8: Neuromanser

Ja sam samo najamna pomoć." Rolan klimnu glavom. "A Kolodni?" "Bila je sa Armitažom kad me je unajmio.

Koliko ja znam, samo mišići, sekačica. A ne znam mnogo." "Znaš da je Armitažovo pravo ime Korto", reče Pjer, još krijući oči iza mekog plastičnog oboda dvogleda. "Odakle ti to, prijatelju?"

"Valjda je to nekad spomenuo", reče Kejs, žaleći zbog greške. "Svako ima po par imena. Ti se stvarno zoveš Pjer?" "Znamo da su te operisali u Čibi", reče Mišel, "što je možda bila prva Vintermutova greška."

Kejs je zurio u nju, trudeći se da mu pogled bude što bezizražajniji. To ime prvi put je bilo pomenuto. "Proces primenjen na tebi završio se tako što je vlasnik zatražio zaštitu sedam osnovnih patenata. Znaš li šta to znači?"

"Ne." "To znači da vlasnik ilegalne klinike u Čibi sada poseduje većinu deonica u tri velika konzorcijuma za medicinska istraživanja. A to narušava uobičajeni poredak stvari. I privlači pažnju."

Prekrstila je smeđe ruke preko malih, visokih dojki i naslonila se na štampani jastuk. Kejs se pitao koliko ima godina. Kažu da se starost vidi u očima, ali njemu to nikada nije uspevalo. Iza svojih stakala od ružičastog kvarca, Džulijus Din imao je oči bezbrižnog desetogodišnjaka.

Kod Mišel su bile stare samo šake. "Pratili smo te do Gradova, tamo smo te opet izgubili, zatim smo te našli kada ste polazili za Istanbul. Vratili smo se po tragu i utvrdili da ste izazvali paniku u zgradi Čulo/Mreže. Oni u Čulo/Mreži jedva su dočekali da nam pomognu.

Zbog nas su napravili popis. Otkrili su da im je nestao ROM konstrukt ličnosti Mekoj Polija." "U Istanbulu je bilo lako", reče Rolan, gotovo pokajnički. "Žena je stvorila neprijatelja od Armitažovog kontakta sa tajnom policijom."

"A onda ste došli ovamo", reče Pjer, spustivši dvogled u džep šortsa. "Bili smo oduševljeni." "Prilika da nabacite boju?" "Znaš na šta mislimo", reče Mišel.

"Ako budeš glumio neznanje, samo ćeš otežati svoj položaj. Još postoji problem izručenja. Vratićeš se sa nama, Kejse, kao i Armitaž. Ali kuda ćemo tačno otići odavde?

U Švajcarsku, gde ćeš biti samo pion na suđenju veštačkoj inteligenciji? Ili u le BAMO, gde bi mogli da ti pripišu učešće ne samo u krađi podataka, već i u izazivanju nereda koji su odneli četrnaest nevinih života? Možeš da biraš." Kejs izvadi jijuan iz kutije; Pjer mu ga zapali zlatnim Danhilom.

"Da li bi te Armitaž zaštitio?" Pitanje je bilo naglašeno škljocanjem sjajnih čeljusti upaljača. Kejs ga pogleda kroz bolove i gorčinu betafenetilamina. "Koliko imaš godina, šefe?"

"Dovoljno da shvatim da si zajeban, izgoreo, da je ovome kraj, a ti ćeš biti žrtva." "Jedno pitanje", reče Kejs i povuče dim. Dunu dim prema agentu Turingovog registra. "Imate li vi, momci, uopšte ovlašćenje da radite ovde gore?

Mislim, zar ne bi trebalo da na ovoj žurci bude i tim službe sigurnosti Frisajda? Ovo je njihovo dvorište, zar ne?" Oči na licu mršavka otvrdnuše, ali Pjer samo slegnu ramenima. "Svejedno je", reče Rolan.

"Poći ćete s nama. Navikli smo na pravno maglovite situacije. Ugovori po kojima deluje naša služba u Registru pružaju nam velike mogućnosti. Mi sami stvaramo mogućnosti, kada je to potrebno."

Maska ljubaznosti odjednom je spala i Rolanove oče bile su tvrde kao i Pjerove. "Gori si od budale", reče Mišel, ustajući, sa pištoljem u ruci. "Nimalo te nije briga za sopstvenu vrstu. Već hiljama godina ljudi maštaju o savezu sa demonima.

Tek sada su takve stvari postale moguće. Čime bi bio plaćen? Koja bi bila tvoja cena, za to što si pomogao toj stvari da se oslobodi i razvije?" U njenom mladalačkom glasu bilo je umornog iskustva koje nijedan devetnaestogodišnjak ne bi umeo da 66

postigne. "Sada ćeš da se obučeš. Ideš s nama. Zajedno sa čovekom koga zoveš Armitaž, vraćaš se sa nama u Ženevu da budeš svedok na suđenju onoj inteligenciji.

Ako odbiješ, ubićemo te. Odmah." Podigla je pištolj, glatki, crni valter sa ugrađenim prigušivačem. "Već se oblačim", reče on i posrnu prema krevetu.

Noge su mu još bile obamrle i nespretne. Počeo je da navlači čistu majicu. "Brod nas čeka. Izbrisaćemo Polijev konstrukt pulsnim oružjem."

"U Čulo/Mreži će da pošize", reče Kejs, razmišljajući: i sve dokaze u Hosaki. "Već su u nevolji zbog posedovanja takve stvari." Kejs navuče majicu preko glave. Ugleda šuriken na krevetu, svoju zvezdu od mrtvog metala.

Potražio je onaj bes u sebi. Nestao je. Vreme je da se preda, prepusti... Pomislio je na toksinske vrećice. "Dolazi meso", promrmlja.

