle da si idiot,

smeje ti se cela država?"

A on je rekao, "To mi je posao.

Ja sam pesnik i izigravaću budalu.

Većina ljudi mora da radi po ceo dan,

vrate se kući i svađaju sa svojim supružnicima,

jedu i uključe stari televizor,

a neko pokuša da im nešto proda,

a ja sam sve to otkačio.

Otišao sam i pevao o Krišni,

i sada oni sede u krevetu i pitaju "Ko je ovaj glupi pesnik?"

I ne mogu da zaspu, je l' tako?"

A to jeste njegov posao kao pesnika.

Ovo smatram veoma oslobađajućim,

jer mislim da većina nas zaista želi da ponudi svetu

nešto kvalitietno,

nešto što će svet smatrati dobrim ili važnim.

A tu leži prepreka,

jer ne odlučujemo mi o tome da li je ono što radimo dobro,

a ako nas je istorija ičemu naučila,

to je da je svet izuzetno nepostojan kritičar.

Zar ne?

Onda se morate zapitati:

Da li mislite da je ljudska kreativnost važna?

Pa, hmm.

Većina ljudi ne provodi mnogo vremena razmišljajući o poeziji. Je l' tako?

Moraju da žive,

i ne bave se poezijom Alena Ginzberga

ili nekom drugom,

dok im ne umre otac,

odu na sahranu,

izgubite dete,

neko vam slomi srce, prestanu da vas vole,

i odjednom,

očajnički tražite smisao svog života,

i, da li se iko ikada osećao ovako loše?

Kako su se oni izvukli iz ovoga?

Ili obrnuto - nešto veličanstveno.

Upoznate nekoga i srce vam eksplodira.

Volite toliko da niste u stanju da mislite kako treba.

Znate već, vrti vam se.

"Da li se neko osećao ovako ranije? Šta mi se dešava?"

I tada umetnost više nije luksuz, već životna hrana.

Treba nam.

OK. Pa, šta je to?

Ljudska kreativnost je manifestacija prirode u nama.

Posmatramo, recimo,

auroru borealis. Da?

Glumio sam u filmu "Beli očnjak", kao klinac,

i snimali smo na Aljasci,

izašli smo napolje noću

a nebo paraju ljubičasta i roze i bela,

i to je najlepša stvar koju sam ikada video.

Izgledalo je kao da se nebo igra.

Predivno.

Gledate suton u Grand kanjonu.

Prelepo.

Znamo da je prelepo.

Ali zaljubljivanje?

Vaša ljubav je prilično lepa.

Imam četvoro dece.

Posmatranje njihove igre?

Gledam ih dok se pretvaraju da su leptiri

ili samo trče po kući i ne rade ništa.

To je tako lepo.

I verujem da smo ovde na ovoj zvezdi u svemiru

da pokušamo da pomognemo jedni drugima. Zar ne?

A prvo treba da preživimo,

a onda i da se razvijamo.

Da se razvijamo, da izrazimo sebe,

da, pa, upravo tu je smetnja: moramo da poznajemo sebe.

Šta volite?

A ako otkrijete šta volite,

otkrićete i ko ste,

i tako idete sve dalje.

Meni je bilo stvarno lako.

Prvi put sam profesionalno nastupao sa dvanaest godina.

Igrao sam u komadu "Sveta Džoan" od Džordža Bernarda Šoa

U MekKarter pozorištu,

i - bum! - zaljubio sam se.

Moj svet se proširio.

A ta profesija - imam skoro 50 sada -

nikada nije prestala da mi uzvraća,

i uzvraća mi sve više,

uglavnom, što je čudno,

kroz likove koje sam glumio.

Glumio sam policajce, kriminalce,

sveštenike, grešnike,

a magija ovoga u životu, više od 30 godina se bavim time,

je da počnete da uviđate, da moja iskustva,

moja, Itanova, nisu ni približno tako jedinstvena,

kao što sam mislio.

Imam toliko zajedničkog sa svim tim ljudima.

A i oni sa mnom.

Počnete da uviđate koliko smo svi povezani.