Spuštajući se liftom prema travnjaku, mislio je na Moli. Možda je već u Strejlajtu. Lovi Rivijeru. Dok nju verovatno lovi Hideo, gotovo sigurno onaj klonirani nindža iz Finove priče, onaj što je došao po glavu koja govori.

Naslonio je glavu na mutno crnu plastiku zida lifta i sklopio oči. Udovi su mu bili od drveta, trošnog, iskrivljenog, natopljenog kišom. Ispod drveća, pod sjajnim suncobranima, služili su ručak. Rolan i Mišel odmah zaigraše ulogu, živo ćaskajući na francuskom.

Pjer je išao iza njih. Mišel je držala cev pištolja uz Kejsova rebra, krijući oružje pod belom jaknom, prebačenom preko ruke. Dok su prelazili poljanu, između stolova, pitao se da li bi ga ubila ako bi se sad srušio. Po ivicama vidnog polja gomilalo mu se crno krzno.

Pogledao je uvis prema usijanoj traci Lado-Ejksonove armature i ugledao džinovskog leptira kako graciozno ponire snimljenim nebom. Na kraju poljane stigoše do ograđene litice gde je divlje cveće igralo na vazdušnoj struji iz kanjona Deziderate. Mišel zabaci kratku, tamnu kosu i pokaza rukom, obraćajući se Rolanu na francuskom. Delovala je iskreno srećno.

Kejs pogleda u smeru njenog pokreta i ugleda zakrivljenja jezera, belasanje kockarnica, tirkizne pravougaonike hiljada bazena, tela kupača nalik na sićušne bronzane hijeroglife. Sve zajedno držala je približna gravitacija uz beskrajnu krivinu školjke Frisajda. Pošli su uz ogradu do živopisnog gvozdenog mosta izvijenog nad Dezideratom. Mišel ga munu valterom u leđa.

"Polako, danas jedva hodam." Prešli su nešto više od četvrtine mosta kada je mikrolaka napala. Njen električni motor bio je nečujan sve dok prop od ugljeničnih vlakana nije otkinuo vrh Pjerove lobanje. Na trenutak su se našli u senci letelice; Kejs oseti kako ga vrela krv prska po vratu, a onda ga neko saplete.

Prevrnuo se i video Mišel na leđima, podignutih kolena, kako nišani valterom, držeći ga obema rukama. Uzaludan trud, pomislio je, u čudnoj bistrini šoka. Pokušavala je da obori mikrolaku. Tada se dao u beg.

Osvrnuo se tek kada je prošao prvo drveće. Rolan ga je progonio. Video je kako krhki dvokrilac udara u gvozdenu ogradi mosta, raspada se i prevrće, odnoseći devojku sa sobom dole prema Deziderati. Rolan se nije osvrtao.

Lice mu je bilo ukočeno, bledo, iskeženih zuba. Nešto je držao u ruci. Robot-baštovan zgrabio je Rolana kad je ovaj prolazio ispod istog onog drveta. Spustio se iz potkresane krošnje poput raka sa dijagonalnim prugama crne i žute boje.

"Pobio si ih", dahtao je Kejs u trku. "Sve si ih pobio, jeb'o majku ludu..." 14. Mali voz jurio je kroz tunel brzinom od osamdeset kilometara na sat. Kejs je žmurio.

Tuširanje je pomoglo, ali je izgubio doručak kada je video kako se Pjerova krv ispira niz bele pločice. Sila teže opadala je sa sužavanjem vretena. Kejsu se kuvalo u stomaku. Aerol ga je čekao sa skuterom na pristaništu.

"Kejse, čovek, veliki problem." Glas mu je bio jedva čujan u Kejsovim slušalicama. Pritisnuo je bradom kontrolu jačine zvuka i zagledao se u leksan staklo Aerolovog šlema. "Aerole, moram na Garvija."

67

"Jeste. Vezuj se, čovek. Ali Garvi zaplenjen. Došla jahta, ona što već bila.

Sada stalno uz Markusa Garvija." Turing? "Već je bila?" Kejs se pope u okvir skutera i poče da se vezuje.

"Japan-jahta. Donela ti paket..." Armitaž. Kada su ugledali Markusa Garvija, kroz Kejsov mozak prođoše zbrkane slike osa i pauka. Mali tegljač priljubio se uz sivi trup vitkog insektolikog broda, pet puta dužeg od njega.

Kraci hvataljki isticali su se na okrpljenom oklopu Garvija čudnom jasnoćom vakuuma i gole Sunčeve svetlosti. Iz jahte se izvijao bledi nabrani most; vijugao je da bi izbegao pogon tegljača i pokrivao stražnji ulazni otvor. U položaju brodova bilo je nečeg opscenog, ali je više podsećalo na hranjenje nego na seks. "Šta je sa Maelkumom?"

"Maelkum dobro. Niko ne dođe kroz cev. Pilot jahte govori s njim, kaže opusti se." Dok su prolazili pored sivog broda, Kejse ugleda ime 'Haniva', ispisano tankim, belim slovima ispod bloka japanskih znakova.

"Ovo mi se ne dopada. Vreme je da kupimo dupeta odavde." "Maelkum misli isto, čovek, ali Garvi ne može daleko ovako." Kada je Kejs prošao kroz prednju komoru i skinuo šlem, Maelkum je preo ubrzanim dijalektom u svoj radio.

"Aerol se vratio na Ljuljašku", reče Kejs. Maelkum klimnu glavom, i dalje šapućući u mikrofon. Kejs se provukao iznad uskovitlanog žbuna pilotovih lokni i počeo da skida odelo. Maelkumove oči sada su bile zatvorene; klimao je glavom, osluškujući odgovor preko para slušalica sa jarko narandžastim jastučićima, čela nabranog od pažnje.

Nosio je iskrzani džins i staru, zelenu, najlonsku jaknu otkinutih rukava. Kejs gurnu crveno Sanio odelo i spremište i spusti se u g-mrežu. "Vidi šta govori duh, čovek", reče Maelkum. "Kompjuter stalno pita za tebe."

"Ko je onda gore u toj stvari?" "Isti Japan-momak koji bio pre. Sad s njim gospon Armitaž, doš'o sa Frisajda..." Kejs namesti trode i uključi se. "Diksi?"

U matrici su ga čekale ružičaste kugle čeličana u Sikimu. "Šta to smeraš, dečko? Naslušao sam se jezivih priča. Hosaka je priključena na svog blizancu u gazdinom brodu.

Samo đipa. Turing ti je za petama?" "Bio je, ali ih je Vintermut pobio." "Pa, to ih neće dugo zadržati.

Ima ih mnogo tamo odakle su ovi došli. Eto njih u velikom broju. Kladim se da se njihovi dekovi nalaze svuda po ovom sektoru mreže, k'o muve na balegi. A tvoj gazda, Kejse, kaže da se kreće.

Polazak, veli, i to odma'." Kejs otkuca koordinate Frisajda. "Daj to meni, Kejse..." Matrica se zamuti i poče da se menja sa složenim nizom skokova koje je Ravnolinijski izvodio brzinom i tačnošću koje nateraše Kejsa da se žacne od zavisti. "Sranje, Diksi..." "'Ej, dečko, vidiš kakav sam bio kad sam bio živ.

A još ništa nisi video. Gle', bez ruku!" "To je to, a? Veliki, zeleni pravougaonik s leve strane?"

"Pogodio si. Jezgro podataka korporacije Tezje-Ešpul, a taj led je proizvod dveju njenih bratskih VI. Ni vojska nema ništa bolje, čini mi se. Đavolski led, Kejse, crn k'o grob i klizav k'o staklo.

Srprži ti mozak čim te spazi. Ako priđemo bliže, nabiće nam u dupe toliko tragača da će na uši da nam ispadaju, a momci u T-E saznaće koji broj cipela nosiš i koliki ti je đoka." "Ne izgleda baš toliko gadno, zar ne? Mislim, nakačio mu se Turing.

Mislio sam da bi možda trebalo da se gubimo odavde. Mogu da te ponesem." "Ma nemoj? Ti to ozbiljno?

Ne želiš da vidiš šta sve može taj kineski program?" "Pa, ja..." Kejs je zurio u zelene zidove T-E leda. "Da ga jebem. U redu.

Idemo." "Ubaci ga." 68

"Hej, Maelkume", reče Kejs, isključivši se. "Verovatno ću nekih osam sati biti pod trodama." Maelkum je opet pušio. Kabina je bila puna dima.

"Zato neću moći da odem do..." "Nemaš problem, čovek." Sionit izvede visoki salto napred i poče da prekopava po zakopčanoj mrežastoj torbi, izvuče namotaj prozirne cevi i još nešto, zapečaćeno u sterilno vakuumsko pakovanje. Nazvao je to teksaški kateter, a Kejsu se nimalo nije svidelo. Ubacio je kineski virus, sačekao, a onda ga gurnuo do kraja.

"U redu", reče, "tu smo. Slušaj, Maelkume, ako opasno zagusti, cimni me za zglob leve ruke. Osetiću to. Inače radi ono što ti kaže Hosaka, u redu?"

"Sigurno, čovek." Maelkum zapali novi džoint. "I uključi ventilaciju. Neću da to tvoje sranje utiče na moje neuropredajnike.

Već sam dovoljno mamuran." Maelkum se naceri. Kejs se ponovo uključi. "Isuse sa štakom", reče Ravnolinijski, "vidi ovo."

Kineski virus se razmotavao oko njih. Polihromatska senka sa bezbroj prozirnih slojeva koji su se preuređivali i kretali. Protejski, ogroman, dizao se iznad njih, zaklanjajući prazninu. "Veliki jebač", reče Ravnolinijski.

"Videću šta je sa Moli", reče Kejs i udari po prekidaču simstima. Slobodan pad. Osećaj je bio sličan ronjenju kroz savršeno bistru vodu. Padala je - dizala se kroz široku cev od mesečevog betona, osvetljenu na svaka dva metra prstenjem od belog neona.

Veza je bila jednosmerna. Nije mogao da joj se obrati. Prebacio se. "Dečko, ovo je opak komad softvera.

Najluđa stvar posle hleba u kriškama. Mrcina je nevidljiva. Upravo sam kupio dvadeset sekundi u onoj maloj, ružičastoj kutiji, četiri skoka levo od T-E leda; hteo sam da pogledam na šta ličimo. Ni na šta.

Nema nas." Kejs je pretražio matricu oko leda Tezje-Ešpulovih i pronašao ružičasti oblik, standardnu komercijalnu jedinicu. Ukucao je naredbu za približavanje. "Možda je neispravan."

"Možda, ali sumnjam. Naša bebica ipak je vojno čedo. I nov je. Jednostavno je neprepoznatljiv.

I kad ne bi bio takav, videli bi nas kao neku vrstu kineskog šunjala, ali nas niko ne zarezuje. Možda čak ni oni tamo u Strejlajtu." Kejs je posmatrao glatki zid koji je zaklanjao Strejlajt. "Pa, to je prednost, zar ne?"

"Može biti." Konstrukt se nasmeja svojom aproksimacijom smeha. Kejs se trže. "Još jednom sam proverio stari Kuang Jedanaest, dečko.