Moja prabaka, Dela Hol Voker Grin,

je na svojoj samrtnoj postelji,

napisala malu biografiju u bolnici,

i bila je svega 36 strana duga,

a od toga je na pet stranica

opisivala kako je jednom izrađivala kostime za pozorišni komad.

Prvom mužu je dodelila, pa, jedan pasus.

Samo je pomenula uzgoj pamuka čime se, inače, bavila 50 godina.

Pet stranica o izradi ovih kostima.

Mama mi je dala jedan od prekrivača koje je sašila,

i možete osetiti.

Izražavala je sebe,

a to predstavlja pravu moć.

Sećam se kada smo moj polubrat i ja otišli da gledamo "Top Gan",

neke godine kada se pojavio.

I sećam se, bilo je vrelo, kada smo izašli iz tržnog centra,

samo sam ga pogledao,

i obojica smo osetili taj film kao poruku sa neba.

Znate? Samo tako...

Ali potpuno drugačije.

Ja sam želeo da budem glumac.

Bio sam, u fazonu, moram da nateram ljude da osećaju.

Samo želim da budem deo toga.

A on je želeo da postane vojnik.

Igrali smo se samo agenata FBI-a, vojnika,

vitezova, znate već, a ja bih, kao, pozirao držeći mač,

a on bi napravio samostrel

kojim si mogao da gađaš drvo.

I, on postane vojnik.

Pa, penzionisao se kao pukovnik u Zelenim beretkama.

Više puta odlikovan, ratni veteran Avganistana i Iraka.

Sada radi sa decom palih vojnika u kampu za jedrenje.

Posvetio je svoj život strasti.

Njegova kreativnost je bila vođstvo,

predvođenje drugih,

hrabrost, da pomogne drugom.

Osećao se pozvanim da to radi,

i to mu se vratilo.

Znamo ovo - naš životni vek je tako kratak,

i kako ga provedemo -

da li ga iskoristimo radeći nešto što nam je važno?

Većina nas ne.

Mislim, teško je.

Moć navike je tako jaka,

i to čini decu tako čarobno kreativnom,

jer ona nemaju navike,

i ne mare da li su dobra u nečemu ili ne, zar ne?

Ne grade peščani dvorac razmišljajući,

"Mislim da ću biti zaista dobar graditelj peščanih dvoraca."

Samo se bace na bilo koji projekat koji postavite pred njih -

plesanje, slikanje,

pravljenje nečega:

koriste svaku priliku,

da bi vas zadivili svojom individualnošću.

To je predivno.

Ponekada me brine, kada govorite o kreativnosti,

kao o nečemu finom,

razumete, ili toplom, ili nečemu prijatnom.

E, pa, nije.

Ona je vitalna.

Ona je sredstvo kojim isceljujemo jedni druge.

U pevanju pesama,

u kazivanju priča,

u pozivu da kažeš,

"Hej, slušaj me, i ja ću slušati tebe."

Tako započinjemo dijalog.

A kada to učinite, počinje isceljenje,

i izlazimo iz svojih ćoškova,

i međusobno postajemo svedoci obične ljudskosti.

I počinjemo da je iskazujemo.

A kada to radimo, dešavaju se zaista dobre stvari.

Pa, ako želite da pomognete svojoj zajednici, ili porodici,

svojim prijateljima,

morate da izrazite sebe.

A da biste se izrazili, morate da poznajete sebe.

To je, u stvari, super lako.

Samo morate da sledite svoju ljubav.

Ne postoji staza.

Staza ne postoji dok vi ne zakoračite njome,

i morate biti voljni da izigravate budalu.

Zato ne čitajte knjigu koju bi trebalo da pročitate,

čitajte knjigu koju želite da čitate.

Ne slušajte muziku koju ste nekada voleli.

Slušajte ponekad i nešto novo.

Porazgovarajte, povremeno, i sa nekim sa kim obično ne razgovarate.

Garantujem vam, ako to učinite,

osećaćete se budalasto.

U tome je suština.

Izigravajte budalu.

(Svira gitaru)

(Peva) Želim da odem u Ostin, a želim i da ostanem kod kuće.

Pozovem prijatelje, ali i da ostanem sam.

Živim opasno.

Budem kul.

I da me svi poštuju što izigravam ludu.