Ponaša se prijateljski, sve dok držiš obarač, učtiv je i uslužan da je to milina. I dobro govori engleski. Jesi li čuo nekad za spori virus?" "Ne."

"Ja jesam, jednom. Tada je to još bila samo zamisao. Ali stari Kuang je baš to. Ovo nije bušenje i ubacivanje, već pre kao da stvaramo sadejstvo s ledom, tako lagano da on to i ne oseti.

Kuangova logika kao da se privuče meti i počne da se menja dok ne postane sasvim nalik tkivu leda. Postajemo sijamski blizanci pre nego što tamo stignu da se uzvrpolje." Ravnolinijski se nasmeja. "Samo kad ne bi bio tako prokleto veseo danas, čoveče.

Taj tvoj smeh struže mi po kičmi." "Žalim slučaj", reče Ravnolinijski. "I stari mrtvac mora ponekad da se nasmeje." Kejs udari po prekidaču simstima.

I propade kroz izuvijani metal i miris prašine, kliznuvši dlanovima niz glatki papir. Iza njega se nešto bučno sruši. "'Ajde", reče Fin, "o'ladi malo." Kejs je ležao ispružen na gomili požutelih časopisa, a ispod njega čežnjiva galaksija devojaka blistala je belim zubima u polumraku Metro Holografiksa.

Ležao je udišući miris starih časopisa sve dok mu srce nije usporilo. "Vintermut", reče. "Jeste", reče Fin, odnekud iza njega. "Pogodio si."

"Odjebi." Kejs sede, trljajući zglobove šaka. 69

"Ma, hajde", reče Fin i iskorači iz svojevrsne niše u zidu otpadaka. "Ovako je bolje za tebe, čoveče." Izvadio je iz džepa partagase i zapalio jednu. Miris kubanskog duvana ispuni prostoriju.

"Da li je trebalo da ti se prikažem u matrici kao zapaljeni grm? Neće ti promaći ništa od akcije. Sat proveden ovde uzeće ti samo nekoliko sekundi u matrici." "Nije ti palo na pamet da mi tvoje pojavljivanje u liku ljudi koje znam ide na živce?"

Ustao je, otresajući bledu prašinu sa crnog džinsa. Okrenuo se i besno osmotrio prašnjave prozore i zatvorena vrata prema ulici. "Šta je tamo napolju? Njujork?

Ili tu sve prestaje?" "Pa", reče Fin, "to ti je kao ono drvo, znaš. Padne u šumi, ali tamo možda nema nikoga da to čuje." Pokaza Kejsu ogromne prednje zube i povuče dim iz cigare.

"Možeš da prošetaš ako hoćeš. Sve je tu, ili bar sve ono što si video. Ovo je sećanje, zar ne? Iscedim te, proberem i ponovo ti vratim."

"Nemam tako dobro pamćenje", reče Kejs, osvrćući se. Pogleda svoje šake, prevrćući ih. Pokušao je da se seti izgleda linija na dlanovima, ali nije mogao. "Svako ga ima", reče Fin, ispusti cigaru i smrvi je petom, "ali malo ko mu ima pristup.

Umetnici, možda, ako su stvarno dobri. Kada bi mogao da preklopiš ovaj konstrukt sa stvarnošću, Finovom radnjom u donjem Menhetnu, uočio bi razlike, ali možda ne onoliko koliko očekuješ. Za tebe je sećanje holografsko." Fin cimnu svoje malo uho.

"Moje je drugačije." "Kako to misliš, holografsko?" Reč ga je podsetila na Rivijeru. "Samo to da je holografska paradigma najbliže što ste uspeli u predstavljanju ljudskog sećanja.

Doduše, nikad se niste ni potrudili oko toga. Vi, ljudi, mislim." Fin zakorači napred i podiže izduženu glavu da pogleda Kejsa. "Da jeste, možda vam se ja ne bih ni dogodio."

"Šta bi to trebalo da znači?" Fin slegnu ramenima. Ofucani tvid mu je visio i nije mu se sasvim vratio na ramena. "Pokušavam da ti pomognem, Kejse."

"Zašto?" "Zato što si mi potreban." Ponovo se pojaviše krupni, žuti zubi. "I zato što sam ja potreban tebi."

"Kenjaš. Umeš li da mi čitaš misli, Fine?" Namrštio se. "Vintermute, hoću da kažem."

"Misli se ne čitaju. Vidiš, još se držite paradigmi štampane reči, a ti jedva umeš da čitaš. Imam pristup tvojim sećanjima, ali to nije isto što i tvoj um." Gurnuo je ruku u otvoreno kućište prastarog televizora u izvukao srebrno-crnu vakuumsku cev.

"Vidiš ovo? Deo moje DNK, na neki način..." Bacio je stvar u mrak i Kejs začu kako puca i zveči. "Stalno pravite modele. Kamene krugove.

Katedrale. Orgulje. Računare. Znaš li ti da nemam pojma zašto sam sada ovde?

Ali ako večeras dobiješ trku, konačno ćete postići pravu stvar." "Nemam pojma o čemu govoriš." "Mislim na kolektivno 'vi'. Tvoja vrsta."

"Ti si pobio one iz Turinga." Fin slegnu ramenima. "Moralo se. Kud baš tebe da zaboli dupe; smakli bi te, a da ne trepnu.

No, ovde si da još malo porazgovaramo. Sećaš se ovoga?" U desnoj ruci stvori mu se nagoreli osinjak iz Kejsovog sna; zaudarao je na gorivo u teskobnoj pomrčini radionice. Kejs posrnu unazad do zida otpadaka.

"Jeste. To sam bio ja. Uradio sam to pomoću holo uređaja u prozoru. Još jedno sećanje koje sam iscedio iz tebe kada sam te prvi put komirao.

Znaš zašto je ono važno?" Kejs odmahnu glavom. "Zato" - i gnezdo nestade - "što najviše liči na Tezje-Ešpulove. Njihov ljudski ekvivalent.

Strejlajt je kao taj osinjak, ili bar deluje na taj način. Mislio sam da će ti to pomoći da se osećaš bolje." "Da se osećam bolje?" "Da znaš kakvi su.

U jednom trenutku počeo si da me mrziš k'o psa. To je dobro. Ali ako mrziš njih. Isto, samo različito."

"Čuj", reče Kejs, zakoračivši napred, "oni mi nikad nisu kenjali. Za razliku od tebe..." Ali nije mu uspevalo da se razbesni. "Govoriš o T-E, oni su me napravili. Ona Francuskinja ti je rekla da prodaješ svoju vrstu.

Nazvala me demonom." Fin se iskezi. "To i nije tako važno. Moraćeš da omrzneš nekog pre nego što se ovo završi."

Okrenuo se i pošao prema dnu radionice. "U redu, sad dođi da ti malo pokažem kako izgleda Strejlajt, dok si još tu." Podigao je ugao ćebeta. Bela svetlost prosu se unutra.

"Bogamu, čoveče, ne stoj tu k'o mulac." Kejs pođe za njim, trljajući lice. "Tako", reče Fin i ščepa ga za lakat. 70

Nešto ih povuče, u oblaku prašine, pored stare vune, pravo u slobodni pad kroz cilindrični tunel od mesečevog betona, osvetljen na svaka dva metra prstenovima belog neona. "Isuse", izusti Kejs, prevrćući se. "Ovo je glavni ulaz", reče Fin kroz lepršanje tvida. "Da ovo nije moj konstrukt, glavna kapija nalazila bi se tu gde je radionica, gore na osi Frisajda.

Biće siromašno pojedinostima, zato što ne poseduješ sećanje o ovome. Ovaj delić si video zahvaljujući Moli..." Kejsu uspe da se ispravi, ali poče da se okreće u dugačkoj spirali. "Drž' se", reče Fin, "ubrzaću nas." Zidovi se zamutiše.

Vrtoglav osećaj kretanja napred, boja, munjevitog skretanja i leta kroz uske prolaze. U jednom trenutku činilo se da prolaze kroz nekoliko metara čvrstog zida, treptaj mrklog mraka. "Evo", reče Fin. "To je to."

Lebdeli su u sredini savršeno kvadratne odaje, zidova i tavanice obloženih pločama mrkog drveta. Pod je bio prekriven kvadratnim tepihom sa svetlim uzorkom mikročipa, kola izatkanih od plave i skerletne vune. Tačno u središtu sobe, poravnato sa šarom tepiha, stajalo je četvrtasto postolje od mutnog belog stakla. "Vila Strejlajt", progovori draguljima ukrašena stvar na postolju, "jeste telo uraslo samo u sebe, gotička ludorija.

Svaka prostorija u Strejlajtu poseduje neku tajnu. To je beskrajni niz prostorija povezanih hodnicima, stepeništima zapletenim kao creva, gde pogled luta uskim krivinama, pokraj kitnjastih panela, praznih niša..." "Esej 3Džejn", reče Fin, vadeći odnekud partagase. "Napisala ga je sa dvanaest godina, za predmet nauke o jeziku." "Arhitekti Frisajda uložili su veliki trud da sakriju činjenicu da je unutrašnjost vretena uređena banalnom preciznošću rasporeda nameštaja u hotelskoj sobi.

U Strejlajtu, unutrašnja površina školjke obrasla je očajničkim obiljem struktura, oblika koji se preklapaju, ukrštaju, uzdižu prema mikroelektronskom jezgru, srcu naše klanovske korporacije, valjku od silikona izbušenom uskim tunelima za održavanje, ponekad ne širim od ljudske šake. Tu mile sjajni rakovi, vođeni daljinskim komandama, motreći na mikromehanička oštećenja i tragove sabotaže." "Video si je u restoranu", reče Fin. "Po merilima arhipelaga", nastavila je glava, "naša porodica je stara i spirala naše kuće odraz je te starosti.

Ali i nešto drugo. Ustrojstvo vile govori o kretanju prema unutra i poricanju svetle praznine iza zidova. Tezje i Ešpul popeli su se gravitacijskim bunarom i otkrili da mrze slobodni prostor. Sagradili su Frisajd da bi crpli blaga novonastalih ostrva, postali bogati i ekscentrični, i započeli izgradnju produžetka svojih tela u Strejlajtu.

Ogradili smo se sopstvenim novcem, rastući unutra, stvarajući beskrajnu vaseljenu u sebi samima. Vila Strejlajt ne poznaje nebo, snimljeno ili neko drugo. U silikonskom jezgru vile nalazi se mala prostorija, jedini pravougaoni prostor u celom sklopu. Ovde, na jednostavnom postolju od stakla, počiva optočena bista od platine, posuta lapisom i biserjem.

Blistave kugle njenih očiju isklesane su u sintetičkom rubinu osmatračkog okna broda koji je doneo prvog Tezjea iz bunara i vratio se po prvog Ešpula..." Glava zaćuta. "I?" upita Kejs konačno, kao da očekuje da će mu glava odgovoriti. "To je sve što je napisala", reče Fin.

"Nije dovršila. Bila je dete. Ovo je neka vrsta ceremonijalnog terminala. Potrebna mi je Moli da ovde izgovori pravu reč u pravom trenutku.

U tome je caka. Ništa ne znači koliko ćete ti i Ravnolijiski duboko da prodrete uz pomoć kineskog virusa, ako ova stvar ne čuje čarobnu reč." "A ta reč je...?" "Ne znam.

Možeš da kažeš da sam ja u osnovi određen činjenicom da je ne znam, jer ne mogu da je znam. Ja sam onaj koji ne poznaje reč. Kad bi je ti znao, čoveče, i kad bi mi je rekao, opet ne bih mogao da je znam. To je ugrađeno u mene.

Potrebno je da je neko drugi dozna i donese ovamo, baš kada se ti i Ravnolinijski probijete kroz onaj led i skrenete pažnju jezgra." "Šta će tada biti?" "Posle toga neće više biti mene. Prestaću da postojim."

"Nemam ništa protiv", reče Kejs. 71

"Naravno. Ali pripazi dupe, Kejse. Izgleda da moja... ovaj... druga polovina vreba na nas. Jedan zapaljeni grm nalik je na drugi.

A Armitaž počinje da puca po šavovima." "Kako to misliš?" Ali soba se prelomi u desetak nemogućih uglova, padajući u kiberprostor kao origami-ždral. 15.

"Pokušavaš da oboriš moj rekord, sinak?" upita Ravnolinijski. "Mozak ti je bio mrtav punih pet sekundi." "Budi tu", reče Kejs i udari po prekidaču simstima.

Čučala je u mraku, oslanjajući se dlanovima o hrapav beton. KEJS KEJS KEJS KEJS. Digitalni prikaz treptao je alfanumeričkim znacima njegovog imena. Vintermut ju je obaveštavao o uspostavljenoj vezi.

"Slatko", reče ona. Zaljuljala se na petama, protrljala dlanove i kvrcnula zglobovima prstiju. "'De si dosad?" VREME MOLI VREME SAD.

Jezikom je snažno pritisnula donje prednje zube. Jedan se neznatno pomeri, uključivši mikrokanalna pojačala; nasumično odbijanje fotona kroz tamu pretvori se u struju elektrona i beton oko nje postade avetinjski svetao i zrnast. "U redu, dušo. Idemo da se poigramo."

Pokazalo se da se krila u nekoj vrsti servisnog tunela. Ispuzala je napolje kroz kitnjastu bronzanu rešetku na šarkama. Po njenim šakama i podlakticama video je da ponovo nosi poliugljenično odelo. Ispod plastike osećao je poznati pritisak zategnute tanke kože.

Nosila je nešto ispod mišice, u futroli. Ustala je, zakopčala odelo i dodirnula rapavu plastiku drške pištolja. "'Ej, Kejse", reče, jedva izgovarajući reči, "slušaš li me? Ispričaću ti priču... Jednom sam imala momka.

Nekako me podsećaš..." Osvrnula se i osmotrila hodnik. "Zvao se Džoni." Duž niskog, zasvođenog hodnika nizale su se desetine muzejskih izložbenih sanduka, prastarih kutija od smeđeg drveta sa staklenom prednjom pločom. Izgledali su kao uljezi, ovde, uz organska zakrivljenja zidova hodnika, kao da su ih dovukli i poređali u neku zaboravljenu svrhu.

Na patiniranim bronzanim držačima, u razmacima od deset metara, visile su kugle bele svetlosti. Pod je bio neravan; kada je pošla niz hodnik, Kejs shvati da je pokriven stotinama nasumce nabacanih ponjava i tepiha. Na nekim mestima bilo je po šest slojeva, tako da je pod bio meki krpež ručno tkane vune. Ozlojeđivalo ga je to što Moli ne obraća pažnju na vitrine i njihov sadržaj.

Morao je da se zadovolji letimičnim pogledima koji su mu otkrivali komade grnčarije, starinsko oružje, stvar toliko načičkanu zarđalim ekserima da se nije mogla prepoznati, iskrzane delove tapiserija... "Vidiš, moj Džoni bio je bistar momak sa puno stila. Počeo je kao skladište na Memori Lejnu, sa čipovima u glavi, a ljudi su mu plaćali da u njih sakrije podatke. Te noći kada sam ga srela, imao je na vratu Jakove, i sredila sam njihovog ubicu. Imala sam više sreće nego pameti, ali sam uspela da ga sredim.

Posle toga, sve je bilo glatko i slatko, Kejse." Jedva je pomerala usne. Osećao je kako oblikuje reči; nije morao da ih čuje. "Imali smo dogovor sa jednom sipom, da nam iščeprka na uvid tragove svega što je bilo čuvano u njemu.

Snimili smo to na traku i počeli da cedimo odabrane klijente. Bivše klijente. Bila sam posrednik, snagator, pas-čuvar. I bila sam srećna.

Jesi li ikad bio srećan, Kejse? Bio je moj momak. Zajedno smo radili. Kao partneri.

Prošlo je možda osam meseci otkako sam napustila kuću lutaka kada sam ga srela..." Zastala je, prišunjala se oštrom zavijutku hodnika i nastavila. Tamo je bilo još sjajnih, drvenih kutija, sa stranicama u boji bubašvabinog krila. "Bilo nam je glatko i slatko, i sve je išlo kako treba. Činilo nam se da nam niko ništa ne može.

Ja im ne bih dozvolila. Pretpostavljam da su Jakuze još imale pik na Džonija. Zato što sam ubila njihovog čoveka. Zato što ih je Džoni ispalio.

A Jakovi umeju da se kreću tako jebeno sporo, čoveče, mogu da čekaju godinama i godinama. Puste da proživiš ceo život, tako da imaš više da izgubiš kad dođu da ti ga uzmu. Strpljivi poput pauka. Zen pauka.

Tada to nisam znala. Ili ako jesam, mislila sam da se ne odnosi na nas. Kad si mlad, misliš da si Bog. Tada su došli, baš kad smo poverovali da imamo dovoljno da se povučemo, spakujemo i odemo, možda negde u Evropu.

Nijedno od nas nije znalo šta bismo tamo radili, zato što nije više bilo potrebno da se radi. 72

Ali smo živeli na visokoj nozi, sa švajcarskim računom u orbitalnoj banci i gnezdom punim igračaka i nameštaja. To ume da ti otupi oštricu. Onaj prvi koga su poslali bio je žestok. Neviđeni refleksi, implanti, dovoljno stila za deset običnih vojnika.

Ali drugi, taj je bio, ne znam, kao monah. Kloniran. Ubica do poslednje ćelije. Nosio je smrt u sebi, neku tišinu, odisao je njom..." Glas joj utihnu jer se hodnik razdavajao u dva istovetna stepeništa naniže.

Pošla je levim. "Jednom, kada sam bila klinka, uselili smo se u kolibu. Bilo je to dole na Hadsonu, a tamo su pacovi stvarno ogromni, čoveče. Od hemikalija koje nose u sebi.

Bili su veliki kao ja, i jedan je celu noć grebao ispod poda kolibe. Pred zoru je neko doveo tog starca. Bio je sav u borama, a oči su mu bile zakrvavljene. Nosio je nešto umotano u masnu kožu, sličnu onoj u kojoj čuvaš alat da ne zarđa.

Raširio ju je i izvadio revolver i tri metka. Ubacio je jedan metak i počeo da šeta po kolibi, a mi smo stajali uz zidove. Napred-nazad. Oborene glave, prekrštenih ruku, kao da je zaboravio na pištolj.

Osluškivao je pacova. Mi smo se sasvim primirili. Starac je napravio korak. Pacov se pomerio.

Pacov se pomeri, starac korakne. Tako čitav sat, a onda kao da se setio revolvera. Uperio ga je u pod, iskezio se i povukao obarač. Zamotao pištolj i otišao.

Kasnije sam se zavukla ispod kolibe. Pacov je imao rupu između očiju." Posmatrala je zabravljena vrata, raspoređena tu i tamo duž hodnika. "Taj drugi koga su poslali za Džonijem bio je kao onaj starac.

Ne star, već naprosto takav. Ubijao je na isti način." Hodnik se proširio. More raskošnih tepiha blago se talasalo ispod ogromnog lustera, čiji je najniži kristalni visuljak dopirao gotovo do poda.

Kristal zazvecka kada je Moli ušla u odaju. Na ekranu joj je treptalo TREĆA VRATA LEVO. Pošla je levo, izbegavajući izvrnuto stablo od kristala. "Videla sam ga samo jednom.

Vraćala sam se u naš stan. Upravo je izlazio. Živeli smo u preuređenoj fabrici, zajedno sa mnogo mladih nada Čulo/Mreže, tako nešto. Stan je već imao prilično dobro obezbeđenje, a ja sam ugradila još nekoliko moćnijih stvarčica da bih ga učinila stvarno sigurnim.

Znala sam da je Džoni gore. Ali taj čovečuljak mi je privukao pažnju kada je izišao. Nije rekao ni reč. Samo smo se pogledali i znala sam.

Običan čova u običnoj odeći, skroman, bez vidljivog ponosa. Pogledao me je i ušao u peditaksi. Znala sam. Popela sam se i Džoni je sedeo u stolici pored prozora, malo otvorenih usta, kao da bi da kaže nešto čega se upravo setio."

Vrata pred njom bila su stara, isklesana iz komada Tai tikovine koji kao da je bio presečen nadvoje da bi se uklopio u niski dovratak. Ispod izvijenog zmaja bila je ugrađena primitvna mehanička brava sa štitnikom od nerđajućeg čelika. Kleknula je, izvukla iz unutrašnjeg džepa smotuljak crnog antilopa i odabrala kao iglu tanak kalauz. "Posle toga nisam više srela nikoga do koga bi mi imalo bilo stalo."

Gurnula je kalauz u bravu i tiho čačkala, grickajući donju usnu. Izgledalo je da se oslanja samo na dodir; pogled joj je bio zamućen, vrata su bila mrlja svetlog drveta. Kejs je osluškivao muk u hodniku, naglašen tihim zveckanjem lustera. Sveće?

U Strejlajtu je sve bilo naopako. Setio se Ketine priče o zamku sa bazenima i ljiljanima, i odmerenih reči 3Džejn koje je onako muzikalno recitovala glava. Mesto uraslo u sebe. Strejlajt je pomalo mirisao na buđ, pomalo na parfem, i na crkvu.

Gde su se denuli Tezje-Ešpulovi? Očekivao je da će zateći urednu košnicu disciplinovane aktivnosti, ali Moli nije videla nikoga. Njen monolog ga je uznemirio; nikada mu nije pričala o sebi. Osim one priče o kući lutaka, retko je pominjala nešto što bi bar nagovestilo njenu prošlost.

Sklopila je oči i začulo se škljocanje koje je Kejs više osetio nego čuo. Podsetilo ga je na magnetne brave na vratima njenog sobička u kući lutaka. Vrata su mu se otvorila, iako je imao pogrešan čip. To se Vintermut postarao za bravu, kao što je upravljao mikrolakom i robotom baštovanom.

Sistem brava u kući lutaka bio je deo sigurnosnog sistema Frisajda. Ova obična mehanička brava biće teži zalogaj za VI, jer zahteva daljinski vođenu jedinicu ili ljudskog pomoćnika. Otvorila je oči, gurnula kalauz u kožicu, pažljivo je zamotala i zavukla je nazad u džep. "Valjda me podsećaš na njega", reče ona.

"Mislim da si rođen da bežiš. Ono što si bio u Čibi, bila je ogoljena verzija onog što bi bio na svakom drugom mestu. Zla sreća ume ponekad to da uradi, da te svede na primitivne nagone." Ustala je, protegla se i stresla.

"Znaš, mislim da je onaj koga je Tezje-Ešpul poslao za Džimijem, momkom koji je ukrao glavu, isti onaj koga su Jakovi poslali da ubije Džonija." Izvukla je bacač iz futrole i podesila ga na rafalnu paljbu. Kejs se gotovo trgnu zbog ružnoće vrata kada je pružila ruku da ih otvori. Ne samih vrata, koja su bila prelepa, ili su jednom bila deo lepše celine, već zbog načina na koji su bila presečena da bi se uklopila u određeni otvor.

Čak im je i oblik bio pogrešan, pravolinijski, među krivinama uglačanog betona. Dovukli su te stvari, pomislio je, a onda ih na silu uklopili. Ali ništa nije bilo na svom mestu. Vrata su bila jednako uljez 73

kao i nezgrapne vitrine, ogromno kristalno drvo. Onda se setio eseja 3Džejn i zamislio kako su dovlačili delove iz bunara da bi oživeli nekakvu veliku zamisao, san odavno izgubljen u nagonskom nastojanju da se ispuni prostor, da se očuva slika koju je porodica imala o sebi. Setio se rasturenog osinjaka, grčenja bezokih stvorenja... Moli se uhvati za jednu izrezbarenu zmajevu šapu i vrata se s lakoćom otvoriše. Odaja je bila mala, natrpana, tek nešto više od sobička.

Uz zakrivljene zidove bile su naslonjene sive čelične police za alat. Automatski se uključila svetlost. Zatvorila je vrata za sobom i prišla poređanim policama. TREĆA LEVO, zatreperio je optički čip.

Vintermut je opet premostio njen prikaz vremena. PETA ODOZGO. Ali ona prvo otvori gornju policu. Obično plitko spremište.

Prazno. Kao i druga polica. U trećoj, dubljoj, nalazile su se kuglice kalaja i mala, smeđa stvar koja je izgledala kao kost ljuskog prsta. Na četvrtoj polici bio je od vlage nabrekao primerak zastarelog tehničkog priručnika na francuskom i japanskom.

U petoj, iza oklopljene rukavice teškog odela za vakuum, pronašla je ključ. Ličio je na mesingani novčić bez sjaja, sa kratkom, šupljom cevčicom na jednom kraju. Polako ga je prevrtala u ruci i Kejs vide da je unutrašnjost cevčice ispunjena zarezima i zupcima. Na jednoj strani novčića bila su utisnuta slova CHUBB.

Druga strana je bila glatka. "On mi je rekao", šapnula je, "Vintermut. Kako se godinama igrao čekanja. Tada još nije imao stvarnu moć, ali mogao je da koristi sisteme obezbeđenja i održavanja vile da bi pratio gde se šta nalazi, kuda stvari idu i gde završavaju.

Pre dvadeset godina, video je da je neko izgubio ključ i uspeo je da navede nekog drugog da ga ostavi ovde. Onda ga je ubio, dečaka koji je doneo ključ ovamo. Mališa je imao osam godina." Sklopila je bele prste oko ključa.

"Da bude siguran da ga niko neće naći." Izvukla je komad crnog najlonskog konca iz tobolca na odelu i provukla ga kroz okruglu rupu iznad natpisa CHUBB. Zavezala ga je i obesila oko vrata. "Rekao je da su ga uvek nervirali svojom staromodnošću, svojim navikama iz devetnaestog veka.

Izgledao je kao Fin, na ekranu u onoj rupi sa živim lutkama. Da nisam obratila pažnju, mislila bih da je stvarno Fin." Njen prikaz je očitavao vreme, na podlozi sivih čeličnih ormana. "Rekao mi je da bi odavno bio slobodan, da su postali ono što su želeli.

Ali nisu. Nešto su zasrali. Nakarade, kao i ona 3Džejn. Tako ju je nazvao, ali je to rekao kao da mu se dopada."

Okrenula se, otvorila vrata i izišla, dodirujući prstima rapavu dršku bacača u futroli. Kejs se prebaci. Kuang Jedanaest je rastao. "Diksi, misliš da ćemo uspeti?"

"Kenja li medved u šumi?" Ravnolinijski ih povuče uvis, kroz prelivanje slojeva duge. U jezgru kineskog programa pojavilo se nešto mračno. Gustina podataka nadvladala je tkivo matrice, izazivajući hipnagogičke vizije.

Blede kaleidoskopske šare slivale su se u srebrno-crnu središnju tačku. Kejs je posmatrao simbole zla i loše sreće iz svog detinjstva kako se valjaju prozirnim ravnima: kukaste krstove, lobanje sa ukrštenim kostima, 'zmijske oči' na kockicama. Kada bi pogledao pravo u onu nultu tačku, nije video nikakav obris. Trebalo mu je desetak brzih, letimičnih pogleda da je ugleda, stvar nalik na ajkulu, koja je svetlucala kao vulkansko staklo, odražavajući crnim ogledalima bokova neka daleka svetla, bez ikakve veze sa matricom oko nje.

"To mu je žaoka", reče konstrukt. "Kada se Kuang sasvim priljubi uz jezgro Tezje-Ešpula, ona će nas probiti unutra." "Bio si u pravu, Dikse. Postoji neka vrsta ručnog premošćenja u Vintermutovom sklopu, koje ga drži pod kontrolom.

Ako se uopšte može reći da je on pod kontrolom", dodade. "On", reče konstrukt. "On. Pripazi malo.

To. Dokle ću da ti ponavljam?" "Posredi je nekakva šifra. Reč, rekao je.